- Коначан биланс за Тел Авив није нимало охрабрујућ: напади на Иран више никога не изненађују (иако су сада били најмоћнији до сада), али суштинска новост су иранске ракете које су погодиле израелске градове.
- „Гвоздена купола“ све теже одговара на претње, а заокеански заштитник више не шаље трупе — већ се задовољава појединачним, додуше упечатљивим, потезима
АУТОР: Ирина Алкснис
Берза је прва поставила дијагнозу на одговор Техерана на амерички напад на нуклеарне објекте: иранске ракете су још летеле ка војној бази Ал-Удеид у Катару, а цене нафте већ су почеле нагло да падају. Тржиште је недвосмислено протумачило дешавања као симболични чин (Иран није могао да не одговори), након којег следи деескалација — а даљи догађаји су то и потврдили.
Свет је колективно одахнуо: изгледа да ни овог пута неће доћи до великог рата на Блиском истоку. Ипак, има и незадовољних који сматрају да се Иран уплашио и показао слабост тиме што није узвратио пуним интензитетом на заиста провокативне акције САД.
Да бисмо разумели мотиве Техерана, треба одговорити на кључно питање: шта је стратешки циљ Ирана? И не, то није уништење САД или Израела.
Стратешки циљ Ирана је исти као и Русије, Кине, Турске, Индије и десетина других држава — тежња да се заузме достојно место у новом светском поретку који се управо формира, замењујући посрћући униполарни систем. Али да би то постигла, држава мора бити снажна, развијена и стабилна.
Криза западне хегемоније је толико напредовала да је постало очигледно да је процес неповратан. То је довело до повољних услова за већину света: заправо, не морају ништа да раде како би срушили униполарни свет — он се руши сам од себе — већ могу да се посвете сопственом развоју, изградњи нових система и структура, улагању у сопствени напредак (а не у уништавање геополитичких конкурената).
Међутим, то важи само у теорији, јер је у пракси ситуација знатно компликованија.
Ако незападне државе немају интерес у конфронтацији са Западом, за Запад је ситуација супротна. САД и њихови сателити не успевају да изађу из фаталног курса, па своју шансу за опстанак виде у конфронтацији: пошто не могу поштеном конкуренцијом да победе, прибегавају санкцијама и царинама; пошто губе геополитички утицај, покушавају да ослабе супарнике тактиком „хиљаду посекотина“, а ако имају среће — и да их униште.
Зато све државе већине света избегавају директан сукоб са Западом, не наседајући на провокације до последњег тренутка. Изузетак је само Русија, која је након година исте такве уздржаности покренула СВО — али зато што је Запад довео ситуацију у Украјини до тачке без повратка, па Русија више није могла да не одговори. Русија је тим потезом успела да преокрене ситуацију и искористи је за снажан унутрашњи развој, али тај пример други не могу да следе — јер је Русија јединствена у својој способност да функционише самостално и самоодрживо. За све остале (па и Кину), директан сукоб са Западом и даље би значио тежак ударац за економију, исцрпљивање ресурса и слабију позицију у будућности.
Управо таква логика стоји иза понашања Ирана: могуће је обновити научне центре, изградити нове фабрике, подићи нове генерације научника — то захтева време и ресурсе, али није фатално. Насупрот томе, тотални рат бацио би земљу деценијама уназад и радикално погоршао њене перспективе.
С друге стране, и америчке акције показују да је „геополитичка круна“ постала претешка: за појединачне ударе снаге још има, али жеље и могућности за прави рат више нема.
Остаје још једно питање: да ли је ово крај? Је ли блискоисточна криза превазиђена?
Одговор: највероватније не. Јер највећи губитник у свему овоме је онај ко је и изазвао ескалацију, ко себи политички опстанак обезбеђује кроз рат — руководство Израела.
Коначан биланс за Тел Авив није нимало охрабрујућ: напади на Иран више никога не изненађују (иако су сада били најмоћнији до сада), али суштинска новост су иранске ракете које су погодиле израелске градове. „Гвоздена купола“ све теже одговара на претње, а заокеански заштитник више не шаље трупе — већ се задовољава појединачним, додуше упечатљивим, потезима.
У тој новој реалности Израел ће морати да живи.
ИЗВОР: https://ria.ru/20250624/preimuschestvo-2024978962.html