Шта нуди књига „Заблуде и истина о ‘Цркви босанској“ Миодрага М. Петровића

  • „Цркву босанску“ чинили су угледни христјани, лаици, „поглавити Бошњани“ који нису били свештена лица. Њих су бирали босански владар и босанска властела, а бавили су се дипломатским, саветодавним и пословима који су се тицали државе, не мешајући се у рад Православне цркве и њен литургијски поредак

АУТОР: Јово Бајић

У Босни су живели пpавославни Срби, a o њиховом верском животу бринула се Дабробосанска митрополија, саставни део Српске православне цркве, а њени верници у бројним историјским изворима називани су христјанима, што значи хришћанима православне вере. Поред христјана који су живели у Босни средњега века у српским и византијским изворима помињу се као јеретици и Латини или римокатолици, али под апелативом, нови богомили. Латини су током целог средњег века покушавали да делују у српским земљама, намећући јеретичка учења, међу којима су и догма филиокве да Дух Свети происходи од Бога Оца и Бога Сина. Поред Православне цркве значајну улогу у средњовековној Босни играла је, „Црква босанска“, институција коју су чинили угледни христјани, лаици, „поглавити Бошњани“. који нису били свештена лица. Њих су бирали босански владари и властела, а бавили су се дипломатским, саветодавним и пословима који су се тицали државе, оним што су им налагали њихови господари, не мешајући се у рад Православне цркве и њен литургијски поредак.
Ово су основне поставке на којима је заснована књига Заблуде и истина о „Цркви босанској“ Миодрага М. Петровића, која се недавно појавила у издању београдског издавача „Свет књиге“, и то у време када се поново подгрева прича о „богомилској прошлости“ средњовековне Босне. Угледала је светло дана у време када се, по ко зна који пут, подгрејава исконструисана прича о богумилској дуалистичкој јереси која је наводно исповедана у средњовековној Босни. Та конструкција заснована је пре више од једног и по века на непоузданим изворима.
Аутор ове књиге, Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ, теолог, канонолог и црквени историчар један је од највећих српских живих интелектуалаца. На Атинском универзитету у Грчкој, где је студирао, одбранио је два доктората. Нико као он, ни данас ни у прошлости, није тако познавао византијску, али и српску средњовековну хришћанску прошлост. Деценијама се чекало критичко издање једне од најважнијих српских књига Законоправило Светога Саве. На највишим научним нивоима, прављени су пројекти, организовани тимови стручњака, да се ово дело преведе и критички приреди. Испоставило се да међу тадашњим српским научницима није било тако стручних људи који су могли да изнесу тај посао. Тај прворазредни национални задатак испунио је Миодраг М. Петровић.
Његова књига Заблуде и истина о „Цркви босанској“ састављена је од седам радова Миодрага М. Петровића насталих у распону од три деценије који представљају једну целину. Четири рада објављена последњих година су примедбе, како каже Петровић, на „баснословља“ неких српских аутора (Жељка Јандрића, Марка Пејковића и Зорана Ђуровића) који су се такође бавили „Црквом босанском“ и богумилима. У тим радовима изложени су Петровићеви погледи на веру која се у средњем веку исповедала у босанској држави. Књига почиње предговором Милосава Рајковића и Милета Станића где су представљена целокупна истраживања Миодрага М. Петровића о „Цркви босанској“.

 

