Паралеле између трагичних догађаја 2013/2014 у Украјини и актуелне друштвено-политичке кризе у Србији све су бројније и очигледније — и овде се не ради само о широко распрострањеним техникама обојених револуција које се примењују било у медијској сфери, било на улици, ни о истакнутој улози НВО сектора и растућем директном ангажману бриселских структура, већ и о ширем стратешком оквиру који је специфично разрађен за примену у контексту традиционалистичких, православних друштава.
Све агресивнији покушаји подривања ауторитета СПЦ и замене духовног лидерства Патријарха новом расколничком структуром посебно су истакнут елемент овог приступа који, притом, показује јасне паралеле са својевременим формирањем расколничке ПЦУ на простору бивше Украјине, а о чему смо писали више пута у претходним месецима.
Но, у последњих неколико недеља, све више уважених колега скреће пажњу на још један феномен који је био једнако карактеристичан за Мајдан — ради се о истакнутом ангажману формално национално-оријентисаних снага које упркос својој идеолошкој опредељености бирају да директно подрже нападе на државни апарат.
Десни сектор у Србији — Између инструментализације и интереса
О конкретним механизмима инструментализације деснице од стране координатора протестног покрета писали смо након првих случајева ескалације насиља на улицама 28. јуна, фокусирајући се притом на покушаје да се протестни покрет означи као општенародни и представи као, у основи, патриотски, што је потом потврђивано ветом на отворену употребу прозападних симбола, као и производњом медијских садржаја адекватних за објаву на национално-оријентисаним порталима.
Но, уколико смо тада ангажман деснице могли сагледати кроз призму мешања стварног и жељеног, ситуација је у овом тренутку знатно другачија будући да сада видимо готово координисано пласирање наратива на са запада финансираним медијима као што је N1 и алтернативним изворима десног тока.
Ова синхронизација политичких позиција актера који би требало да представљају непомирљиве идеолошке противнике укаузује на то да је, у најмању руку, у једном делу ванпарламентарне деснице постигнут договор о примирју са прозападним снагама у циљу преусмеравања свих расположивих ресурса на рушење актуелне власти. Баш као што је то био случај и у Украјини.
Структура ванпарламентарне деснице
Да би овај договор могао бити склопљен са дозом формалности која би осигурала не само конзистентно деловање одређених актера деснице, већ и одговарајуће кораке друге стране (уз претпоставку да такав споразум не би био једностран), неопходно је постојање одређене структуре која би такве обавезе преузела на себе.
Ово питање, за сада, остаје у домену спекулације, но оно што јесте, макар делимично, познато јесте да у српској ванпарламентарној десници постоје одређени актери (не нужно активни на медијском фронту) који су у прошлости отворено тврдили да није могуће организовати озбиљније протесте без њиховог учешћа. Исто тако је познато да су неки од алтернативних извора, тренутно активних у мрежи националисти-за-протесте, још прошле године прошли кроз унутрашњу реструктуризацију која је претходила расту њихове популарности.
Све ово, међутим, још увек остаје на танкој линији између случајности и озбиљне индикације. Оно што, с друге стране, остаје јасно, јесте да се покушаји фомирања десно-оријентисане фракције протестног покрета интензивирају, и да овај процес долази са збарињавајућим напуштањем идеала неприкосновесности државних институција и подређивањем свих кључних аспеката српског национализма само једном циљу — рушењу актуелне власти. И ту видимо непријатно познат сценарио.
ИЗВОР: Друштвени удар