ТРАЈНА АНГЛОСАКСОНСКА МИНА: О мистичној суштини сукоба у Израелу

• Званични Лондон може да пружа вербалну подршку Израелу колико год хоће, али коначне спољнополитичке одлуке одавно су донете у тишини канцеларије у Даунинг стриту 10.
• Комора „трговаца и пивара” је изгубила велико Царство, долази време Господара.
• Срушити Израел, који мрзе, изоловати проамеричке династије Арабије и натерати их да се закуну на верност новом калифу.
• Ово су распореди. Од краља Ричарда… до ХАМАС-а.

Могу да замислим смех у енфиладама Узвишене Порте, одаја турског султана Реџепа Тајповича, када је задихан велики везир донео не мање великом посреднику и господару чворишта стенограм „Делфског форума” који се одржавао у Атини. При чему је заменик шефа Европске комисије Маргаритис Шинас (човек је на ту функцију очигледно постављен огласом) показао потпуно непознавање основа турске политике. Поред уобичајених оптужби Анкаре да подржава „агресивну Русију“, ускогрудни Грк је избрбљао и ово:

„Од првог тренутка ескалације палестинско-израелског сукоба, свих 27 земаља чланица ЕУ једногласно је признало право Израела на самоодбрану, осудило терористички напад и јавно изјавило да нема оправдања за терор. Турска мора да изабере на којој страни историје жели да буде. Са нама – Европском унијом, НАТО-ом, нашим вредностима, моралом Запада – или са Москвом, Техераном, ХАМАС-ом и ‘Хезболахом’“. Одговор треба да буде апсолутно јасан!

Гледајући цедуљицу, султан се јасно нацерио и засиктао нешто попут „Оузин с-с-с-с баши кетваран“, додао је десетак шарених пијачних епитета, наравно користећи речи „магарац“ и „камила пуна бува“. Потом је подигао телефонску слушалицу и са својим најбољим пријатељем Ричардом Муром наставио да разговара о осетљивим питањима пакла на земљи који се одвија у Израелу. О да, шездесетогодишњи чистокрвни Британац Р. Мур, садашњи директор МИ6, је изузетна особа која је прошла дипломатску и обавештајну обуку у Вијетнаму, Пакистану, Ирану и Малезији, и служила као крунски амбасадор у Турској ( 2014-2018).

ОДМОР У ЛИЧНОЈ РЕЗИДЕНЦИЈИ СУЛТАНА

О чему би најбољи пријатељи могли да разговарају?

Наравно, ХАМАС и „Хезболах“, ове на први поглед чудне верске и политичке структуре сунита и шиита, данас су у необичном јединственом импулсу стали раме уз раме на границама Израела и спремни да остваре дугогодишњи сан Британаца и Турске … да ударају реп Хегемону са његовом вољеном женом из „вечитог народа“.

ОПЕТ „ЕНГЛЕСКИЊА“?

Да, она је та која уме да поквари не само Русију. Ова свадљива и веома паметна кучка расплакаће све, пре свега Државе, које су за стару аристократију Острва одувек биле територија арогантних, слабо образованих надобудних лузера, плебса. Нико није заборавио у Лондону, Глазгову и Виндзору, у наследним вековним династијама армије круне и посебно Форин офиса – ко је био главни разарач Британске империје, а над којом сунце никада није зашло. Почевши од рата за независност (1775-1783) са наставком конфронтације у грађанском рату, а затим и два светска рата.

Британско царство „трговаца и пивара“ (доњи дом парламента) изгубило је све. Иизгубило је све своје колоније, војну моћ и некадашњу светску доминацију. Пре свега, изгубила је од Американаца, који су грубом силом и индустријским потенцијалом разбили Британце у скоро свакој тачки планете. Међутим, … друго Британско царство, које је у суштини мрежна хоризонтална структура аристократије Дома лордова, није нестало. Наследна, са дугим педигреима и породичним везама не само са својом круном. Овом царству нису потребна морнарица и војска; оне држе све бивше колоније и земље зависне од енглеске Старе даме у мрежи свог дугогодишњег утицаја на националне, политичке, административне, финансијске, верске елите.

