Царски град, Душанов град, славни град на Бистрици… Величанствен, достојанствен, очаравајућ… Призрен!
Овде нису потребне неке велике речи, ово је град који има душу и плени својом лепотом. Оскрнављен, порушен, поражен, али ни мање величанствен, ни више храбар, уздиже се и светли. Једне радује призор, другима боде очи. Али Призрен не престаје да сија, јер га чува наша братија.
СВЕДОЦИ ИСТОРИЈЕ
Ако бисте се запутили у царски град, понесите ведрину и потрудите се да максимално упијете сву лепоту коју вам Призрен нуди. На реци Бистрици протежу се силни мостови, сведоци су историје и на свом тлу носе неизбројане кораке. Изнад самог града стоји утврђење, где се људи као у каквом времеплову враћају у време цара Душана, кнеза Лазара, па тако све до данашњег дана, где се суочавају са реалношћу. Са тврђаве „пуца“ поглед на Паштрик, док у позадини остаје чудесна Шара. Оно што се прво да приметити одозго, јесте да је овај град веома разнолик и у себи чува прегршт тајни и заборављених чињеница. Град у коме се налази српска православна црква, Синан – пашина џамија и римокатоличка црква у истој равни, сачувано за неке будуће генерације и људе који ће сведочити и писати неку нову историју.
ОСКРНАВЉЕНЕ ЛЕПОТЕ И ДАЉЕ СВЕТЛЕ
У самом граду налази се јако пуно манастира и цркава, бар њихов преостали део. У погрому 2004. године спаљено је, порушено и оскрнављено јако много светиња, те на нашу велику жалост, данас се могу видети тек по нека сачувана здања. Оно што људима привлачи посебну пажњу јесте Богородица Љевишка. Налази се у ужем центру града, ограђена бодљикавом жицом и углавном закључана, како би се избегле непријатне ситуације и сукоби. Цркву чува јереј Ђорђе Стефановић, који је приликом најављених посета водич кроз светињу. Нико до сада није остао имун на лепоту фреске Богородице Љевишке. О томе сведочи и натпис арапског путника који је на фресци „Сан Јаковљев“ урезао стихове персијског песника „Зеница ока мога гнездо је лепоте твоје“, откривши опчињавајућу лепоту Љевишке. А њена лепота се изнова открива сваком новом посетом у сваком новом времену. Ову цркву је због изузетне вредности архитектуре и фрескописа из 13. и 14. века, УНЕСКО уврстио у светску културну баштину. Црква је запаљена 17. марта 2004. године и фреске су знатно оштећене. У току је обнова цркве која ће, надамо се, ускоро угледати светлост дана.
Друга најпосећенија светиња у Призрену јесте манастир Светих Архангела. Манастирски комплекс, задужбина цара Душана, налази се у клисури реке Бистрице, на путу према Шар – планини. Оно што се прво да приметити јесте да је манастир био опасан масивним зидовима и повезан са некадашњим утврђењем „Вишеград“, на брду изнад њега. Поред остатака некада раскошно украшене монументалне цркве Светих Архангела, конака, библиотеке, болнице и других грађевина, у манастиру су видљиви остаци мање цркве Светог Николе. Током опсаде турака, манастир је претрпео велику штету, а од клесаног камена порушене цркве Светих Архангела, саграђена је Синан – пашина џамија у центру Призрена. Иако је живот у манастиру обновљен након тога, 1999. године манастир трпи наредно страдање, када један од монаха, отац Харитон, бива киднапован и убијен. 2004. године. Током мартовског погрома, иако под наводном заштитом КФОР-а, манастир је запаљен и тренутно се налази у фази обнове, али отворен за посетиоце.
