„…Хрвати су у ствари Срби, умјетна нација, чији је највећи дио настао покатоличавањем Срба, док је остало романско – германско – мађарска мјешавина. Хрвати ни прије ни послије 1918. нису имали своју државу, а прву су добили проглашењем „марионетске“ NDH 1941.године. Потом су творевину, подигнуту геноцидом над милион Срба, утврдили Тито и комунисти, а довршили Ватикан и западне неолибералне силе предвођене Њемачком и САД.“
(Твртко Јаковина, 1972, хрватски историчар и професор Филозофског факултета у Загребу)
„Како разграничити Србе и Хрвате (тзв. сијамске близанце) које дели вера, али не и етничко порекло (покатоличени Срби) и језик?
(Бранко Петрановић, Цетиње 1927 – Београд 1994, српски историчар и професор Београдског универзитета)
„Док је једном приликом (Јован Јовановић Змај) шетао дубровачким Страдуном, упитао је неког младића где се налази српска црква, а он му је одговорио: – А, мој госпару, овдје су ван све цркве српске. Биће да питате за православну? (Дневни лист „Политика“, 6.фебруар 2015.)
„У њеној (NDH) идеологији хрватски фашизам, комбинован с екстремним римокатоличким фанатизмом, нацистичком еугеником и хрватским шовинизмом, створио је вјероватно најпсихотичнији политички покрет свих времена.
(Бери Литучи (Barry Lituchy), 1959, амерички историчар и оснивач њујоршког Института за Јасеновац)
„…Ми смо два пута побиједили, 10.травња (априла) када су нам Силе осовине признале Хрватску и побиједили смо послије рата, када смо се нашли опет са побједницима, за побједничким столом.“ (у Сиднеју, 1992.године)
„Усташе су били они који су жељели хрватску државу…А ако је било злочина, био је то рат у којему су ратовали сви против свих.“ (у Швајцарској, 1992.године)
„Јасеновац је био радни логор. Ко је тамо стигао, био је практички спасен.“
(Стјепан Месић, предсједник републике Хрватске и почасни грађанин Подгорице (?!); према књизи Предрага Р. Драгића Кијука „Катена Мунди“; Искра портал, 29.јануар 2014.)
„Према Ефраиму Зурофу (1948, израелски историчар америчког поријекла и последњи ловац на нацисте), на сахрани Динка Шакића (команданта логора Јасеновац), римокатолички свештеник је казао да покојник можда „није поштовао свих десет Божјих заповјести, али да је узор за Хрватску“. (Дневни лист „Политика“, 25.децембар 2013.)
„Срби, у Јасеновцу смо вас премало побили?
(Иван Стево Крајачић, 1906-1986, хрватски комунистички и државни функционер и особа од највећег повјерења Јосипа Броза; 31.јула 1966.године, послије откривања споменика „Камени цвијет“ у Јасеновцу; дневни лист „Danas“, 23.фебруар 2021.)
Милан Гајовић
Хрватски министар вањских послова Гордан Грлић Радман је, 17.марта 2025.године дао интервју подгоричком дневном листу „Vijesti“. Том приликом није одговорио на питање да ли Загреб сматра да је NDH извршила геноцид над Србима и другим националностима које су сматрали непожељнима. Хрватски министар је казао и да „не постоји и никад није постојао никакав „логор Лора“, те да је то „наратив који циља на изједначавање агресора и жртве“. (Насупрот томе, хрватски предсједник Зоран Милановић је, приликом недавне посјете Црној Гори, казао да „У Лори је била нека врста логора. Тамо су људи убијани…“)
Говорећи о спомен – плочи у Морињу, запријетио је да „Било какво дирање у њу, било би рушење изграђених односа између наших земаља“. Исказао је и неприхватљивост Резолуције Скупштине Црне Горе о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен, од 28.јуна 2024.године. Такође, захтијевао је да се резолуцијом осуди „агресија на Дубровник“: „Агресија на Дубровник извршена је са црногорске стране, па би резолуција којом се осуђује она и сви почињени злочини била добар гест према Хрватској.“.
Хрватско министарство вањских и еуропских послова, 25.јула 2024.године, саопштило је да су Андрија Мандић, предсједник Скупштине, Милан Кнежевић, посланик и Алекса Бечић, потпредсједник Владе проглашени непожељнима у Хрватској „због систематског дјеловања на нарушавању добросусједских односа са Хрватском и континуиране злоупотребе те државе у унутарње политичке сврхе“.
На Међународној конференцији између Црне Горе и ЕУ, од 26.децембра 2024.године, у Бриселу, Хрватска није дала сагласност на затварање Поглавља 31 – спољна, безбједносна и одбрамбена политика, у које спадају и добросусједски односи.
