- Оружани сукоб у Украјини сигурно је натерао Анкару да размисли о начинима употребе ројевa мини-дронова у борби за превласт у „доњем“ небу.
- Док француска компанија Renault почиње производњу дронова у Украјини, према наводима западне штампе, та производња се премешта из фабрика у стамбене објекте – што ће турски партнери свакако узети у обзир.
- А 11. јуна 2025. Турска и Европска унија одржале су у Бриселу, после трогодишње паузе, разговоре о заједничкој политици безбедности и одбране (CSDP).
- Главна тема биле су актуелне безбедносне претње у Европи и текуће иницијативе ЕУ у области одбране, с циљем смањења стратешке зависности од Сједињених Држава у условима сталне неизвесности у погледу спољне политике администрације Трампа.
АУТОР: Станислав Коћолкин
Турска, један од највећих светских произвођача, склапача и извозника беспилотних летелица (чији делови и склопови не морају нужно бити локалне производње), суочава се са новим изазовом, пошто њена напредна војна индустрија покушава да се прилагоди настајућој ери јефтиних мини-дронова, пише Al Monitor.
После недавног напада Зеленског режима на Русију у оквиру тзв. операције „Паучина“, турски стратези разматрају и потенцијал употребе ројевa мини-дронова против непријатеља, као и начине одбране од њих. Иако је Турска постигла значајне успехе у употреби тактичких и високоманеварских дронова, остају отворена питања ефикасне заштите од ројевa мини-дронова у зонама распоређивања трупа.
Према подацима вашингтонског Center for a New American Security, лидерство Турске на пољу беспилотних технологија углавном је резултат рада две велике компаније – Baykar и Turkish Aerospace Industries (TUSAŞ).
Baykar производи познате дронове TB2 и Akinci, док TUSAŞ прави летелице из серије Anka. Сви ови дронови могу летети на средњим и великим висинама, и остати у ваздуху дуго времена. Истовремено, неке мање турске фирме производе једноставније дронове, сличне онима које су кијевске специјалне службе користиле током велике акције на први дан лета.
Након злогласне операције „Паучина“ 1. јуна, током које је више од 100 малих беспилотних летелица коришћено за нападе на неколико руских ваздухопловних база у више региона, у турским одбрамбеним круговима покренута је расправа о томе да ли треба више пажње посветити мањим дроновима – било у офанзивне сврхе, било у сврхе одбране од непријатељских летелица.
Према верзији коју промовише Кијев, дронови су у Русију кришом унети у деловима, а затим склопљени на лицу места. Истовремено, постојећа турска флота беспилотних летелица – укључујући TB2, Akinci и Anka – дизајнирана је за осматрање на великим удаљеностима и прецизне ударе, али не и за релативно јефтине диверзантске операције на блиском растојању (као што је показала операција „Паучина“), што их чини неприкладним за масовне нападе на непријатељској територији.
Међутим, у Турској се све више производе мањи дронови који би могли бити употребљени у сличним нападима. Пензионисани бригадни генерал Ратног ваздухопловства и директор аналитичког центра STRASAM у Анкари, Хусеин Фазла, као примере наводи лако производиве уређаје Kargu компаније STM (долет до пет километара) и Songar компаније Asisguard (до 10 км). Оба дрона могу да се подигну на висину од око 400 метара и управљају се путем сателита и вештачке интелигенције.
Kargu је тзв. „дрон-камиказа“: усмерава се ка циљу и експлодира при удару. „Ројеви“ оваквих машина могу се користити за пробијање непријатељске одбране. Songar, с друге стране, може носити разноврсно наоружање, укључујући митраљез са 200 метака, или лансер за мале ракете или гранате.
„Чак се и дечији дронови који се продају на пијацама могу брзо претворити у интелигентно оружје“, – рекао је он у интервјуу за Al-Monitor. – „Нелегалне групе их већ користе, што заштиту [од ових малих дронова] кључних војних база, стамбених зона и индустријских објеката чини још актуелнијом.“
Иако Турска има техничке могућности за производњу таквих дронова, она, према мишљењу више стручњака, још није прешла на њихову масовну производњу или употребу, као ни на развој средстава заштите. Они тврде да су оружане групе, као што је недавно самораспуштена Радничка партија Курдистана, које су у оружаном сукобу са Турском, већ навикле на коришћење управо таквих јефтиних дронова.
