Коме и зашто је потребан украјинско-грчки меморандум о сарадњи у верској сфери?
- Главни проблем је покушај Цариграда да читавом православном свету наметне своје „учење“ о Цркви и натера све да признају привилегије „Новог Рима“. Наивно је мислити да ће његови следбеници бити верници преко 1.500 храмова Украјинске православне цркве, који су силом отети од нациста, уз батине и за свештенике и за народ
АУТОР: Јелена Пустовојтова
2025 године, 18. јуна у резиденцији Митрополита кијевског и све Украјине, на територији Националног резервата „Света Софија Кијевска“, потписан је меморандум о сарадњи између Украјине и Грчке у религијским и теолошким областима, известио је одани глас Фанара – Orthodox Times. Зашто је овај документ занимљив? Зато што „означава ново поглавље у развоју билатералне сарадње у духовним и образовним сферама“ и „предвиђа широк спектар заједничких иницијатива, укључујући обезбеђивање теолошке литературе за украјинске библиотеке“.
Нема сумње да ће „први теолог са Фанара“ постати митрополит Елпидофор – кључна фигура Константинопољске патријаршије у организацији украјинског црквеног раскола. Уз знање патријарха Варфоломеја, Елпидофор се годинама тајно састајао и водио преговоре с лидерима украјинских расколника, подстичући патријарха на судбоносну одлуку да установи „украјинску аутокефалију“. За своје „заслуге“ 2008. године добио је највише украјинско одликовање – Орден кнеза Јарослава Мудрог V степена од Виктора Јушченка, а 2019. након завршетка тог антиканонског и антируског пројекта, исти орден од Петра Порошенка.
Постављење митрополита Елпидофора на америчку катедру 2019. било је очекивано: дуго је одржавао редовну везу између Фанара, Вашингтона и Кијева, и био је највероватнији кандидат за ту дужност – другу по значају после самог Константинопољског патријарха. Није тешко уочити траг Вашингтона: 1948. управо је амерички архиепископ Афинагор (Спиру), познат по својим ултраекуменским ставовима, изабран за Константинопољског патријарха. Управо тада су Константинопољ и Стејт департмент нашли заједнички језик. Страхујући од јачања совјетског утицаја на Балкану и у Турској, америчке службе су преко грчких и турских власти приморале патријарха Максима V (Вапордзиса) на оставку. Афинагора је заменио – Труман му је чак уступио свој лични авион за долазак. Амерички генерални конзул у Турској Роберт Макарти је писао: „Током прве званичне посете, Атинагора је већину времена посветио изразима љубави и дивљења према САД. Ишао је толико далеко да је изјавио да је камен темељац његове патријаршијске службе – промовисање америчких идеала. Његово обожавање Америке било је понекад толико претерано да ме је било срамота.“
АРХИЕПИСКОП ЕЛПИДОФ И ИДЕОЛОГИЈА „КОНСТАНТИНОПОЉСКОГ ПАПИЗМА“
У поређењу са Атинагором, садашњем архиепископу Елпидофору не треба авион. Његов допринос идеологији „константинопољског папизма“ је много већи. Он је аутор званичног одговора Константинопољске патријаршије на документ „Став о проблему примата у Васељенској цркви“, који је Свети синод Руске православне цркве усвојио 25. децембра 2013. Елпидофоров одговор је био назван патетично – „Први без једнаких“.