Претходно, Хрватска је упутила Црној Гори нон-пејпер (неформални дипломатски документ) са једанаест оквирних питања, којим су окривили црногорске власти за нарушавање добросусједских односа. Тим документом се, између осталог, изражава противљење Резолуцији о геноциду у систему логора Јасеновац, Дахау и Матхаузен и захтијева решавање проблема међусобног разграничења у подручју Превлаке, процесуирање ратних злочина над хрватским држављанима, решавање питања „несталих особа током домовинског рата“, „одштете (хрватским) логорашима“, „враћање“ ратног брода „Јадран“, па чак и промјена назива градског базена у Котору?!
Горе наведено је било и јесте нужан и довољан разлог за реакцију нашег Министарства вањских послова, односно за проглашење непожељним особама министра Грлића Радмана и још два хрватска висока функционера, та за упућивање протесне ноте (демарша) хрватском Министарству вањских послова због неприхватљивог мијешања у унутрашње ствари Црне Горе.
Протесном нотом се упозорава на понашање које се сматра неприхватљивим и изражава оштро неслагање са изјавама или поступцима представника друге државе.
По Закону о вањским пословима, Министарство вањских послова „штити интересе Црне Горе“ (члан 13), а „вањски послови се врше у циљу остваривања и заштите интереса и угледа Црне Горе на међународном плану“ (члан 2)
Реципроцитет је правило у међудржавним односима. Одустајањем од таквог поступања, Влада и Министарство вањских послова крше принцип суверене једнакости држава на штету Црне Горе и доводе своју државу у стање подређености и самопонижења.
Навешћу неколико драстичних примјера понижавајућег додворавања представника црногорских власти према Хрватској.
Врховна државна тужитељка Весна Меденица и хрватски државни одвјетник Младен Бајић потписали су, 28.јула 2006.године, Споразум о сарадњи и гоњењу починилаца кривичних дјела ратних злочина, злочина против човјечности и геноцида. Прво поглавље Споразума „Подручје примјене“ не односи се на хрватске држављане као злочинце, нити на жртве црногорске држављане над којима су почињени злочини и друга кривична дјела предвиђена Споразумом, на подручју Хрватске и Херцеговине.
Као државни пројектат Хрватске, концентрациони логор (Војно- истражни центар) „Лора“, у сплитској луци, постојао је од 1992. до 1997.године. У њему је било 1005 регистрованих затвореника који су прошли ужасну, неоусташку, психо-физичку тортуру. Физичка злостављања и пребијања била су свакодневна појава. Затвореници цивили су претрпјели 48 начина мучења, а војни заробљеници чак 61 начин. Тиме су извршене тешке повреде Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима, од 12. августа 1949.године.
У логору је страдало четрнаест резервиста ЈНА, припадника никшићко – шавничке групе, заробљених на подручју Херцеговине. Након монструозног мучења у „Лори“, у априлу и мају 1992.године, да би се уклонили трагови, посмртни остаци дванаесторице пронађени су у Херцеговини. Државни органи Хрватске, чак, негирају да су уморени црногорски резервисти били у наведеном логору?!
Јасеновац
Починиоци монструозних, звјерских, НДХ – зеовских ратних злочина над црногорским резервистима још увијек измичу правди. Ријетким осуђеним злочинцима хрватски судови су изрекли симболичне казне затвора.
Ни црногорско специјално државно тужилаштво није предузело, нити предузима, законске мјере и радње ради процесуирања хрватских држављана.
Наведено се, историјски законито, догађа као последица некажњеног геноцида над српским народом у нацистичкој и усташкој Независној Држави Хрватској (НДХ), у току Другог свјетског рата. Историјски је неспорно утврђено да је цио административни, војни, полицијски, просветни, црквени (Римокатоличка црква – Ватикан) и медијски апарат НДХ био ангажован на „тоталном геноциду“, односно на систематском убијању, протјеривању и промјени идентитета (покатоличавању) Срба, односно брисању српског језика, писма, културне баштине и православне вјере. Ватикан је у Анти Павелићу видио „борбеног католика који се…борио против православне цркве“.
Од Анте Старчевића до дана данашњег спроводи се геноцидни план етничког чишћења Хрватске од Срба. Старчевић је, између осталог, говорио:
„Народ Хрватске неће трпјети да сужањска пасмина (Срби) скрнави свету земљу хрватску.“?!
У Другом свјетском рату је страдало између 900.000 хиљада и 1.200.000 Срба (највише у Јасеновцу, око 700.000), као жртава усташког (хрватског) у њемачког геноцида. Деусташизација Хрватске (као вид денацификације) никада није спроведена. Постојање Југославије (највећа грешка у српској историји), „братство“ и „јединство“ и неутемељено „изједначавање српске и хрватске кривице“ омогућили су избјегавање одговорности Хрватске и Ватикана – плаћање ратне одштете, као и одштете жртвама.