Прописно положена слама од 1700-их, када је у свакој колонији вршена је пажљива селекција локалног аристократског особља, посебно оних који су имали стварну власт. Деца – студирају у Лондону (ох, што ме то подсећа на нешто), новац – у енглеским банкама, трговина – преко енглеских компанија. Можете се чак и ородити и купити титуле, тако да државни послови постану породични. Тако је аристократско Британско царство опстало и задржало своју моћ и утицај скоро свуда. Тема је широка, али нас данас занима данашњи моменат: страшни чвор Блиског истока око Израела, чијем су се формирању Британци противили ништа мање жестоко него на дан оснивања Сједињених Држава.

Свако ко је иоле упућен у историју зна тачно када и како су и кога Британци формирали у Централној Азији, Персији и Османском царству. Они су са Русијом водили Велику игру за Авганистан и централноазијске оазе, караванске путеве и утицај у Каспијском мору и мореузима. Тада је против нас први пут употребљена елитно-религијска технологија борбе, свакакви верск иратови, велики и мали џихади. Британским златом куповане су и азијске секуларне и верске елите. Али након завршетка Првог светског рата, уређени систем је почео да се распада, а многи „домороци“ су се освестили у националним осећањима и жељи за стварањем сопствене државе.

Тада је настао пројекат Муслиманског братства (организација која је сада забрањена у Руској Федерацији), а ХАМАС је крв и месо ове верске и политичке структуре, коју су Британци измислили давне 1928. да трансформишу британске територије Средњег региона, шахову Персију и Турску нацисте Ататурка у јединствен простор интереса Круне. Пошто је било тешко радити са световним и званичним властима у региону (идите купити све племенске вође, сваког владара жељног новца, губернатора, пашу или, не дај Боже, вођу политичке странке) – пројекат верског удружења читавог региона је изабран.

Оснивачи Муслиманског братства, Египћани Хасан ал-Банна, а потом и Сејид ал-Кудб, били су филозофи, високообразовани проповедници и велики мрзитељи Америке. Иза себе су оставили многа фундаментална религиозна дела о изопачености јенкијевског начина живота и упозоравали на будући милитаризам бивше колоније Британије. Најзанимљивије је то што је Круна била веома поштована, пошто је идеја о „исправног пута и ​​суфијске стварности“ формулисана на Универзитету у Каиру и древном духовном универзитету Ал-Азхар.

Мада како је… формулисано. Идеологија „Кротонског братства Реда розенкројцера” и „Реда двадесеторице” – елитне масонске ложе у Великој Британији, опседнуте мистицизмом, езотеријом, историјским митовима о краљу Ричарду Лављег Срца, који је наводно закључио са Великим Салах ад-Дином (Саладином) у крсту Кампања није била само кратко примирје у септембру 1192, већ је пристала да се створи Вечна заједница хришћана и муслимана на основу Тариката, реда суфија.

Суфи са дервишима

НАПОМЕНА: Тарикат је школа или ред суфизма, мистичног покрета у исламу. Древно духовно братство које нема тачне датуме настанка, а није се сачувало ни поуздано ко их је оснивао. Ако одбацимо сва религиозна тумачења и суптилности деловања припадника Реда, Такират сматра да је суфизам тајни темељни принцип свих религија уопште, а ислам је само нека врста спољне љуске за легитимно постојање у муслиманском окружењу. Суфије су подједнако добро упућени у евроазијске паганске култове, Тору, Библију, Куран у свим могућим тумачењима, покретима, јересима. Они се сматрају идеолошким инспираторима стварања европских масонских ложа међу аристократијом, која је била везана за крсташке ратове. Темплари су њихов пројекат, ако ништа друго. Тако кажу.

Џералд Гарднер

Нећу се упуштати у мистицизам, али британска аристократија безусловно верује у ово, а када је Муслиманско братство формализовало своју идеологију у духовним дебатама, британски експедициони официри сели су на тепихе каирског универзитета Ал-Азхар поред Хасана ал-Бана у беспрекорним арапским белим хаљинама, ти је био и секретар амбасаде и мистик Џералд Гарднер, који је лично стигао из Малаје, члан „Кротонског братства Розенкројцерског реда и будући оснивач неопаганске религије „вики“.

