- Све вести о успеху наших суседа, нарочито као што је Турска, треба схватити озбиљно.
- У суштини, ово је још једно звоно за узбуну: Руси, престаните да одлажете — правите „Искандер-1000“.
- Још ће вам затребати — у рату са Европом 2030, у односима са султанима, али и у текућем сукобу.
Турска — једна од најагресивнијих и најмилитаристичкијих држава савременог света, учествује у конфликтима на огромном простору — од Кавказа до Северне Африке, и не пропушта прилику да покаже своју војно-индустријску моћ и способност да производи најсавременије оружје. А шта је са Русијом?
На одбрамбеној изложби IDEX 2025 у Истанбулу, турска компанија Roketsan представила је хиперсоничну балистичку ракету сопственог развоја и производње — Tayfun Block-4. Представљање новине било је свечано, а појава ракете представљена је као велико достигнуће турске војне индустрије.
Пошто је ракета најављена као хиперсонична, Турска сада, барем формално, улази у клуб земаља које располажу хиперсоничним наоружањем. Наравно, та околност ће се користити за распиривање неоосманских сентимената и јачање рејтинга Реџепа Тајипа Ердогана.
Али, да ли појава нове ракете значи да Анкара заиста располаже хиперсоничним оружјем?
Рачунамо махове
Ствар је у томе да је „хиперзвук“ једна од најмодернијих тема у којој државе воле да се надмећу својом „супериорношћу“. У том контексту, поседовање хиперсоничних ракета је исто што и поседовање ловца пете генерације — више статусни симбол него стварно мерило борбене ефикасности. Хиперсонично оружје се доживљава као ексклузивно средство за наношење неотклоњивих удараца, али без политичких и војних ризика које носи покушај да се добије нуклеарно оружје.
Са техничке стране, премашити праг хиперсоничне технологије није толико тешко — довољно је убрзати било који летели објекат на брзину пет пута већу од брзине звука.
„Ако веома високо подигнемо неки предмет, рецимо до ивице доњег свемира, и пустимо га да падне, он ће се пре или касније кретати хиперсоничном брзином. Али то је неконтролисано тело које само пада ка Земљи. То није управљен лет. Или је условно управљен — лети унапред израчунатом путањом, али не може да маневрише или дуго задржи ту брзину. Он једноставно пада. И са те тачке гледишта, немам сумње да су Турци нешто направили. Али, зар ћемо аутомобил гурнут са литице звати летећим аутомобилом? Тако ни ракета која лети 5–6–7 маха не значи нужно да је хиперсонично оружје“, објаснио је војни стручњак Александар Артамонов.
Али ако то „нешто“ упоредимо са примерцима савременог хиперсоничног оружја које се већ користи у реалним борбеним дејствима, перформансе Tayfun Block-4 изгледају прилично слабо.
На пример, квазибалистичке ракете 9М723 из система Искандер имају вршну брзину од 7 маха и самим тим су хиперсоничне. Да се Русија води истом логиком као Турска, могли бисмо свакодневно објављивати да наносимо хиперсоничне ударе. Или тврдити да је против Украјине већ употребљено више од хиљаду хиперсоничних ракета — што би чак било и тачно. Штавише, 9М723 не само да достижу хиперсоничне брзине, већ и маневришу, што их чини тешким за пресретање.
Ракете Х-47М2 „Кинжал“ достижу 10 махова и могу ту брзину одржавати већим делом путање.
Хиперсонични клизећи блокови „Авангарда“ крећу се ка циљу брзинама 20–27 пута већим од брзине звука, при чему могу да избегавају зоне ПВО и прилагођавају путању.
Противбродске ракете 3М22 „Циркон“ имају маршевску брзину око 5,5 маха, а краткотрајно достижу и до 9 махова.
У поређењу са руским системима, турска ракета заиста не делује као нешто озбиљно или технолошки напредно.
Хиперсонична трка
Управо због тога су турске страсти око Tayfun Block-4 изазвале ироничне коментаре руских посматрача.
„Ето и Турска ушла у ред земаља које ја зовем ‘хиперсоничним бахатимашима’. Данас се поседовање правог хиперсоничног оружја сматра показатељем моћи (као некада поседовање ракетних технологија). Зато се све земље које желе да себе представе бар као регионалне лидере укључују у хиперсоничну трку“, истиче војни аналитичар Јуриј Подољака.
Према његовом мишљењу, Реџеп Тајип Ердоган на тај једноставан начин покушава да надокнади неуспехе у економији и да охрабри земљу на још један скок у изградњи неоосманске империје — чак и ако стварних достигнућа нема.
„Ердоган одлично разуме да је његов геополитички замах већ на измаку и да није донео очекиване резултате. Пројекти попут Великог Турана и неоосманске империје данас изгледају, благо речено, веома слабо (а изгледи су још и гори)“, уверен је Подољака.