У манастиру ће вас данас срдачно дочекати два преостала монаха, од којих је један игуман манастира. Природа је очаравајућа и осећа се посебан мир на месту гроба цара Душана. Иако је од манастира остало само камење, свако ко се нађе на том светом месту, може у својој глави да репродукује слику како је манастир некада изгледао. Кажу да јака сећања никада не бледе, а утисак који ћете понети одавде трајаће заувек. Уређена је једна просторија у којој се служе литургије где се налази једна од најстаријих икона призренске Богородице Одигитрије, која се временом преносила из светиње у светињу како би се сачувала од непријатељских напада. Ова величанствена икона одолева времену, те је поред иконе пећке Краснице једна од најлепших сачуваних икона Богородице на овом простору.
У оквиру манастира подигнут је конак где се може преспавати, а ту је и дивна гостионица где ће вас монаси срдачно дочекати уз домаће вино и ракију од жалфије. Ту је и сувенирница где се могу наћи пригодни поклони за све оне који нису могли доћи и такође, једна велика успомена за све посетиоце.
ФИЛИГРАНСКИ ЗАНАТ ОТРГНУТ ОД ЗАБОРАВА У ПРИЗРЕНУ
Уколико сте љубитељи нечег занимљивог и упечатљивог што ћете понети управо из Призрена, ту је филигрански накит, као и разноразне друге рукотворине настале најлепшом техником обраде метала, па се тако можете одлучити и за филигранско кандило, чинију и прегршт других занимљивих ручних радова које су вредне руке, техником старог заната, обрадиле.
Један од ретких заната још увек се негује у царском граду, а накит рађен овом техником један је од најлепших одраза овог краја, као и целе Србије. Дуж обале Бистрице нижу се препознатљиве радње са сребром где се израђују најлепши украси и накит, а неки од преосталих срба живе искључиво од свог старог заната. Један од њих је Синиша Цветковић, који са својом супругом Сунчицом чува филигранство од заборава на овом простору. Део својих рукодеља дају призренској богословији где се налази продавница у којој људи могу купити нешто уникатно и лепо, рађено са пуно љубави и пажње. Други део иде оцу Михаилу који помаже породици Цветковић да опстану, те своје радове изложе и у сувенирници манастира Светих Архангела. За израду уникатних наруквица, прстења, минђуша, привезака и кандила потребне су танке сребрне жице. Синиша и Сунчица у својој кућној радионици од ових нити могу да израде све што нацртају и замисле. Да је неко срећније време живели би солидно од овог заната и својих вредних руку, данас на жалост, само преживљавају.
ЦЕНТАР СТАРОГ ПРИЗРЕНА И САЧУВАНА ВЕЛИЧАНСТВЕНА ЗДАЊА – НА РАДОСТ И ТУГУ У ИСТО ВРЕМЕ
Следеће место на листи најпосећенијих у Призрену јесте Владичански двор Епископа Рашко – призренског, као и црква Светог Ђорђа у центру старог Призрена. Храм Светог Ђорђа грађен је од 1856. до 1887. године. На звонику храма је звоно које је поклонио српски краљ Петар Карађорђевић 1912. године, док друго звоно, које је датирало из 1903. године, нестало је у погрому када је овај храм, заједно са епископијом и другим светињама запаљен. Саборни храм и Епископија обновљени су 2010. године и поново се у њима служи и живи. Поред цркве Светог Ђорђа, непосредно поред самогхрама, налази се мања фрескописана црква из 15. века, задужбина браће Руновића. Поред тога, са источне стране простире се парохијски дом, а са северне стране црква Светог Николе, задужбина властелинске породице Драгослава и Беле Тутић. Мала али предивна црква грађена је, фрескописана и украшена 1332. године. У тоу 2012. године завршена је рестаурација изгорелих фресака у обе средњовековне цркве.
