Наслов овог текста позајмио сам са сајта „Борба за истину“, а њиме се осврћем на текст проф. др Милана Благојевића „Стварност односа Русије према нама“, објављеног на сајту „Фронтал.рс“
Овај професор ме је прво одушевио тиме што је својевремено обавестио Милорада Додика да се одриче чланства у Сенату Републике Српске зато што је он удесио да њу заступа у Сарајеву по питању тужилаштва и судства особа која није имала морални капацитет за тако нешто. Дакле, професор има кичму као мало ко други у данашњем србству.
Затим ме је професор одушевљавао својим текстовима, из којих се могло учити о писмености, развијању мисли до потпуне јасноће проблема и за правно необразованог човека, а све уз коришћење минимума речи. И уопште, то је стил писања којег би свако пожелео. Наравно, и пре свега, професор је са снајперском прецизношћу погађао проблеме за које је сматрао да о њима треба упознати јавност.
А онда је стигло разочарење.
Само једном је писао о проблему писма у Срба, којом приликом је цитирао Драгољуба Збиљића, који је упознао ширу јавност о томе како се Вук Караџић потписао латиницом испод Књижевног договора Срба, Хрвата и Словенаца у Бечу 1850. године. Истом приликом је написао шта је он учинио за ћирилицу, и то у судству. Као судија Окружног суда у Бањој Луци, са још тројицом колега поставио је питање на судском колегијуму зашто тај суд у свом раду користи латиницу уместо ћирилице. Рече да је само уследио тајац, колегијум је завршен, њих четворо су наставили да пресуде пишу ћирилицом, а сви остали латиницом.И Благојевић мисли да је то од њега доста.
Пошто сам водио неки судски спор пред Врховним судом у Бањој Луци у вези неплаћања проналазачке накнаде за коришћење мојих патената, уверио сам се да и тај суд крши Устав Републике Српске писањем пресуда на српском језику хрватском латиницом. Да не буде забуне – противно Уставу Србије пише у србском правопису да је и латиница србско писмо, а ја то не признајем па истичем да се ради о хрватској латиници. Њу је за Хрвате саставио похрваћени Немац Људевит Гај, па се зато зове и гајевица, или гајица. Та латиница јесте била србска, али само онда кад је Аустроугарска за време Великог рата њоме заменила забрањену ћирилицу у србским земљама, кад ју је исто тако наметнуо Србима Анте Павелић, и кад је и данас од Срба вољени друг Тито њу њима наметнуо кроз лажну равноправност латинице и ћирилице. Тим редоследом, с циљем да ћирилица буде замењена латиницом без забране.
И нису у питању само судије, него и адвокати. Лакше је наћи детелину са пет листова, него адвоката Србина који у судским споровима користи ћирилицу, како у Српској тако и у Србији. Као председник удружења за одбрану ћирилице од високошколованих Срба писао сам и Адвокатској комори Србије и Адвокатској комори Београда, Али одговора није било.
Испред своје фирме тужио сам и у Привредном суду Београд због наплате дугова, а кад сам захтевао да све што се мени уручује мора бити на ћирилици, јер сам Србин који говори србским језиком и пише ћирилицу, па ми она следује по Уставу Србије. Судија ми је одржала лекцију, истичући и оно уобичајено што говори и председник Србије – да је наша и латиница.
Онда сам написао допис ондашњој министарки правде, наводећи да ћу поднети тужбу против ње због нанете душевне боли великом броју људи, изазване тиме што су им повређена национalа осећања ускраћивањем права на примање ћириличних докумената у судским поступцима, која су им гарантована Уставом Србије.. Хитно је стигао одговор са тумачењем Врховног суда да на ћирилици мора бити само оно што пише суд ( пресуде и слично), а да адвокати имају право да своје поднеске пишу латиницом. Зато су данас у Србији макар пресуде на ћирилици, а адвокати остадоше у хрватско-југословенској латиници.
Па кад је правосуђе у Србији морао и могао да натера на ћирилицу један машински инжењер, и то случајно. тиме се сведочи колико је ћирилица изгубила значење носиоца и показатеља стања србске националне самосвести.