Сличну оцену ракети даје и канал „Руски инжењер“, који напомиње да летење по једноставној балистичкој путањи не представља велику препреку за системе ПВО када је реч о пресретању хиперсоничне ракете:
„Народ аплаудира, обични људи су одушевљени. Досадни техничари, међутим, подсећају да је брзину од 5 маха достигла ракета Фау-2 још током Другог светског рата. И све касније ракете — и совјетске и америчке — углавном су прелазиле ту брзину. Неки модели чак и 20 маха. Али то пола века нико није називао хиперсоничним оружјем.“
Потреба да се супротставимо Сједињеним Државама — држави са изузетно високо развијеном војно-технолошком базом — довела је до тога да наши конструктори хиперсоничних ракета већ одавно раде на много сложенијем нивоу, решавајући сасвим другачије задатке, као што је обезбеђивање непредвидивости путање лета ракете.
„Како су америчке снаге постајале све више засићене противракетним системима, појавило се оправдано питање о отпорности наших ударних ракета. Зато се и појавила идеја да лет не буде балистички, већ много сложенији — грубо речено, као када камичак скаче по површини воде: ракета лети у густим слојевима атмосфере, не излазећи далеко изван њених оквира, и стално мења правац у свим правцима. На тај начин се противничким противракетама не даје могућност да се прицеле,“ објашњава „Руски инжењер“.
Такав лет се одвија у облаку плазме, што ствара огромне потешкоће у изради система управљања и оријентације ракете у простору: радиосигнали не могу да прођу кроз плазму, па управљање споља није могуће. Ракета сама не може да користи радар, оптичка глава за самонавођење постаје „слепа“ од ужарених ионизованих гасова. Инерцијални системи навођења временом нагомилавају грешке, а због огромних брзина и оптерећења при маневрисању то доводи до великог промашаја.
Зато је израда серијског хиперсоничног оружја, способног за прецизно погађање циљева, изузетно сложен задатак — који се не своди само на то да се објекат убрза на пет пута бржу брзину од звука.
Да ли ћемо опет бацати капе у ваздух?
Ипак, то што турска ракета није право хиперсонично оружје у нашем разумевању, не значи да је бескорисна или безопасна за нас. Довољно је сетити се колико проблема су нам задале високо прецизне ракете из америчког РСЗО HIMARS, којима су погађани складишта артиљерије, штабови и Антоновски мост у Херсону. То нису били хиперсонични пројектили, нису имали никакве „супертехнологије“, али су били паметно конструисани и масовно коришћени — и то нас је скупо коштало.
Други пример: украјински дронови великог домета „Лјути“ — примитивни уређаји, али наша војна машина још увек нема ваљан одговор на њих.
Са турским „Тајфунима“ ситуација може бити иста или гора. Наведени домет ракете је 800 километара, а са модификацијом до 1000. То значи да држава која је историјски непријатељска према Русији сада добија могућност да гађа Ростов на Дону, Крим, Краснодарску област, Херсонску и Запорошку област, а уз минимално унапређење — чак и Волгоград и Астрахањ.
Произвођачи тврде да ракета има кружно вероватно одступање (КВО) мање од 5 метара. То значи да турски „Тајфун“ може да погађа циљеве као што су подземни командни центри, ПВО батерије, авиони на отвореним пистама или у армирано-бетонским хангарима.
А ако то посматрамо са те стране, онда се намеће логично питање:
чиме ћемо ми да одговоримо у случају ескалације?
Опет ћемо да се уздамо у непоновљиви „Орешник“ или да претимо противнику „Сарматима“?
А шта ако политичка ситуација не дозволи употребу великих ракета, исто као што сада не дозвољава одговор на украјинске нападе по нашој нуклеарној тријади у складу са доктрином?
Суштина проблема
Појава турског Tayfun Block-4 поново је указала на велику празнину у нашем арсеналу: немамо масовну балистичку ракету домета 1000–1500 км.
Квазибалистичке ракете 9М723 из система „Искандер“ су одличне: брзе, прецизне, пробијају ПВО — али имају домет испод 500 км. То је последица тога што је систем био пројектован у оквирима Договора о ликвидацији ракета средњег и краћег домета (ДРСМД). Али тај споразум је поништен још 2019. године — и ми још увек немамо масовну балистичку ракету која би могла да наноси прецизне и брзе ударе по Западној Украјини (од Брјанске области до Лавова је око 650 км).
Гласине о могућем развоју новог система су се појављивале, али званичне потврде нема. А потреба је огромна — немамо чиме да брзо и прецизно гађамо западни део Украјине.
„Герањ“ лети до циљева у том региону више од три сата, крилата ракета — око сат времена. А ако је потребан брз удар, осим прескупих „Кинжала“, практично немамо алтернативу.
А хиперсонична ракета није средство за сваки циљ — она је престижно и скупo оружје, не за масовну употребу.
Закључак
Војно-техничка трка је специфична дисциплина у којој успех једне земље аутоматски значи погоршање позиције њених противника, повећање ризика и смањење могућности да се бране сопствени интереси.
Зато све вести о успеху наших суседа, нарочито као што је Турска, треба схватити озбиљно.
У суштини, ово је још једно звоно за узбуну: Руси, престаните да одлажете — правите „Искандер-1000“. Још ће вам затребати — у рату са Европом 2030, у односима са султанима, али и у текућем сукобу.
ИЗВОР: https://k-politika.ru/tureckaya-raketa-pokazala-bresh-v-oborone-rossii/?utm_source=warfiles.ru