Фрањо Туђман, Стјепан Месић (почасни грађанин Подгорице?!) и њихови доглавници, у периоду отцјепљења Хрватске од СФРЈ и касније, као државници нове neovisne творевине, посјећивали су усташе и њихове потомке по свијету, омогућили им повратак у Хрватску, „богатили“ хрватски (преименовани српски) језик ријечима из периода NDH, вратили NDH валуту (куну и липу) и толерисали употребу усташких обиљежја из тог доба (грб са почетним бијелим пољем на шаховници и усташки поздрав „За дом спремни)!
Саломон Јазбец (1965. Јеврејин из Хрватске, који се подробно бави хрватским ревизионизмом), написао је:
„…наступом нове власти у Хрватској започео је интензивни процес ревизионистичке интерпретације свих догађаја из националне прошлости, особито збивања из NDH-овског раздобља…“
И усташе и хрватски комунисти су имали исти циљ – етнички очишћену Хрватску од Срба!
У августу 1995.године, хрватска војска је, заједно са тзв. Армијом БиХ и уз војно-обавјештајну логистику САД и NATO пакта спровела геноцидну војну операцију „Олуја“ (највећи геноцид у Европи послије Другог свјетског рата), током које је убијено око 2000 Срба, а протјерано више од 250.000. То је била финализација злочиначког пројекта „Хрватска без Срба“, хрватског државног руководства, САД, В. Британије, Њемачке и Ватикана, прије свега.
Доказ суштинског новоусташког обиљежја данашње државе Хрватске је и протесна нота хрватског Ministarstva vanjskih poslova i europskih integracija поводом доношења поменуте скупштинске Резолуције, од 28.јуна 2024.године, иако у њој није наведено ко је починио геноцид у Јасеновцу, нити је, ни оквирно, назначен број жртава геноцида.
Спомен плочу у Морињу, 10 октобра 2022.године, открили су министри одбране и вањских послова Црне Горе Рашко Коњевић и Ранко Кривокапић, уз присуство хрватског министра вањских послова Гордана Грлића Радмана и министра хрватских бранитеља Тома Медведа. На спомен плочи је написано:
„Током великосрпске агресије на Хрватску овдје је био логор, такозвани Центар Морињ (3.10.1991. – 8.8.1992), за заточене хрватске цивиле и браниоце.
Сјећамо се злочина почињених да би се осрамотили име и дух Црне Горе. Изражавамо жаљење за све патње које су преживјели заточени. Да се никадa не поновe!
Министарство вањских послова Црне Горе и Министарство одбране Црне Горе.“
Иако је спомен плоча са срамним лажним садржајем незаконито постављена, и дан данас „краси“ морињску стијену. И то је доказ да је аутошовинизам карактеристика и садашње црногорске власти.
Црна Гора је почела да исплаћује одштету хрватским логорашима који су се налазили у сабирном центру „Морињ“, иако у њему нико није изгубио живот, нити је тешко повријеђен. Седам особа је обештећено пресудом основних судова, а појединачне накнаде штете износе од 20.000 до 30.000 евра. У току је поступак за још око двјеста особа, што ће црну Гору коштати између четири и пет милиона евра?!
Удруженим злочиначким подухватом западних тајних служби и пропагандних (медијских) агенција, NATO-a, хрватских државних органа и црногорских аутошовиниста створен је лажни наратив о „агресији ЈНА на Дубровник“. Радило се о војној операцији ЈНА, једине легалне оружане силе бивше СФРЈ, против неоусташке оружане побуне у Хрватској која је пријетила и црногорској територији. Колико је тај наратив снажан говори и чињеница да на интернету (осим текстова Удружења бораца ратова од 1990.године Црне Горе) не можете наићи на објективну оцјену дубровачке операције ЈНА.
Јавност се припрема да без отпора прихвати разграничење између Црне Горе и Хрватске у подручју Превлаке искључиво у хрватском интересу, јер би се, тобоже, у противном (због великог хрватског уцјењивачког капацитета) угрозило приступање Црне Горе ЕУ (која се налази у фази распада)?! И на овом спорном потању изостаје државнички одговорно поступање припадника црногорске власти, како би се на најбољи могући начин заштитили интереси Црне Горе и њених грађана.
Дана 10.децембра 2002.године, између Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Републике Хрватске потписан је „Протокол о привременом режиму уз јужну границу“. Овим међународним општим актом, Ђукановићеве и ДОС-овске власти су пристале на јурисдикцију Хрватске на копненом дијелу (укључујући и рт Оштро) и уском приобалном дијелу Превлаке. Тиме је de facto (стварно) Превлака препуштена Хрватској.