Као да нико од србских правника није слушао на Правном факултету у Београду легендарног и генијалнопг професора права и социлогије академика Радомира Лукића, чијом искључивом заслугом је ћирилица први пут у историји заштићена Уставом из 1990. године. Ћути и честити проф. др Милан Благојевић, иако се морао јавити макар онда кад је пре три године у Републици Срској донесен неуставан закон о језику и писму, по коме тамо више нико није обавезан да србски језик пише ћирилицом, па ни држава.
А сада о ономе из наслова овог текста, односно о одбрани Русије од високошколованих Срба.
М. Благојевићу смета то што је пред изборе Додику стигла политичка подршка из Русије, али му не смета што у Српској има безброј тзв. невладиних организација које подржава Запад, и које су против Додика. Знам ја да је Додик дошао на власт на непријатељском тенку, али кад ме у задњих десетак година питају моји сељани у Календеровцима код Дервенте за кога треба гласати, одговарам да увек гласам за онога против кога је Америка, а данас је то Додик.
Ове године била је у Србији анкета која је показала да 85% народа гаји симпатије према Русији. Занимљиво, то је исти проценат са којим је Путин победио на задњим изборима!
Више пута је објављивано на интернету моје писање да за симпатију Срба према Русији ни најмање нису заслужни школовани Срби. Њихове симпатије су прво били Беч, Трст, Пешта и Праг, а у новије време Рим, Милано, Париз, Лондон , Њујорк итд.
Узмимо за пример најугледнијег србског новинара Перу Тодоровића, који се лепо обогатио од писања, а био је главни извештач са ратишта кад је Србија 1876. повела рат против Турске. Турци су пробили фронт и чинили су невиђено насиље над цивилима, а у томе су предњачили Чечени. Тодоровић је у својим писанијама јадиковао над њиховом судбином. Писао је како су се они иселили из Чеченије у Турску кад је Царска Русија тамо угушила отпор 1863.г. Пошто су их Турци населили у равничарске пределе, а они били навикли на планине, масовно су умирали. И Тодоровић их жали. Међутим, на Ђуниском вису ( на левој страни Мораве) на веома уском делу фронта деловала је турска артиљерија ( немачки топови и официри), и ту погибе 600 руских добровољаца од укупно 1000 на том делу фронта. Њих Тодоровић није жалио, али је то ипак записано у Историји српског народа у издању Српске књижевне задруге.
Па откуд онда симпатије Срба према Русији ако о њој нису повољно писали школовани срби? Осећање према Русији као према спаситељици србској преносио је прости народ са колена на колено Ево примера и за то.
Године 2002. моја фирма је изводила радове у Варварину, па сам разговарао са народом. Рекоше ми да у близини има споменик руском грофу и генералу Орурку и руским јунацима који су изгинули у Варваринској бици са Турцима 1810. Подигнут је стотину година касније и откривен уз присуство Краља Петра Првог. Слажем ја саговорницима да знам за ту битку, а они рекоше да у парку има споменик и србском јунаку Јови Курсули, који је победио Арапина из Турске војске. Наиме, пре битке Арапин је изашао на коњу испред своје војске и изазивао Србе вичући имају ли они јунака за мегдана.
Одем до споменика и затекнем следеће. Онај део изнад постамента је из белог мермера, који је посивео. Постамент је толико оштећен да је споменик склон паду. Челична ограда око њега је већ пала. Испред споменика је бетонска клупа која се толико распала да је местимично оголела арматура, па се на њој не може седети. Било је нешто исушене траве и коњских балега, а остало је под шикаром. Обновио сам споменик уз помоћ произвођача челичних ограда у суседном Ћићевцу. После тога локални песник Мирослав Васић је написао књигу „Варварин кроз времеплов“. Она почиње мојим текстом на србском и руском језику, којим објашњавам да сам обновио споменик подстакнут сећањем на неписменог ђеда
Петра Видића, који је као аустроугарски војник пао у руско заробљеништво на Карпатима, а кад се вратио кући пренео је љубав према Русији на своје потомство. И овако је учио своју унучад: прво мајка којан те је родила, па мајка Србија, па мајка Русија!.