На шта су ови чудни људи пристали у Каиру 1928. године?

Сетили смо се, наравно, времена краља Ричарда Лављег Срца. Подсетили смо се реда Темплара (наводно спасен у Шкотској), упоредили духовне праксе Реда суфија са идеологијом најстаријег тајног аристократског „клуба“ Британских острва – „Шкотског масонски устава” Велике ложе Шкотске. Ако ништа друго, документовано је да постоји од 1599. године, заправо формирани од стране витезова краља Ричарда у 12. веку под именом „Мајка Килвининга“ (хусари, ћутите, не преуређујте слова! Говоримо о древном шкотском граду, који је био прва тачка христијанизације Британије од стране мисионара Ирске).

Муслиманска браћа су од својих британских колега преузела клупски систем организовања тајног друштва, готово моментално ширећи мрежу огранака организације широм Блиског истока, Мале и Централне Азије, Персије, па чак и до Индије. О томе нема потребе да много причамо, надамо се. Међутим, више од свега су волели да раде за Турску, а не за Египат, како неки Араписти покушавају да докажу. Тада је Ататурк поставио курс за изградњу секуларне државе засноване на национализму, што је било неприхватљиво за умрежену аристократску Британску империју мистично-езотеричних Редова и Ложа. Требао им је контролисани калиф.

УЈЕДИЊЕНА МУСЛИМАНСКА КОЛОНИЈА

Какав је био план очева оснивача Муслиманског братства и дегенерика британске аристократије (којој не можете порећи практичност и способност да зараде огроман новац од било које крви)? Прво, било је потребно формулисати модерну и универзалну слику новог „Османског царства“, које је шест стотина година одлично управљало својим арапским колонијама. Контролом „главе“ нема потребе да се води суптилна и оптерећујуће скупа „политика“ са неким домороцима, племенским вођама и новобогаташима који су дошли ниоткуда. Као средство за креирање новог пројекта изабран је мистични муслимански фундаментализам.

„Муассасат ал-Ихван ал-Муслимин“ (Муслиманска браћа) постала је најутицајнија и најбројнија организација на Истоку, која је по први пут поставила за циљ стварање „политичког ислама“ као својеврсне империјалне идеологије. Ослањајући се на организациону праксу колонијалне администрације Британаца, након што су избрисали све историјске „слојеве“ формирања пророковог учења, пројектори су предложили повратак у времена „чистог ислама“ четири праведна калифа (632. -661). А пошто такве идеје одавно постоје у муслиманском свету и нису изазивале много саосећања, Муслиманска браћа су зачинила послове прошлих и магловитих векова најљућом паприком – борбом против западног империјализма, потребом за стварањем калифата за политичке и оружане борбе. Строго према Курану, одабране збирке хадиса.

Да би идеја била привлачна у круговима муслиманских мислилаца и духовних ауторитета, створена је бриљантна и непобитна конструкција „иџтихада“: рационалан закључак муслимана о њихвим поступцима, тј да су у скалду са Кураном и сунама Посланика. Сва друга тумачења мудраца сматрана су споредним, тим пре што су ови збуњени имами, током векова својих научних спорова, довели свет ислама до потпуне деградације, фактички до тога да су их западни „шејтани“ западне цивилизације фактички покорили.

Односно, у први план је стављено искривљавање Посланиковог учења, намерно и ненамерно, било је неопходно вратити се у „фабричка подешавања“ за складан развој и напредак муслиманске цивилизације. Уз строго регулисање живота у политици, економији, свакодневном животу и међуљудским односима. Ипак, какве везе с тим имају Британци, питате се … Ту су да ова персонификација „колонијализма са империјализмом“ с почетка двадесетог века, Муслиманскох братства, будеи уткана у „чисти ислам“? Једноставно.

