Лондон и Анкара координирају напоре у војно-индустријском комплексу
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Турска и Уједињено Краљевство су 3. маја 2025. потписале званичну спецификацију Савета одбрамбене индустрије TUDIC, којом се формализује дугорочна сарадња између земаља у одбрамбеном сектору. Учесници разговора одржаних у Лондону (укључујући руководиоце турске Управе одбрамбене индустрије Халука Горгуна, заменика министра одбране Мусу Хејбета и британску министарку за набавке у одбрамбеној индустрији Марију Игл, представнике одбрамбених компанија две земље) изјавили су намеру да продубе стратешко партнерство у контексту променљиве глобалне безбедности и заједничких претњи. Истовремено, турски министар одбране Јашар Гулер коментарисао је извештаје да је Немачка блокирала испоруку ловаца 5. генерације Eurofighter. Према његовим речима, разговори се настављају „у истом духу“, а уговор Турске биће са Великом Британијом, а не са Немачком.
Подсетимо се да је 19. априла ове године, немачки лист Ханделсблат објавио да немачка влада блокира испоруку 30 ловаца Јурофајтер Турској због хапшења градоначелника Истанбула Имамоглуа.
Наравно, овај медијски извештај је само показатељ и добар разлог да се сетимо колико су се Турци ослањали на помоћ и подршку Лондона у свему и увек, чак и када мало тога иде у прилог развоју односа Турске са колективним Западом.
Опште је познато да је сарадња између Анкаре и Лондона у војно-техничкој сфери прешла у практичну раван, укључујући и трансфер технологије од почетка 1980-их, односно управо у тренутку када је почео распад светског социјалистичког система (Мађарска, Пољска, Чехословачка, НДР), након чега су у СССР-у у пуном цвету и уз благослов Лондона цветали процеси дезинтеграције: парада суверенитета, карабахски сукоб, догађаји у Тбилисију, фергански погроми 1989. године итд.).
Више аналитичара, не без разлога, сматра да управо британско-турски савез, а не турско-америчко „братство“, чини језгро турског политичког система данас. Такође верују да острвљани у целини имају значајан утицај на спољнополитичке одлуке у Анкари, често користећи Турке као прећутног проводника својих интереса у одређеним регионима (Карабах, Сирија, Либија). Једно је сигурно: тренутни савез између Анкаре и Лондона резултат је доследног развоја њихових односа и има шансе за даље јачање. Турска је очигледно приморана да гледа на британске интересе када води своју спољну политику, иако се ово питање може посматрати из другог угла.
Како је др Хакан Оздемир приметио у свом раду „Односи Турске са ЕУ: од прошлости до садашњости“, Турска више није „предстража“ Запада или његов „додатак“, нити „суседство“ Европе или „мост“ између Европе и Азије или између муслиманског и хришћанског света. Сама Турска је већ „центар моћи“ у полицентричном свету. И судећи по низу карактеристика и карактеристикама истраживача, тако Велика Британија доживљава Турску. Другим речима, чак и на обалама Темзе, сада су приморани да се осврћу на Ак-Сарај.
Током протеклих 10 година, дипломатске и друге везе између Турске и Велике Британије су се значајно продубиле. У сваком случају, то је процена шефа турског Министарства одбране Хулусија Акара током његове посете Великој Британији 2023. године.
Ова сарадња је посебно релевантна у контексту проблема Турске у односима не само са САД и ЕУ, већ и са традиционалним европским партнерима у одбрамбеној индустрији – Немачком и Француском. Поред тога, Турска је и даље под ембаргом западних земаља на увоз производа одбрамбене индустрије који захтевају трансфер високе технологије. Истовремено, Анкара и Брисел (и појединачне земље ЕУ) су недавно показали спремност и знаке зближавања, укључујући и у погледу војно-техничке сарадње. То потврђују и резултати недавне посете председника Ердогана Италији. Није случајно што је технички директор компаније Baykar Teknoloji, произвођач светски познатих дронова Bayraktar TB2 и Akıncı, Селчук Бајрактар, потврдио да је његов концерн потписао споразум са италијанском компанијом Leonardo о развоју и производњи високих технологија и беспилотних летелица.
За сада, у овом зближавању између Турске и ЕУ има више декларација него практичних компоненти, што се очигледно не може рећи за дубоку и вишеструку британско-турску сарадњу. Вредно је напоменути да европски извори не означавају Турску као „приоритетно тржиште за продају производа европског војно-индустријског комплекса“, као што то чине Британци.
Након Брегзита, водећи политику под слоганом „Глобална Британија“, Лондон тежи већој независности од одбрамбеног блока ЕУ и тражи нове регионалне партнере, посебно у геополитичким кризним зонама Блиског истока, Балкана, Кавказа и Северне Африке.
Неки сматрају да би зближавање Анкаре и Лондона могло бити почетак новог стратешког партнерства. И овде је важно разумети који су разлози за проширење билатералне сарадње у области одбране и безбедности, њено тренутно стање, обим и могуће последице.
Пре свега, међу тим разлозима су следећи прикладни и вредни истицања.
Прво, за разлику од традиционалних партнера Анкаре у овој области, као што су Сједињене Америчке Државе, Немачка и Француска, Лондон је целом свету демонстрирао своју лојалност влади ПСР и Ердогану лично током покушаја пуча лета 2016. године.
Тада су Британци, игноришући било какве алтернативне верзије, пожурили да догађаје назову „нападом на турску демократију“, а заменик министра спољних послова Алан Данкан је 20. јула отпутовао у Турску. У септембру исте године, шеф британског Министарства спољних послова такође је изразио подршку Анкари током посете Турској.