А откуд тамо руска војска 1810.? Из Ниша је кренула турска војна сила од 35.000 војника са намером да коначно сломи Београд и Први србски устанак. Карађорђе је могао да сакупи само 4000 војника, али одважних. Послао му је поруку из Неготина Хајдук Вељко да тамо има Руса који освајају једну по једну турску тврђаву уз Дунав, и да ће их он замолити да дођу у помоћ. Командант те војске у Неготину није смео да донесе одлуку на своју руку, него је послао курира главном командату руске војске у Бугарској. Овај је одобрио, и 3000 Руса крену према Морави, и то са топовима. Били су то Улани и Козаци, прекаљени борци у биткама са Турцима.
Паметни Карађорђе је препустио команду генералу грофу Орурку, а он је одлучио да се Турци сачекају тамо где се састају две сестре Мораве. Турци су учинили три напада, а Орурк је према њима истурао само руску коњицу. Кад су Турци изгинули и видели са киме имају посла, вратили су се у Ниш.
Плашим се да је М. Благојевић огрешио душу кад је онако писао о Русији из дневно политичких разлога, а ја и њега и читаоце упућујем да у Дневнику Достојевског прочитају шта је он писао о атмосфери у Русији приликом одласка 7000 руских добровољаца у помоћ Србији 1876. године. А писао је како су они месеци кампање у Русији да се иде хиљадама километара далеко како би се пролила крв за браћу по вери највеличанственији тренуци у целој руској историји.
Слично Благојевићу раније је писао и Небојша Вукановић да се Срби не требају ослањати на Русе, јер су они издали Јермене. Да би Руси били добри они требају да гину и у Јерменији, као што су гинули и приликом ослобађања Србије од Немаца, у склопу офанзиве на Берлин . Има текст Достојевског у којем он пише како сва словенска племена чекају да их Руси ослободе од Турака, а кад се дочепају слободе одмах ће прихватити скуте Запада и говорити против Русије. Тако смо ми у доба Тита лагали да су Београд ослободиле од Немаца Пета крајишка и остале крајишке бригаде. Изузетак су само Словаци, чији председник Фицо се усуђуује да данас каже како је слобода стигла са истока, а донела ју је „славна Црвена армија“.
За разлику од Бугара, Срби су се сами ослободили од Турака, али ништа од тога не би било да Руси нису гинули урушавајући турску империју. Да се питало Енглеске и Француске Срби би још хиљаду година били под Турцима. Њихову борбу за слободу Карл Маркс је овако ценио: најбоље би било, кад би се могло, да Србија буде одвежена на океан, и да тамо буде потопљена.
Благојевић се окомио на Русију прво из времена Санстефанског мира. Да ја не бих паметовао, ево шта је поводом тог мира објаснио историчар:
„Санстефански мир за Србе био је тешко прихватљив, чак увердљив, зато што је српска јавност на односе са Русијом гледала не само кроз политичку призму него и емоционалну. Срби су очекивали, а неретко се чини да то очекују и данас, да Русија готово примарно штити српске, па те онда своје интересе или у најмању руку да је обавезна на њихово усклађивање. Зато је тај Санстефански мир био ништа друго до болно отрежњење и јасна порука да у међународним односима нема места за емоције, већ сурови прагматизам.“
Оно што је Благојевић написао како је велепосланик др Мирослав Спалајковић пљунио на Лењина, јер је Русија издала Србију, не доликује једном таквом угледном Србину, јер је Русија већ била мртва, а убила ју је од Запада плаћена банда на челу са управо тим Лењином. После атентата на њега кратко је живео, али је стигао да буде смишљена руска латиница којом је замењена ћирилица у руском језику. Ћирилицу је онда вратио Стаљин, а данас у Србији њен председник неће да врати србску ћирилицу србском народу, нити има ко други да је врати.
С оним како је Русија издала Србију Благојевић противуречи мишљењу Св. Владике Николаја Велимировића, о чему се и он и читаоци могу упознати на интернету.
Посебно се Благојевић окомио на Русију из времена последње деценије прошлог века, када су Јељцин, Козирев, Черномирдин и слични радили по диктату Запада не само на рушењу Србије, него и на рушењу саме Русије.