НАПОМЕНА: Египат је крајем 19. века разорен углавном британским капиталом и индустријом, који је јефтином робом и неограниченим кредитним могућностима банкарског сектора острва једноставно сатрли локалну привреду. Иако се колонија формално сматрала турском, Британци су, у својим најбољим традицијама, прво корумпирали локалне хедиве (титула наместнике Египта у Османској империји), а затим почели да формирају нову елиту и формирају владу погодну за Круну. Египат је био разорен, а процеси народног ослобођења почели су под контролом „Ватан“ партије.

Након што су Британци угушили устанке „против доминације европске заразе“, земља је постала британски протекторат „1882. године и… о, чудо (!), Египћанима је живот постајао све бољи. Крунски капитал брзо прилагођава локалну економију здравој индустријализацији, социјална сфера постаје узор за цео арапски свет, а „национална буржоазија“ непозната Блиском истоку се брзо формира. Школе, болнице, отварање Универзитета у Каиру, високе плате и гаранције за раднике, прилив туриста, јвља се услужна делатност итд.

Муслиманско братство је искористило овај фактор као јасан пример како се постепено, имајући једног „партнера за преговарање“ из проклетог западног света, постепено може успоставити нормалан живот људи у депресивном свету ислама, а онда ће карта престати да функционише. Добијене карте нису биале баш најбоље. Организација се одмах поделила на „социјалисте“ (које су пажљиво посматрали из СССР-а) и „исламске националисте“ који су се ослањали на локалну буржоазију и генерално одбијали дијалог са Западом.

На крају су победили „панисламисти“, захваљујући мрежној структури Муслиманске браће, која су своје мреже ширили по исламском свету. „Националисти“ који су дошли на власт у Египту отерали су Британце, и гурнули земљу у још једну страшну економску кризу. Муслиманско братство је притекло у помоћ Египту са суседних британских мандатних територија и севера земље. Стрпљиво су „ишли у народ“ са добровољним хуманитарним мисијама, уз помоћ британских власти достављали храну у изгладњела села и градове, и наглашено се није мешао у политику. И проповедали су ислам, чисти ислам непомућен вековима.

Дошло је до тога да свака пристојна градска кафана у Египту има „брата муслимана“ упосленог, добро припремљеног за полемичке расправе са образованом публиком. А у неписменом египатском селу, проповедници су уз тресак и грају разбијали верске фундаменталсите, жестоко бранећи култ поштовања исламских суфијских светаца, на сваки могући начин подржавајући своје идеологе из реда Тариката. За само једну деценију, Муслиманска браћа су поново заузела Египат, а широм Блиског истока покренули су (користећи непознате количине фунти „донација“) изградњу и реконструкцију џамија, болница, школа, „верских клубова“ и организовали неколико успешних производних ланаца.

Свуда су добијали „зелено светло“ британских колонијалних власти, као и годишња издвајања из буџета по формули „суфинансирања“ пројеката. Тако су Британци пажљиво уведени у политичке програме Муслиманског братства, а однос према колонијалистима је постао толерантнији. За сада, наравно, пошто је сукоб идеја социјализма, капитализма и парохијалног национализма на истоку убрзо измешао политичке карте, те су религиозне идеје свуда постале секундарне.

Насер и Хрушчов

Међутим, након завршетка Хладног рата, Британци су се вратили на Блиски исток и преко старих аристократских елита поново успоставили дијалог са Муслиманском браћом. Показујући им новог непријатеља – младе династије из реда нових богаташа, а које држе на узици Американци, попут куће Сауда и, наравно, омражених израелских окупатора. Оставимо иза себе све перипетије препорода и агресивног похода Муслиманске браће у Магребу, Египту, Сирији, Ираку итд. Како се испоставило, преживели су сваку диктатуру, социјалистички или капиталистички начин постојања моћи и прешли на своју идеју о изградњи калифата.

ТАЧКА КОНЦЕНТРАЦИЈЕ

Приближавамо се, дакле, коначном циљу заједничког пројекта аристократа британске мреже Импирије, мистика суфизма и врло практичних фундаменталиста тзв. „политичког ислама“. Тачније Османској империји 2, изграђеној на мало другачијим принципима од онога што је успостављено од времена религиозног и толерантног Османа Првог. Велика Британија је напустила Европску унију из политичких разлога, то је очигледно. Недвосмислено изјавивши нашим бившим поданицима, вашингтонском хегемону: крећемо на самостално политичко путовање.