Сваки православни верник зна да је свих петнаест канонских помесних православних цркава равноправно. Свака има право да даје аутокефалију својим деловима, отвара парохије и епархије на територијама које не припадају другим црквама. Али ако нека територија припада канонској јурисдикцији друге Цркве, онда је упад без дозволе незаконит. Статус Константинопољске патријаршије као „првог међу једнакима“ (primus inter pares) не даје право Фанару да крши ово правило. Али…
Најава да Константинопољска црква намерава да „преради“ православну догматику на свој начин дошла је са Критским сабором 2016. На њему је Фанар покушао да себи приграби право да сазива Васељенске саборе. Као одговор, Бугарска, Антиохијска, Грузијска и Руска црква редом су отказале учешће. Само две године касније, уследио је упад у Украјину и Фанар је отворено изјавио да има искључиво право да даје аутокефалију и суди свим православним свештеницима. За Фанар, „револуција достојанства“ у Украјини била је звездани тренутак. У 2014, када су Стејт департмент и председник Порошенко започели прогон Украјинске православне цркве Московске патријаршије, одлучено је да се створи тзв. „Православна црква Украјине“ (ПЦУ), а Варфоломеј јој је дао томос о аутокефалији. И то упркос чињеници да је 1990-их сам анатемисао Филарета (Денисенка), оснивача расколничке „УПЦ Кијевског патријархата“, која је била основа за ПЦУ. Према писању, лобирање за ПЦУ је лично водио државни секретар САД Мајк Помпео. Још увек нико није демантовао да је Порошенко потписао меморандум о преносу 38 најстаријих храмова и манастира у власништво или коришћење Константинопољској патријаршији. А томос је, како се тврди, коштао 20 милиона долара.
Дакле, томос за ПЦУ био је демонстрација папистичких амбиција Варфоломеја да буде „први међу једнакима“. Отворени сукоб између помесних цркава постао је неизбежан – у њега је увучен читав православни свет.
Од тада, за идеологе фанарске самовоље, Константинопољска патријаршија има право на све.
Подсећамо да је још 2014. митрополит Елпидофор написао: „Дуго времена је првенство у Васељенској цркви имао епископ Рима. Када је прекинуто евхаристијско заједништво с Римом, канонски првојерарх је постао архиепископ Константинопоља. Код њега постоји јединствена веза локалног (архиепископ Новог Рима – Константинопоља), регионалног (патријарх) и васељенског (Васељенски патријарх) примата.“ То према њему значи и „право апелације и давања/одузимања аутокефалије“.
Невероватно! Митрополиту, сада архиепископу Елпидофору, треба напоменути да је патријарх само носилац, не и извор власти у православљу. Ако Фанар мисли другачије – већ је у јереси. То се види и из његовог предавања у Њујорку, где се изјаснио за савез с Ватиканом. „Потребу за тим доказује и извештај представљен 13. јуна 2024. у Риму од стране кардинала Курта Коха и Марија Грека, који предлажу да папа буде признат као ‘почасни предстојатељ’ свих хришћанских цркава.“
Ако укратко говоримо о католичкој јереси – она води порекло од II Васељенског сабора 381. који је забранио измене Символа вере и мешање епископа једних цркава у друге. Филиокве – додатак „и од Сина“ Светом Духу – унет је у латинску верзију Символа вере у VII веку и постао камен спотицања у Великом расколу. Римска црква касније је увела и догму о непогрешивости папе. Управо томе сада тежи Константинопољ – иако никада историјски није био извор вере за друге цркве. Ако ико има то право – онда је то Јерусалимска црква. Зато Фанар ствара идеолошке химере о свом наводном „непогрешивом“ елинизму и чистоти учења.
ФАНАР, ФАНАР, ФАНАР…
Присвоивши себи име мртвог града, кријући своје отпадање од Цркве Христове иза православне прошлости, изгубивши готово целокупно стадо након руско-турских и балканских ратова XIX века, и спреман да пољуби папину ципелу новом римском папи Лаву XIV у Апостолској палати у Ватикану, обећавајући при томе „приврженост богословском дијалогу између Католичке и Православне цркве“ — ето куда те је одвела издаја православља.
Све је тачно: управо је Цариградска патријаршија православним хришћанима подарила литургијску и монашку традицију, богослужбени поредак. Она је донела светлост Христове вере у Бугарску, Русију, Чешку и Пољску. Она је чувала православље у данашњој Украјини после Брестске уније. Цариград је украсио нашу веру патријарсима као што су Јован Златоусти и Григорије Богослов, светима Теодором Студитом, Атанасијем и Петром Атонским…
Али од краја XIX века, аутокефалије Румуније, Бугарске, Србије, Грчке, као и катастрофа у Малој Азији, када је турска војска масакрирала око 700.000 Грка — што је било страшније и од самог пада Цариграда — и потом размена становништва између Турске и Грчке, оставили су Цариградску патријаршију практично без пастве. Од 1923. године, по Лозанском мировном уговору између Турске и сила Антанте, Цариградском патријарху је дат статус старешине грчке заједнице у Турској. И управо тако му је статус дефинисан у међународном праву – ма колико се Фанар данас упорно представљао као Васељенска патријаршија.