Црногорска (Ђукановићева) власт је прихватила мишљење тзв. Бадинтерове комисије да су административне границе између република у СФРЈ постале државне границе између новонасталих држава на Балкану. А прије преумљења, 1991.године, премијер – приправник Мило Ђукановић је јавно говорио:
„Надам се да ће се…граница са Хрватском повући праведније и логичније него што су то учинили приучени бољшевички картографи, чији је изгледа једини циљ био да над Црном Гором у дијелу Боке буде хрватско старатељство“!
Методом „куване жабе“ црногорска јавност се припрема на трајни губитак, не само копненог дијела Превлаке, него и на морску границу са Хрватском која би ишла средином улаза у Бококоторски залив?! Овиме би Црна Гора изгубила знатну копнену територију и акваторију. Бококоторски залив би постао међународни залив и драстично би се ограничио суверенитет Црне Горе и у погледу слободе пловидбе, као и право на рибарење наших грађана.
Према концепцији „хрватског државног права“, територије укључене у велику Хрватску обухватају и Боку Которску, која никада у својој историји није била дио Хрватске. Бокељски Хрвати су покатоличени Срби.
И код Бокеља католика постојала је свијест о српском поријеклу, славили су крсне славе и поштовали старе српске обичаје. Била им је страна хрватска национална свијест и тек крајем 19. и почетком 20.вијека, под утицајем Аустро-Угарске и Ватикана, почели су се изјашњавати као Хрвати. Противно историјским чињеницама, хрватизовани су многи познати бокешки покатоличени Срби. Хрватски аутори систематски изједначавају хрватство са католичанством, иако Хрвати никад нијесу били старосједиоци у Боки.
Православни Срби су претварани у Хрвате по истом обрасцу (као и на подручју Хрватске и БиХ): Србин – Србин католик – Хрват. Тиме су губили и српску националну свијест. Зато, родослов бивших Срба почиње – непоменицима!
„…У Боки до друге половине прошлог века није уопште било Хрвата. Срба православних било је од вајкада, а и Срба католика несумњиво кроз цео XIX век…“ (др Лазо (Лазар) М. Костић (Врановићи, Доњи Грбаљ 1897 – Цирих 1979, српски статистичар, правник, историчар, публициста и професор Београдског универзитета).
Католичка Црква никада није прихватила Југославију као државу и стално је подсјећала да су Хрвати једино католици. Један хрватски политичар је још за вријеме Краљевине Југославије казао:
„…католичка црква гради хрватски народ.“
Све до 1952.године, Римокатоличка црква је у својим мисама Бога молила за добро здравље и дуг живот припадника „најкатоличкије династије“ Хабзбурга?!
За великоХрвате Бока је, већ више вјекова, „Заљев хрватских светаца“ са Хрватима као старосједиоцима. Министар обране „савезничке Хрватске“ Иван Анушић је, 15.јануара 2024.године у тренуцима великохрватске инспирације, цитирао реченицу загребачког римокатоличког надбискупа (касније кардинала) и првосвештеника Павелићеве НДХ-зије Алојзија Степинца да „Сваки камен у Боки говори хрватски“?! Наиме, Степинац је, у фебруару 1941.године, посјетио Боку Которску и тамо је говорио да сваки бокељски камен мирише хрватством.
Више пута сам истицао да су српство, православље и добри односи са Русијом природна станишта црногорства и главни фактори очувања српско – црногорског идентитета и територијалне цјелокупности Црне Горе. Руске инвестиције, приход од боравка руских туриста у Црној Гори и руска безбједносна заштита довољни су за опстанак и економски просперитет државе Црне Горе.
Међутим, једностраним прекидом вјековних историјских веза и вишестољетног пријатељства Црне Горе са Русијом, као и неуставним приступањем Црне Горе NATO пакту, црногорске власти више немају ефикасан механизам супротстављања ни великохрватским претензијама.
Црногорске власти, од преумљеног Мила Ђукановића до Милојка Спајића и Јакова Милатовића су глобалистичке и пронатовске скупине јасне антисрпске и антируске (а тиме и антицрногорске) оријентације. На челним функцијама у држави Црној Гори, смјењују се особе без неопходног државничког искуства и патриотске одговорности и без геополитичке свијести да је планетарна превласт Запада ствар прошлости, да се Европска унија и NATO пакт распадају, као и без жеље за уважавањем историјских поука о нашим, државним и националним, пријатељима и непријатељима. Водећи припадници црногорске власти, као западне марионете, обучени су да поступају противно интересима Црне Горе и њених грађана.
Богу се молим да што прије дођемо свијести да смо и национално (и Срби и Црногорци) и државно опасно угрожени и да нас може спасити само чврст политички, економски и војни савез са вјековном заштитницом Русијом.
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и свету Русију!
ИЗВОР: https://www.in4s.net/velikohrvatske-pretenzije-prema-crnoj-gori/