Без личности новопеченог турског султана, успон и пад Муслиманске браће, заправо њихову дегенерацију и мимикрију није могуће правилно разумети, а који је велики пријатељ енглеске обале. Од првих дана своје „исламске кампање“ постао је камен у америчкој ципели. Упркос чланству у НАТО-у и потпуној зависности од америчких транснационалних корпорација са њиховим дресираним пудлицама из Брисела, није му сломљен врат од 2002, напротив, постао је отворени диктатор и преузео је апсолутно све пројекте Муслиманског братства у Региону.

Како му је то пошло за руком?

Британском шемом „куповине утицаја”, када се, заједничким напорима две амбасаде у било којој земљи, на све дипломатске функције постављају побожни муслимани без фурнира секуларног погледа на свет. Финансирањем било које муслиманске заједнице која се окрене Узвишеној Порти је, наравно подразумевајуће, пошто се приоритети пословања узимају у обзир, љубазно је дозвољено да сарађује са скупом специјалних турских компанија. Наравно, имајући акредитиве личне блискости са Ердоганом. Све западноцентричне утицајне личности из власти, јавне сфере, крупног бизниса Реџеп Тајип систематски избацује, све док 2011. није уништио секуларне механизме одлучивања који су се развијали деценијама, а затим је почео да гради постисламски калифат.

Главна јавна тачка „окупљања“ била су дешавања у Египту у оквиру „арапског пролећа“. Ердоган је беспрекорно одиграо победу и свргавање „Муслиманске браће“ из угла вође читавог муслиманског света. У његовој реторици се стално чула нека Велика „​​заједница ума“ ван граница националних држава. Како је економија јачала, Ердоганова Турска је почела да продире у све крајеве света са верским и хуманитарним пројектима.

Султан је чак дошао у Европу да отвори највећу џамију, изграђену „његовим новцем“. Године 2011. први пут је изнета позиција која се Американцима и Израелцима није много допала, али је изазвала заглушујуће одушевљење британске штампе. Ердоган је одбио да призна ХАМАС као терористичку организацију, називајући ту организацију 2политичком странком Покрета отпора против окупације Палестине“.

Ердоган са лидерима ХАМАС-а

Од тада су почеле чувене султаново „многстолје“, а након Ердоганове посете Египту уз подршку председника Морсија, маске су коначно пале, египатска и британска штампа су га истовремено назвали „ујединитељем исламског света у борби против Израела“. Тако се и догодило, у наше дане Реџеп Тајип баца оптужбе за геноцид над Палестинцима колективу Шимона Переса (сетите се скандала са израелским председником у Давосу) „када је реч о убиству, ви добро знате како се убија“. А затим …Турска и Израел сарађују у економској сфери, султан зна да заврне руке чак и лукавим Јеврејима.

Ердоган, јасно је, играо на три карте: добио је признање као посредник и миротворац током догађаја „арапског пролећа“, играо се са Западом док је покушавао да свргне Башара ел Асада у Сирији, и у позадини свега овог жестоког хаоса узео је под своје окриље апсолутно све глобалне исламистичке покрете Блиског истока, спасао Муслиманско братство и мрежу ХАМАСА од уништења. Штавише, он је био једини вођа света ислама који је успео да уједини све муслиманске заједнице у Сједињеним Државама, приморавајући их да га признају као безусловног друштвено-религијског вођу.

Ово је задало главобољу елити „вашингтонске мочваре“, будући да групе CAIR, ISNA и ICNA, познате по свом утицају и лобирању, имају много својих заменика на свим нивоима народног представништва у појединим државама. Долазећи повремено у Сједињене Државе, турски султан увек одржава велике састанке са имигрантима из Турске који су своје верске ставове сачували чистим, што веома иритира либерале из Демократске партије. А после „арапског пролећа“, амерички грађани који исповедају ислам… почели су често да посећују Турску (карте и годишњи одмор, иначе, увек плаћа турска амбасада), изазивајући сумњу обавештајних служби. Сви се сећају како се завршила „верска и културна размена“ са исламистима Ал Каиде.

