- Казахстан заузима посебно место у експанзионистичким плановима. Турци издвајају ову, по територији највећу републику централноазијске „петорке“, због њеног високог нивоа развоја. По резервама природног гаса Казахстан је на 20. месту у свету, а по резервама нафте на 12. Исто се може рећи и за Узбекистан, који има уравнотежену економију. Са државама региона које су мање богате ресурсима, односи се развијају далеко скромније
АУТОР: Јуриј Кузњецов
Ћерка-фирма „Казахстанских железница“ – KTZ Express – покренула је мултимодални контејнерски транспорт између Казахстана и Турске, са транзитом кроз Грузију и Азербејџан. Сличне иницијативе дају извесно значење разговорима о „Великом Турану“.
Познато је да просечно време испоруке робе на овој рути износи од 20 до 25 дана. Железницом – од станице Кошекеј до Карса, затим преко Тбилисија до луке Аљат. Трајектом преко Каспијског мора – од луке Аљат до луке Актау, где је у јуну отворен нови контејнерски хаб. Железницом – од луке Актау до станице Медеу – то је цела дужина руте о којој се говори.
Истовремено се сазнало да је компанија KTZ Express наручила изградњу шест бродова класе „река-море“ (највероватније ће то бити теретни бродови способни за транспорт контејнера капацитета од 450 до 520 TEU, који ће се градити у Кини или Индији). Могуће је да ће истим путем кренути и Узбекистан, који настоји да стекне сопствене бродове на Каспијском мору.
Подсетимо, месец дана раније, током званичне посете председника Казахстана Касим-Жомарта Токајева Турској, железнице Казахстана и Турске потписале су споразум о сарадњи у области железничког транспорта кроз Средњи коридор, који подразумева широк спектар сарадње, укључујући:
- организацију редовних веза између Казахстана и Турске;
- повећање обима саобраћаја на линији Баку — Тбилиси — Карс;
- проширење капацитета рута између Кине и Европе и Африке;
- повећање ефикасности транспорта кроз оптимизацију транзитног процеса и координацију логистичких операција;
- поједностављење царинских и административних процедура ради убрзаног увоза и извоза робе на међудржавним границама.
Очигледно је реч о потпуном новом мултимодалном правцу између Казахстана и Турске преко земаља Закавказја – Грузије и Азербејџана. Неки то виде као логистички пробој. Ипак, након изградње нафтовода „Баку – Тбилиси – Џејхан“ и најаве Зангезурског коридора, овај мултимодални правац делује као логичан наставак транспортно-логистичке стратегије Анкаре последњих година.
Да, коридор је конкурентан, нарочито у контексту раста трговинске размене између Турске и Казахстана. Међутим, не треба заборавити да се иза технолошког „пробоја“ крију много приземнији и уједно идеолошки мотиви. Анкара доследно, корак по корак, јача своје инструменте утицаја, а посматрани мултимодални правац је само један од тих инструмената.
Турска гради своју геокултуру, реалност која јој је под контролом и коју разуме. У тој реалности сваком елементу система намењена је одређена улога. Није случајно што је 2023. година проглашена Годином процвата турске цивилизације, подржана концепцијом „Турског света до 2040. године“, усвојеном на самиту 2021. године. Тај документ обухвата сфере политике и безбедности, економије и секторског развоја, принцип инфраструктурне повезаности, као и ширење међуљудских контаката.
Поред тога, 2022. године у Самарканду је одобрена Стратегија развоја ОТГ (Организације турских држава) за период имплементације наведене концепције, а такође је донета одлука о оснивању Турског инвестиционог фонда са основним капиталом до 500 милиона долара.
Посебна пажња на самиту је посвећена теми транспортне повезаности турских држава, нарочито неопходности даљег развоја Транскаспијског међународног коридора „Исток – Запад“. Питање енергетике такође је било једно од кључних. На самиту је Ердоган нагласио да се турске државе налазе на раскршћу стратешких економских коридора, наводећи као пример нафтовод „Баку – Тбилиси – Џејхан“ као један од најуспешнијих енергетских пројеката.
Истовремено, Турска наставља да врши културно-хуманитарни притисак на републике бивше совјетске Средње Азије путем промовисања идеје о преласку турских држава на заједничко писмо, ширења заједничке историје турских народа и постепеног увођења концепта „Шест држава – једна нација“. Иако се те декларативне формуле веома слабо уклапају у историјски и стварни оквир односа земаља региона са Османским царством. Фокус наследника Блиставе Порте искључиво на пантурске теме уноси поделе у мултиетничка друштва, у којима поред Турака живе и припадници персијског језика, културе и етничког порекла.
Праведно је рећи и то да је Организација турских држава (ОТД), у историјским оквирима гледано, још увек веома млада организација, без искуства у интеграционим процесима које би се могло упоредити са руским Евроазијским економским савезом (ЕАЕС) или Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС). Из тога произилази да Анкара од земаља региона за своје „транспортно-логистичке услуге“ тражи да плате политичком лојалношћу — која, при томе, уопште није заснована на стварном турском доприносу развоју Средње Азије. Штавише, у суштини је реч о паразитирању Турске на совјетском наслеђу.
Наравно, Казахстан заузима посебно место у експанзионистичким плановима. Турци издвајају ову, по територији највећу републику централноазијске „петорке“, због њеног високог нивоа развоја. По резервама природног гаса Казахстан је на 20. месту у свету, а по резервама нафте на 12. Исто се може рећи и за Узбекистан, који има уравнотежену економију. Са државама региона које су мање богате ресурсима, односи се развијају далеко скромније.
О стварном односу Турске према државама региона речито говори чињеница да је ових дана, први пут после 14 година, Сирија — додуше, подељена и не без турског учешћа — поново почела да извози нафту. Прецизније, око 600.000 барела тешке сирове нафте се извози из луке Тартус. Пре почетка грађанског рата 2011. године, нафта је чинила 20% БДП-а Сирије, половину извоза и више од 50% државних прихода. Сасвим је јасно да оваква економска експлоатација суседне арапске земље, која се за мање од годину дана (од децембра 2024) претворила у турског енергетског агента, представља поучну причу за све оне државе које наседају на турску пропаганду о „заједничкој судбини“ и „заједничким вредностима“.
Пракса је показала да Анкару ништа не спречава да улаже огромна средства у инфраструктуру — подржава железничке пројекте, унапређује логистичке чворове — али истовремено инсистира на сарадњи само са режимима који су јој потпуно послушни и погодни. Није случајно што је Турска више пута покушала да затвори спољне контакте земаља Средње Азије и усмери их искључиво ка себи, али то је узалудан посао. Захваљујући алтернативама које пружају Русија и Кина, Казахстан, Узбекистан, Киргистан и Туркменистан могу сачувати своју достојанствену међународно-политичку позицију.