Истанбул и његова околина, неколико грчких острва, пет мањих епархија у Турској, и патријарх Вартоломеј који борави у храму светог великомученика Георгија Победоносца у истанбулској четврти Фанар – то је његова реалност. После расејања народа у Другом светском рату, под његову јурисдикцију долазе неке епархије у Западној Европи, Северној и Јужној Америци, Аустралији и Новом Зеланду, као и Света Гора. Од његових нешто више од 5 милиона верника, више од половине живи у САД и Канади.
А сам „Његова Светост Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и Васељенски Патријарх“ Вартоломеј само је историјски знак питања на крају дугог пута који је православље прешло од 16. јула 1054. године, када су папски легати у Саборној цркви Свете Софије прогласили свргавање патријарха Михаила Керуларија и његово одлучење од цркве. У одговор, патријарх их је већ кроз три дана анатемисао.
Знак питања над Фанаром је неизбежан, макар зато што, по речима патријарха московског и целе Русије Кирила, паства Руске православне цркве широм света већ превазилази 180 милиона људи. Има шта да се отима, и противно канонском праву. Подсетимо се 1923. године, када је Цариград преотео Финску цркву – аутономију унутар РПЦ. Те исте године уследио је ред Естонске православне цркве која се обратила Фанару са молбом за аутокефалију. Али Фанар није хтео да пусти плен и укључио је Естонску цркву у свој састав као аутономну. Потом је сличан напад на паству изведен у Литванији, где је Цариград створио паралелну јурисдикцију. У Пољској је све било још и комичније: влада Јозефа Пилсудског платила је патријарху Григорију 12.000 фунти за „аутокефалију“ Пољске цркве. Тек после рата, 1948. године, пољски архијереји су се покајали пред Московским патријархом Алексијем и добили закониту аутокефалију.
Цариградска патријаршија је запленила и руске парохије у расејању под омофором митрополита Јевлогија (Георгијевског). А када је 1945. митрополит Јевлогије пожелео да се врати у РПЦ, Цариград му није дао отпусну грамату.
Данас, проблем није само у уплитању једне Помесне цркве у послове друге, ни у спору око канонске територије. Главни проблем је покушај Цариграда да читавом православном свету наметне своје „учење“ о Цркви и натера све да признају привилегије „Новог Рима“. Наивно је мислити да ће његови следбеници бити верници преко 1.500 храмова Украјинске православне цркве, који су силом отети од нациста, уз батине и за свештенике и за народ.
Зато се данас Фанар убрзано креће ка глобалној унији с Римом. Још пре две године, митрополит Галски Димитрије (Плумис), представник Цариграда, и епископ Матије Руж у име Ватикана, написали су заједнички чланак у Le Figaro у ком су се „запитали“ о роковима за такво уједињење. Рекли су да би 2025. могла бити година за заједничко слављење Васкрса, а да би се потпуно уједињење католика и православних могло остварити 2054. године.
Патријарх Вартоломеј је римском папи Лаву XIV даровао икону Богородице Одигитрије, написану на Атосу, и неколико својих књига, присуствујући свечаној миси на почетку понтификата. Потом је посетио римску базилику Санта Марија Мађоре, молио се на гробу папе Фрање и изјавио да би му „била част да угости Његову Светост не само у Никеји, него и у званичној посети Цариградској патријаршији“.
А чим је Лав XIV предложио да се 1700-годишњица Првог васељенског сабора обележи заједно са православнима и да се отвори питање јединственог датума Васкрса, патријарх Вартоломеј је, наступајући у Савету Европе у Стразбуру, изразио своју топлу сагласност. Зна Вартоломеј како да угоди Риму — макар седео у другој цркви и у граду кога више нема ни на карти.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/06/28/varfolomey-konstantinopolskiy-patriarkh-myortvogo-goroda.html