Нема сврхе, последњи камен у темељ калифата положен је 2014. године, када је духовни вођа Братства шеик Јусуф ал-Карадави (најзначајнија верска личност на Блиском истоку) изрекао своју пресуду, осмехујући се гледајући у цветајућег турског султана и… који стоји у близини његовог најбољег британског пријатеља, који је управо добио место амбасадора Уједињеног Краљевства у Турској, Ричарда Мура. Овако је речено: „Захвални смо председнику Турске. Удружење исламских мудраца донело је декрет да калифат буде обновљен у Истанбулу, његовој новој престоници. Нова Турска, комбинујући религију и политику, нове и старе, арапске и неарапске елементе, ујединила је муслимански уммет. Реџеп Тајип Ердоган је то урадио… Свако треба да стане на његову страну, да му се закуне на верност и каже му: ‘Иди напред’“.

Да, после тога у Емиратима се догодила епилепсија, Саудијци су гризли тепихе, али утицај Муслиманске браће је свуда толико велики да је веома скупо одупрети се мистериозној секти „исламских мудраца“. Американци су покушали да замере Лондону на томе што се њихов амбасадор грли са „идеологом тероризма“ и што се заклео се на верност новом калифу – али све је било узалуд, султан је добио благослов који му је био потребан и храбро се састао са свим лидерима ХАМАС-а, годину дана касније, изазвавши гнев Израелаца и Јенкија.

Нема смисла изводити закључке, пре неки дан су сви сели да предахну због прецизних формулација које је у Анкари изнео Ердоганов лични помоћник Октај Сарал, а који је снисходљиво одговорио узбуђеном новинару CNN -а: „Уједињене Државе и Израел сумњиче Турску за саучесништво са ХАМАС-ом. Одговор је био више него достојан, данас га преносе сви арапски медији: Анкара палестинску операцију „Олуја Ал-Акса“ сматра легитимним правом на одбрану од агресије Израелаца:

„У потпуности подржавамо нашу палестинску браћу у борби против окупације Израела. Нека Алах помогне свим угњетенима и страдалницима.”

А онда је било неколико нокаут изјава новопеченог калифа и турског султана за дресирани НАТО чопор. О границама Палестине из 1967. године, „крвавом купатилу које је изазвала Америка на Блиском истоку“, о обореном дрону турског ваздухопловства од стране Јенкија изнад Сирије: „Где је ово виђено?! Запамтите, овај инцидент ће бити урезан у наше национално памћење и размотрен када за то дође време.“ Амерички носач авиона „Џералд Р. Форд” је од срца гурнут на обале Израела: „Шта он ради у зони регионалног сукоба, довели сте га да „учествује у масакрима!”, крај цитата . Једном речју, маске су скинуте.

За освету због обореног дрона, Турци су темељно бомбардовали нафтне бушотине Американаца и њихових плаћеника у Сирији, заузели су сасвим одређену страну у сукобу у Појасу Газе, гледаћемо, дакле, како се гради трон од Ердоганових столица . У сваком случају, Сједињене Државе су задобиле много проблема, остаје само да се сачека дуго очекивано заоштравање између Анкаре и Вашингтона. Уз учешће Велике Британије, која има разумевања (за Ердогана – прим. прев.): Јенкији намеравају да распарчају њен „империјални пројекат“ и удаве га у крви терора.

А да ће се аристократске елите непотопиве Британије, заглибљене у мистицизму (као и у цеђењу новца из свега што се дешава), борити до последњег са омраженим фармерима и хамамима, чим осете слабост – нема сумње. Званични Лондон може да пружа вербалну подршку Израелу колико год хоће, али коначне спољнополитичке одлуке одавно су донете у тишини канцеларије у Даунинг стриту 10. Комора „трговаца и пивара” је изгубила велико Царство, долази време Господара. Срушити Израел, који мрзе, изоловати проамеричке династије Арабије и натерати их да се закуну на верност новом калифу. Ово су распореди. Од краља Ричарда… до ХАМАС-а.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.warandpeace.ru/ru/analysis/view/181026/