После поменуте страшне деценије, и за србски и за руски народ, постепено је снажила нова Русија. Као таква, спречила је да у Уједињеним нацијама србски народ буде проглашен геноцидним. Па када Благојевић помиње само оно ружно из деценије потонућа Русије, а не и величанствени тренутак кад је она у УН заштитила Србију, он можда и жели свако добро Русији, што је и истакао у својој задњој реченици, али не жели да јој се радује Србин, осећајући је као своју другу мајку.
Да би сасвим била употпуњена слика неискрене Русије према србском народу, дохватио се Благојевић и економије, и то преко Рафинерије нафте Брод. Али није рафинерију купила држава Русија, него неки од руских олигарха, које Путин тешко доводи у ред и у самој Русији. Али је мудро прећутано пошто Срби добијају гас од руске државне фирме ГАСПРОМ. По далеко нижој цени од тржишне, и то годинама. По цени која важи још сампо за Белорусију. Задњи боравак Путина у Кини није био успешан, јер није потписан споразум о цени гаса. Кина је уцењивала Русију тражећи цену као и за Белорусију, али је то Путин одбио. Кад ни Тито није могао да угаси љубав Срба према Русији, тешко да ће то моћи ико други
Ево сада понешто о томе како прост народ доживљава Русију, и зашто га никаква писања школованих Срба не могу отрезнити од љубави према њој, и да им она престане бити нада и узданица:
Кад је Омер Паша Латас средио босанске бегове у другој половини деветнаестог века, стигао је у Босну руски конзул Александар Гиљфердинг. Чим се распаковао у Сарајеву, отишао је да обиђе Стару Србију ( Косово и Метохију). Из његовог дневника видимо како је дочекан у Дробњацима кад се враћао преко Црне Горе:
„У катуну Студеној дочекаше ме Дробњаци са великом радошћу. Жене се нису скривале пред туђинцем. Чак су и оне разговарале са мном понављајући ријечи које је руски путник тако често слушао од православних Срба сељака:“ Богами кад смо те видјели , кано да нас је сунце огејало.“ Овдје су ти добри људи нахранили и мене и цијелу моју пратњу густим, укусним овчијим млијеком и сиром и нису за то хтјели узети ништа.“
Мој најстарији стриц Лука причао ми је како је ђед Петар славио славу кад се вратио из заробљеништва у Русији.
Прво је била молитва, па здравице, па меза, А онда би ђед почео да прича о догађајима у Русији. Устаде његов кум и ратни друг из Русије Станоје Милаковић, па ће дрхтавим гласом и уз трешење браде:“ Куме Петре, устани кад причаш о Русији.“
Преварим се једном и испричам стрицу Луки како је наш атомски физичар Павле Савић био у Русији и од својих колега чуо у највећем поверењу да је Стаљин монструм. Увек благи стриц просто је побеснео и сасуо у мене овакав рафал: „Немој никад више да тако нешто кажеш. Не знаш ти да се овде није могао срести насмејан Србин од 1941. до 1943. Хрвати су дивљали и могли су да убију Србина као пса. Само се чекала вијест са радија у Дервенти да ли ће Руси моћи да зауставе Немце.
Одем код ковача у Бусијама (између Батајнице и Угриноваца). Избегао је из околине Книна, али је успео да превезе сав ковачки алат. Тек кад је престао да удара чекићем, да би поново загрејао откивак, изговори ове речи:“Шта ти мислиш о ономе у Украјини“. Одговорим да ја знам шта он мисли, а ја мислим исто што и он. На то ће он:“Ако изгуби Русија, готово је са православљем.“
Кад је пре неколико година у Нишу играна рукометна утакмица између Србије и Русије, народ је подједанко аплаудирао кад гол дадну и Срби и Руси.
Дакле, Русија је за Србе много више од дневне политике. Зато председник Србије не сме да и формално уведе санкције Русији!.Јесте храбар што неће ћирилицу у Србији, јер се ни нацисти у Украјини још нису усудили да забране тамошњу ћирилицу.
Немања Видић, дипл.инж.маш.
Председник удружења СРБСКА АЗБУКА