ПОЛЕМИКА ИЗОСТАЛА – ИЗАЗОВ ПРЕЋУТАН Прича о тобожњим босанским богумилима, о владајућој вери у средњовековној Босни, и њеној „Цркви босанској“, коју је подстицала Римокатоличка црква, почела је да се заплиће, половином деветнаестога века. Заокружио ју је хрватски теолог и историчар Фрањо Рачки, заснивајући је углавном на ватиканским изворима. „Цркву босанску“ везивао је за дуалистичку богумилску јерес која се јавила у Бугарској у десетом веку. Дуалистичким богумилским учењима придодата су и учења неких западних јеретичких секти: патарена, катара, манихеја, албигенза. Богомилска јерес, како је утврдио Рачки, а здушно прихватили његови следбеници, нашла је плодно тло у средњовековној Босни где су је прихватили босански владари и племство. Конструкцију о тој јереси, која се укоренила у Босни, Рачки је изложио у студији Богумили и патарени, објављеној у Загребу 1869. и 1870. године. Ставови о вери средњовековних Босанаца које је обелоданио Фрањо Рачки омогућили су нова домишљања и додавања, што су чинили његови следбеници. „Богумилска прича“ Фрање Рачког нарастала је из деценије у деценију као потквашено тесто, о чему је за век и по написано неколико хиљада дужих и краћих радова. Ставови Рачког углавном су прихватани као непобитне научне истине. Прихватили су их и надграђивали и српски историчари, међу којима је било и оних са највишим научним звањима. Међу њима Петровић истиче Александра Соловјева и Симу Ћирковића. Богомиле Фрање Рачког, у борби за своју државу и национално име Бошњак, пригрлили су у последње време и босанскохерцеговачки муслимани, дајући јој нове подстицаје у тражењу својих духовних и биолошких предака.
Средином деведесетих година прошлога века, академик Сима Ћирковић, важио је за једног од најбољих познавалаца средњовековне историје на нашим просторима. Његовом научном угледу нарочито је допринела књига „Историја средњовековне државе босанске“ у којој је преузето учење Фрање Рачког о богомилској Босни и јеретичкој „Цркви босанској“. За Ћирковића су босански крстјани били богумили. У то време Миодраг М. Петровић, научни саветник Историјског института САНУ, припремао је критичко издање Законоправила Светога Саве које садржи и поглавље о јересима, где се, се између осталих, говори и о богумилству и латинској јереси. Петровић је доказао да Ћирковић, док је писао о богомилима, није знао за најважније српске, али и византијске изворе, као и то да није довољно познавао средњовековно хришћанство. На то Ћирковићево незнање Петровић указао у неколико својих радова, а посебно у књизи Помен богумила – бабуна у Законоправилу Светога Саве и „Црква босанска“. Између осталога Петровић је тада указао Ћирковићу на један докуменат из Хиландара који је потписао Свети Сава „свих правоверних крстјана молебник (молитвеник) грешни“, где је за себе и за своје једновернике највећи српски светац написао да је крстјанин. Петровић је тада позвао Ћирковића на научну полемику, која се очекивала у научној јавности, посебно међу историчарима. Али се Ћирковић није одазвао, прећутао је овај изазов.
Поглавље о јересима „Законоправила Светога Саве“ помогло је Петровићу да реши питање богомила. У том поглављу, што потврђују и други извори онога времена, Свети Сава каже, када говори о јеретицима маселијанима да су они исто што и богумили или бабуни, што је у оно време значило – нови богомили, апелатив, опште име за све јеретике. Нови богомили, та нова јерес која је тада угрожавала Српску цркву била је латинска јерес, римокатолици који су настојали да се у Савино време укорене међу Србима и рашире своје кривоверје, на првом месту измењени Никејскоцариградски Символ вере где су уведене дуалистичке филиокве, учење да Дух Свети происходи од двога, од Бога Оца и од Бога Сина. Борби против дуалистичке латинске јереси, како каже Петровић, био је 1221. године посвећен Жички сабор којег је сазвао Свети Сава где одлучено да се поведе борба „против Латина римокатолика као нових богумила, дуалиста“.

БЕЗ ТРАГОВА – МАТЕРИЈАЛНИХ И ЛИТУРГИЈСКИХ У науци је, све док се нису појавили радови Миодрага М. Петровића владала велика збрка о томе шта је била „Црква босанска“, која се помињала у историјским изворима, где је углавном прихватано мишљење Фрање Рачког да је та вера заступала дуалистичко учење где овај свет подједнако припада и Богу и ђаволу. Божије је све духовно, а ђаволско материјално.
Износећи своје мишљење о „Цркви босанској“, Петровић је поставио питање зашто та црква нестанком средњовековне државе босанске није оставила никаквог трага, ни материјалног, ни литургијског. Не зна се кад је настала, где јој је било седиште, не зна се како се и кад се одвојила од Цариградске и Римске цркве, каква јој је била црквенојерархијска организација, Падом Босне под Турке она је нестала.
Уместо свих ових наклапања Петровић је доказао да је „Црква босанска“ била „установа световног лаичког карактера састављена од ‘поглавитих крстајана‘ што ће рећи – од истакнутих праведних правоверника који нису свештена лица […] чији је главни задатак, између осталог, да своје господаре одвраћају од римокатоличке вере. Они су при дворовима краљева и великаша (банова) босанских. Њихово деловање представља изузетну особеност у историји административно државног уређења средњовековне Босне. Зато нестанком Босне као државе, услед пада под Турке, нестаје и ‘Црква босанска’.У противном, тј, ако би била црквено јерархијска и богослужбена установа надживела би пад под Турке попут Српске православне цркве у склопу које је и Митрополија босанска.“
Не треба да чуди, указује Петровић, што је ова установа, која је такође имала своју јерархију, у свом имену садржала и појам црква. Црква (грчки – еклесија) у свом најширем поимању значи скуп скупштина, а епископ – надзиратељ. Обе ове речи користиле су се и пре појаве хришћанства.
За све време трајања средњовековне државе босанске, како тврди Миодраг М. Петровић, о вери њених житеља, владара, племства и народа бринула се Митрополија дабробосанска Српске православне цркве. Исповедање вере у средњовековној Босни било је исто као и у Србији, јер, како каже Петровић, о „једнаком црквеном животу Митрополије дабробосанске, као о неодвојивом делу Српске православне цркве, сведоче: исти храмови са олтаром окренутим истоку; исте богослужбене књиге: иста рукописна српскословенска традиција када је реч о црквеним књигама и владарским повељама и др. Један од многих драгуља таквих рукописних књига (јеванђеља, псалтир, Хвалов зборник, и др.) јесте изванредан препис Законоправила Светога Саве, у литератури познат као Сарајевска крмчија, из прве половине 14 века.“

ИЗВОР: Печат

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *