- Шта у ствари значи могућност затамњивања сунчеве светлости, ако занемаримо сва еко-иновациона објашњења?
- То је начин демографског, аграрног и психолошког управљања / утицаја на велике масе људи.
- Његов механизам може да утиче, између осталог, на дефицит ултраљубичастог зрачења (што доводи до пада имунитета, депресије, смањења наталитета), модификацију хидролошког циклуса (што води ка изазивању вештачке глади), нарушавање биоритмова (што доводи до слабљења воље и мотивације).
АУТОР: Олег СЕРГЕЈЕВ
Лета 2025. године власти Велике Британије покренуле су нови талас антируске хистерије. Британски лист The Telegraph јавља да министри Уједињеног Краљевства активно разрађују сценарио у којем би „непријатељска страна држава“ могла искористити технологију… затамњивања сунца као оружје! У министарском допису у који је The Telegraph имао увид, наводи се да британска влада „жели да разуме ризике“ који настају ако „независни или трећи актери“ користе технологије „за одбијање сунчеве светлости од Земље“.
Према речима британских стручњака, међу такве „треће актере“ могу се убројати „државе које предузимају радикалне мере за смањење емисије угљен-диоксида“ или „непријатељске државе попут Русије“, за коју се наводно тврди да већ користи соларну геоинжењерију како би изазвала еколошку катастрофу код својих непријатеља!…
Британци нису полудели. Ако оставимо по страни очигледну апсурдност оваквих изјава и иронију у стилу „па како онда сунце још увек сија над бившом Украјином“, оваквим наступима Лондон и његови медији постижу најмање два циља. Прво, плаше становништво Запада глобалном „руском претњом“. Друго, правдају потрошњу 50 милиона фунти из британског буџета на мере осветљавања/затамњивања облака/сунца „у борби против глобалног загревања“.
Вест о оваквим трошковима, која је постала јавна почетком лета 2025, изазвала је велико незадовољство грађана Велике Британије и одмах постала предмет подсмеха и жестоких критика. Као последица, власти су морале да „објасне“ зашто су потребна оваква огромна средства, посебно у условима економске кризе, и зашто Влада мора званично да одобри пројекат који се до недавно сматрао маргиналном / теоријом завере: вештачко блокирање сунчеве светлости у име наводне борбе против климатских промена. У званичним изјавама и саопштењима то се назива „аеросолно одбијање“, „соларна геоинжењерија“, „смањење радијационог оптерећења“. У стварности, реч је о легализацији технологије атмосферског управљања, која се већ дуго користи, али ван домашаја јавне контроле.
Овакве врсте климатских интервенција нису нове. Западне земље, најмање од 1990-их година, у оквиру програма попут HAARP, тестирају утицај на јоносферу и метеоролошке системе — прво у експерименталној фази, а затим у специфичним регионима попут Балкана, Индонезије, Ирака… Још тада су се појавила бројна питања, као што је зашто се појава многих „жаришта“ често подудара са климатским аномалијама, што личи на синхронизацију војно-економског и „атмосферско-климатског“ притиска на локалне режиме који су непожељни Западу?
Огроман део одговора на ова питања, укључујући и она у вези са HAARP-ом, кемтрејлсима и слично, крије се већ у самом списку (чак ни потпуном) патената на геоинжењеринг и технологије управљања временом, који обухвата период од 1891. године до данас. Документи Пентагона, делимично декласификовани од 2000-их, директно указују на развој температурних и падавинастих модела као средстава утицаја на различите регионе света.
У овом случају није реч само о сунчевој светлости, облацима, времену и сличном, већ о могућности контроле приноса у пољопривреди, водених ресурса, па и укупне „биоенергије и психосфере“ становништва. Данас се све то јавности представља као високотехнолошки експеримент и „иновација“. Иако су десетине оваквих пројеката већ одавно примењене на становништво – само без њиховог знања и одобрења.
Недавне вести о „вештачком помрачењу сунца“, у којем учествују Британци и европски сателити, на први поглед такође изгледају као научни експеримент и врхунска иновација. Конкретно, као велики „пробој у космичкој визуализацији“ представља се аутоматизована кореографија два сателита на орбити који користе GPS, ласере и радио-сигнале за стварање сенке на захтев. Међутим, када се у обзир узму већ активни климатски програми и садашња легализација атмосферског управљања у Великој Британији, постаје јасно: не ради се о посматрању, већ о новој технологији селективне невидљивости.
