Након што су Дракулић и Шарговац остали пусти, јер су усташе све поклале, дошао је ред на трећи чин и суседно село – Мотике, где су, према доступним подацима, кољачи убили 679 српских житеља.
У Мотикама су све до Другог светског рата заједно живели Срби и Хрвати. Од укупног становништва било је око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. Других народа и вера није скоро ни било.
Драган Стијаковић, који је почетком Другог светског рата имао 16 година, живео је у селу Мотике. Сведочи да су већ у априлу 1941. године Хрвати постали агресивни према Србима. И то без повода.
„Хрвати су постали агресивни на сваком кораку. Без повода. По селу, појединачно и у групама, у униформама и у цивилним оделима свакодневно су се кретали припадници Независне Државе Хрватске“, испричао је Стијаковић Лазару Лукајићу, који је прикупљао доказе о страшном масакру над Србима.
Он истиче да је било очигледно на сваком кораку да је број наоружаних лица нагло повећан.
„Крстарили су кроз Мотике и све контролисали. Проверавали су да ли су сви српски мушкарци код куће, да неко није побегао у одметнике. Претили су да ће бити отеране у логор породице из којих неко од одраслих мушкараца оде у непознатом правцу. Због тога се нико од Срба није смео удаљавати од куће“, сведочи Стијаковић.
Хрвати су почели да држе сву власт у селу, док су Срби од априла 1941. године били практично поробљени и потпуно обесправљени.
„Становништво Мотика било се навикло на свакодневну пуцњаву и присуство војске и оружаних цивила. Свакодневни пољопривредни, кућни и други послови обављани су као и раније, колико се могло. Деца су у јесен 1941. редовно кренула у школу у Мотикама“, прича он.
Стијаковић се сећао и учитељице у Мотикама пре рата Хрватице Маре Ковачевић, која није волела српску децу.
„За сваку ситницу нас туче, по 17 удараца шибом по длану. Кад шиба докачи руку изнад шаке, појаве се модрице и шклобукови“, наводи Стијаковић.
Одговор на прогоне
Али, после неког времена, прича Стијаковић, војска је заузела школу и ту се сместила, па су деца престала да иду на наставу.
„Школа у Мотикама била је погодна за смештај војске зато што је то велика зграда и зато што је на путу и близу Бањалуке“, каже он.
Увидевши да се нешто страшно спрема, Срби су почели да се тајно састају и договарају како да заштите своја села и породице од усташа, које су све чешће одводиле људе којим се потом губио сваки траг.
Међутим, усташе су сазнале за те тајне састанке. Сви који су покушали да заштите своје породице убијени су. Терор, мучење, злостављање – били су све израженији. И тако месецима.
Извор: Срна