БОГОСЛОВИЈА СВ. КИРИЛА И МЕТОДИЈА
Призренска Богословија Св. Кирила и Методија налази се у подножју старог призренског насеља „Поткаљаја“, поред леве обале Бистрице. Основана је 1. октобра 1871. године, као прва средња школа на српском језику на територији тадашњег Османског царства, захваљујући помоћи Призренца Симе Игуманова. Школовање је почело са 15 ђака, а до 1912. године из ове школе изашло је 380 младих свештеника. Школа је добила улогу просветног центра на Косову и Метохији и значајно утицала на даљи развитак српске просвете у овим крајевима. Велику помоћ школи и школској библиотеци пружили су у то време руски конзули у Призрену. Ђаци и професори су 1999. године из сигурносних разлога евакуисани у Ниш, а сви објекти Богословије у призрену спаљени су у погрому 17. марта 2004. године. Школа је обновљена 2011. године и 11 ученика је исте године уписало први разред. У току је обнова интерната, библиотеке, параклиса и осталих зграда Богословије.
ЦРКВА СВЕТОГ СПАСА ОДОЛЕВА ВРЕМЕНУ
Црква Вазнесења Христовог, у Призрену познатија као црква Светог Спаса, највреднија је и најлепша међу саграђеним црквама испод Призренске тврђаве. Задужбина је српске властелинске породице Владојевић, сазидана половином 14. века. Са спољашње стране украшена је керамичким украсима и декоративним слогом сиге и опеке. Најстарији слој фресака у олтару датира из 1335. године. Половином 19. века око цркве су подигнути стубови и зидови, у намери да се она прошири, али је овај пројекат остао недовршен. Заједно са другим црквама и српским кућама у Поткаљаји, ова црква је запаљена и тешко оштећена током мартовских нереда. У непосредној близини ове цркве налазе се остаци цркава Светог Томе и Светих Козме и Дамјана. Такође, у непосредној близини цркве Светог Спаса, налази се црква Свете Недеље из 1371. године која је, према пронађеном ктиторском натпису, задужбина Краљевића Марка. Унутар саме цркве постоје трагови живописа, а сама црква сакривена је у предивној природи и тек по мало се назире у самом центру града.
ЦАРСКИ ГРАДЕ НА БИСТРИЦИ
У граду Призрену, некадашњој престоници српског царства и значајном трговинском и занатском центру, налази се седиште Рашко – призрнске Епархије Српске Православне Цркве од 1219. године. Од многобројних средњевековних цркава и задужбина, манастира и испосница, у Призрену и околини, данас је сачуван невелики број. Осим неколико најважнијих цркава у самом центру старог дела града и Поткаљаји, из османског периода преостале су цркве Светог Пантелејмона, Светог Прокопија и Светог Николе (14 век) у призренској махали Пантелији. Из сачуваних историјских докумената зна се да су у Призрену постојале и црква Светог Димитрија (13 век), црква Светог Николе – Кораћева (14 век) у Терзи – махали, црква Свете Ане у махали Пантелији, Света Анастасија у Каљаји, црква Светог Петра на левој обали Бистрице, узводно од Богословије, црква светог Илије, црква Свете Јелене и манастир Светог Варваре на десној обали Бистрице, Богојављенска црква у Мараш – махали, Преображењска црква, Призренска Митрополија са владичанском капелом педесетак метара југоисточно од Љевишке, црква Светог Василија (14 век), црква Светог Стефана задужбина Светог Краља Милутина (14 век) на месту садашњег хотела Теранде. Постоје још остаци испосница од Призрена до манастира Светих Архангела на десној обали Бистрице. Стазама и степеницама уклесаним у стени, могуће је доћи до испоснице Светог Николе, у којој су видни остаци живописа из 1350. године.
Подсећамо да су све призренске цркве, заједно са Богословијом, као и све српске куће у призренском насељу Поткаљаја, спаљене у мартовском погрому 2004. године. Обнова цркава је у току, док су куће углавном у рушевинама.
Некада је у царском граду на Бистрици живело преко 12.000 српских душа, данас их је тек двадесетак на простору целог града Призрена.
„Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни –
Твоје се царство враћа, гле у зори!“
Алекса Шантић о Призрену
Аутор: Драгана Јовановић
Фото: Стефан Мирковић
ИЗВОР: https://kompasportal.rs/svetinje-carskog-prizrena/