Шта у ствари значи могућност затамњивања сунчеве светлости, ако занемаримо сва еко-иновациона објашњења? То је начин демографског, аграрног и психолошког управљања / утицаја на велике масе људи. Његов механизам може да утиче, између осталог, на дефицит ултраљубичастог зрачења (што доводи до пада имунитета, депресије, смањења наталитета), модификацију хидролошког циклуса (што води ка изазивању вештачке глади), нарушавање биоритмова (што доводи до слабљења воље и мотивације).
Жеља Британаца и осталих „иноватора“ из високотехнолошких компанија Запада да „укроте“ сунчеву светлост постаје све значајнија и све више подсећа на настојање да се контролишу извори традиционалних енергената (нафте, гаса и сл.) и из следећег разлога: у јуну 2025. године сунце је постало главни извор електричне енергије у Европској унији. Како јавља Reuters (позивајући се на податке аналитичке компаније Ember), производња електричне енергије из сунца први пут је заузела прво место у енергетском миксу ЕУ, надмашивши и енергију ветра и чак нуклеарну енергију (док је удео угља у производњи електричне енергије у блоку пао на најнижи ниво у историји). За поређење: у јуну је удео сунчеве енергије у ЕУ достигао 22,1% (годину дана раније било је 18,9%), док су удео нуклеарне енергије и ветра били 21,8% и 15,8% респективно.
Технологија затамњивања Сунца може се посматрати и као начин претварања атмосфере у интерфејс за управљање становништвом и свеобухватно директно деловање на њега. Након одговарајућих изјава и извештаја британских медија, ово више није теорија завере, већ званична информација. Оно што се назива „еколошким пројектом“, у стварности постаје нова фаза покушаја успостављања тоталне биоконтроле над великим масама људи, у којој чак и сама сунчева светлост постаје ресурс подложан регулисању. А оно што је раније сматрано неозбиљном теоријом, сада, према мишљењу истраживача, постаје норма и пракса.
Данас се вештачко управљање атмосфером и сунчевом светлошћу – од аеросолног одбијања до затамњивања – трансформише из тајне активности у сасвим легалан алат. Под изговором борбе против климатских промена уводи се инфраструктура контроле над биологијом у најширем смислу – укључујући аграрне циклусе и психолошко стање становништва.
Такође, не треба занемарити ни потенцијал вишеслојног глобалног утицаја Запада на Исток. Посебно ако се има у виду да је Кина већ постала главни светски лобиста зелене економије, која у великој мери зависи управо од сунчеве светлости. Још 2023. године на Кину је отпадало 88% светске продаје соларних панела. Данашња стратегија Пекинга јесте да свет што више прелази на зелене технологије, јер то омогућава даљи раст моћи Кине. (Узгред, управо зато политичари у САД и Европи све чешће тврде да кинеска Комунистичка партија тајно финансира зелене покрете у њиховим земљама, подсећајући уједно да многи лидери зелених странака, посебно у Немачкој и скандинавским државама, имају прошлост повезану са левичарским маоистичким покретима 1970-их.)
Сходно томе, технологије сателитског затамњивања нису само визуелни експерименти британских и осталих западних „чудака“. Контролисана глобална или регионална тама, синхронизована са политичким, информационим, војним контекстом и контролом преко вештачке интелигенције, представља нови интерфејс који, по замислима њених твораца, омогућава управљање простором, перцепцијом и репродукцијом. Уз њену помоћ, у одређеним временским и географским зонама може постати могуће:
- стварање „слепих тачака“ за посматрање и искључење одређених области из цивилног надзора;
- укључивање система визуелне блокаде у концепт „еколошке безбедности“;
- маскирање операција, лансирања, климатских модификација, утицаја на принос, прикривање војне инфраструктуре;
- претварање сунчеве светлости у неодвојиви део друштвеног управљања, при чему њена доступност постаје регулисан чин, а њен нестанак – политичка порука.
Фактички, човечанство се гура ка уласку у епоху у којој се лиценцирању и контроли не подвргава само информација која нешто осветљава, већ и сама физиолошка видљивост. И питање више није шта ће господари глобалног дискурса приказати масама – већ шта им више неће дозволити да виде.