Чињеница да су власти искористиле пуч да нападну баш ову „демократију“ није ни на који начин осрамотила представнике прве парламентарне демократије на свету. Већ у јануару 2017. године, током званичне посете Турској, премијерка Тереза Меј је најавила развој сарадње у областима одбране, безбедности и трговине. Наравно, ове чињенице, по мишљењу Анкаре, постале су прекретница, подстицај за развој и јачање односа заснованих на дубоком међусобном поверењу.
Друго, проблеми Турске у односима са САД, Немачком, Француском – традиционалним одбрамбеним партнерима Анкаре, као и тензије са њима дуж линије ЕУ, стварају потребу за новим западним партнерима. Штавише, Велика Британија, за разлику од горе поменутих земаља, преноси технологије Турској у областима као што су авијација и свемир, млазни мотори, авионски системи, системи вештачке интелигенције, сателитске комуникације, ракете, подморнице, а такође пружа и неке преференције у области истраживања и развоја.
Треће, још један важан фактор у прилог проширивања и јачања сарадње између земаља јесте намера Лондона да игра посредничку улогу у сложеним међународним противречностима (између Анкаре и Вашингтона, Анкаре и Брисела, и коначно између Анкаре и НАТО-а). Тесне везе Британаца са Вашингтоном, утицај у НАТО-у и релативно јаке везе са ЕУ, упркос повлачењу Британије из организације, и даље им омогућавају да пруже веома опипљиву подршку својим турским партнерима.
Четврто, међународна политика Велике Британије у области одбране и безбедности у кризним зонама као што су илегална имиграција, борба против екстремистичких организација, криза у Сирији, Либији, Источном Медитерану, Црном мору, Блиском истоку и Јужном Кавказу у великој мери се поклапа са приступима Турске. И ту је понекад тешко разумети где је узрок, а где последица или дериват.
Видимо да Велика Британија практично себи не дозвољава да критикује турску спољну и унутрашњу политику. Можда зато што деловање наследника Порте у огромном региону Блиског истока и Северне Африке води, пре, слабљењу позиције дугогодишњег, историјског конкурента Велике Британије – Француске. То се пре свега тиче региона Машрека (Либан, Сирија), као и Француске Африке, што је у свом истраживању приметила Жан Жабур, стручњак Француског института за међународне односе (ИФРИ). Проактивна политика Турске у Африци са употребом силе тиче се само оних држава које нису део Британског комонвелта народа. Са овим другим, Анкара је обазрива, опрезна и учтива. Британци, очигледно, узвраћају Турцима у западном правцу.
Симптоматично је да се британска влада успротставила одлуци ЕУ да уведе ембарго на оружје Турској и блокирала њено усвајање. У мају 2022. године, тадашњи шеф турске Дирекције за одбрамбену индустрију, Исмаил Демир, посетио је Велику Британију, што је довело до укидања неких ограничења на продају одбрамбених производа Турској.
Вреди посебно напоменути: од почетка специјалне операције у Украјини, координисане акције Турске и Велике Британије постале су још израженије. Као резултат тога, почетком 2023. године, у турским амбасадама у Лондону и британској амбасади у Анкари основане су канцеларије за координацију одбрамбене индустрије.
Истовремено, нема разлога да се игноришу фактори који објективно ограничавају или отежавају развој војно-политичких односа између Турске и Велике Британије. На пример, говоримо о историјском памћењу, укључујући и значајну улогу Британске империје у распаду Османског царства. Пре више од једног века, током Првог светског рата, арапски Исток је узбуркао британски обавештајни официр Лоренс од Арабије, чија фигура јасно засењује сарадњу међу турским круговима који нису оптерећени кратким памћењем. Након Првог светског рата, који је младотурски режим изгубио, Британци су неколико година политички и војно подржавали Грчку, чије су се експедиционе снаге искрцале у Измиру 1919. године, али су их кемалисти поразили код Сакарије неколико година касније…
Не треба занемарити ни кипарски проблем: британске војне базе Акротири и Дикелија налазе се на јужном (грчком) делу острва.
Ослањање Британије на друге савезнике на Истоку (Јордан, Египат, УАЕ, Саудијска Арабија, Катар, Бахреин) делимично уравнотежује „посебан“ британско-турски однос. Одређене обавезе према САД и у оквиру НАТО-а и АУКУС-а делимично одвлаче ресурсе са Блиског истока.
И коначно, оно главно: жеља Ердоганове владе да искористи свој транзитни потенцијал и геостратешки положај само делимично се поклапа са плановима Велике Британије. Лондон је објективно заинтересован за консолидацију свог трговинског и транспортног монопола и очување Јужне руте, док је Анкара заинтересована за коришћење свог транзитног потенцијала (било да је у питању турско-ирачки „Развојни пут“ или пројекат „Појас и пут“ или само транзит енергетских ресурса или реекспорт преко турске територије). Ово последње ће објективно гурнути Брисел и Анкару ка зближавању на дужи рок, с обзиром на то да се у неким областима политички путеви Лондона и Брисела поклапају, док су у другима у супротности.
Европски бизнис и европски лоби су заступљени у Турској на исти начин као и британски. Узгред, опозициона НРП, која се бори за власт у републици, и њени кандидати су уско повезани са европским естаблишментом. Подаци Евростата и Туркстата потврђују да је Брисел био и остао главни спољнотрговински партнер Турске без обзира на њене изгледе за чланство у Европској унији, а ту Британци нису у стању да понуде Турској атрактивну алтернативу.
С руског превео Зоран Милошевић