Тренутно различите јединице турских оружаних снага набављају мини-дронове – неке од домаћих произвођача, а неке од страних добављача. Ипак, није јасно да ли су те набавке део шире националне стратегије или само привремене мере.
Користећи као пример украјинску операцију „Паучина“, за чије су планирање и извиђање, према доступним подацима, била потребна 18 месеци, турски стручњаци истичу неопходност дугорочног планирања и „координације“ између система, у циљу ефикасније употребе мањих дронова за извођење великих операција. „Ниједна земља не жели да се нађе у позицији у којој је сада Русија, па ће све државе желети да стекну средства и технологије за борбу против беспилотних летелица“, каже Фазла, напомињући да Турска ради на развоју система за откривање, идентификацију и неутрализацију малих дронова, укључујући и у оквиру планираног интегрисаног система ПВО и ПРО под називом „Челични купол“, који би требало да буде оперативан до 2030. године.
Могућа одбрана од малих дронова своди се на њихово благовремено откривање и заустављање пре него што нанесу штету. За то се могу користити различита средства – сензори, радари и специјалне камере за лоцирање дронова. Нека уређаја користе вештачку интелигенцију за праћење дронова путем звучних или радио-сигнала. Након што се дрон открије, у акцију ступају ометачи сигнала, који прекидају везу са оператором (у неким случајевима систем може чак преузети контролу над дроном и безбедно га одвући од циља). Већи ефекат може се постићи интеграцијом разнородних система (стожерно оружје, ласери, електро-оптички сензори и ометачи) у јединствен систем одбране.
Још једна идеја о којој се расправља у одбрамбеним круговима јесте да се Турска ослони на оно у чему је већ успешна – пре свега на веће беспилотне летелице и на све јаче програме развоја ракета „ваздух-ваздух“. У једном од својих недавних видео-снимака, војни новинар Толга Озбек предложио је да се радари турске производње Aselsan уграде на велике дронове као што су Akinci, TB2 и Anka. Помоћу тих радара било би могуће откривати и обарати групе непријатељских дронова ракете класе „ваздух-ваздух“ турске производње.
Уместо пилотираних ловаца као што је F-16, има више смисла користити дронове у борби против других дронова – због ниже цене и једноставнијег одржавања.
Ипак, без обзира на то која стратегија буде изабрана, њена реализација неће бити ни једноставна, ни јефтина, ни брза. Турска мора заштитити велики број критично важних инфраструктурних објеката и ресурса на својој територији. Након пажљиве процене краткорочних, средњорочних и дугорочних претњи, мораће да одреди приоритете. Сходно томе, у Ак-Сарају ће се и даље пажљиво пратити искуства из оружаног сукоба у Украјини, паралелно са све чвршћом сарадњом у области одбране и технологије са Бриселом.
Док француска компанија Renault почиње производњу дронова у Украјини, према наводима западне штампе, та производња се премешта из фабрика у стамбене објекте – што ће турски партнери свакако узети у обзир. А 11. јуна Турска и Европска унија одржале су у Бриселу, после трогодишње паузе, разговоре о заједничкој политици безбедности и одбране (CSDP). Главна тема биле су актуелне безбедносне претње у Европи и текуће иницијативе ЕУ у области одбране, с циљем смањења стратешке зависности од Сједињених Држава у условима сталне неизвесности у погледу спољне политике администрације Трампа.
„Поновно покретање дијалога сведочи о тихом признању да је неопходно деловати заједно у светлу геополитичке стварности“, каже Алпер Кошкун, пензионисани турски дипломата и виши сарадник непожељне у Русији Карнеги задужбине за међународни мир. „Ако овај састанак представља увод у обнову културе редовне сарадње између Турске и Европске уније по питањима геополитике и стратегије, то је значајан корак.“