- Глобална борба за прерасподелу моћи, огроман утицај дигитализације и роботизације на будућност рада, биополитички надзор који траје од 2001. а са појавом короне достиже свој врхунац, укомбиновани са демографским осцилацијама и климатским променама, резултирају појавом дужничке кризе, а једна од њених манифестација јесу и протести у Француској.
АУТОР: Милица Тркља
Политички социолог, др Зоран Стојиљковић у „Енергији Спутњика“ Јелице Путниковић проналази ове и друге споне које повезују све актуелне проблеме који полако али сигурно доводе до радикализације грађана широм Европе.
Протести који потресају читаву Француску већ више од месец дана усмерени су против пензионе реформе која подразумева продужетак радног века запослених. Синдикати организују окупљања по париским и улицама многих других француских градова, а њима се уз раднике придружују и интелектуалци, уметници, ђаци, студенти… Проблеми нижих и средњих слојева нису само проблеми Француске и прете да се прелију широм Европе.
„Тамо постоји једна борбена, солидаристичка радикална традиција и структура лаког непредавања, а она се манифестује на тај начин што када се ради о пензијама компаније престану да раде, школе не раде и, оно што је најважније, ђаци испред школе протестују. По подршци студената радничким захтевима Француска је препознатљива последњих 40-50 година“, оценио је Стојиљковић.
Борба за расподелу моћи
Рат у Украјини и потенцијална ескалација сукоба између САД и Кине део су глобалне борбе за прерасподелу моћи. Ту прерасподелу, објашњава он, прати и огроман проблем који настаје све већим утицајем дигитализације и роботизације на будућност синдикалног организовања, односно будућност самог рада и радника.
„ Живимо у времену велике кризе демократије и социјалне правде. Питање је колико један класичан либерално демократски оквир владавине може да издржи ове готово перверзне неједнакости и неку врсту потпуне неравноправности. Половина становништва планете нема никакву уштеђевину, док истовремено постоји преко две хиљаде мултимилијардера“, наглашава професор политичке социологије на Факултету политичких наука.
Разлог глобалном, па и француском незадовољству, по његовом мишљењу, је и биополитички надзор који је од раније био присутан у свакодневици грађана, али је ескалирао појавом корона вируса. Уз то, он истиче да ће демографска кретања имати значајан утицај на положај и природу рада, као и на климатске промене.
„Демографске промене ће имати везе са климатским променама, а и оне ће бити простор велике неправде. Земље које нису пропорционално учествовале у загађењу мораће да троше велики новац на технологију и све то кад се скупи долази у оквир онога што је дужничка криза, која је комбинација инфлације и рецесије“, истиче овај социолог.
Неко жели да програмира и шта једемо
Подсећајући на кризна времена из седамдесетих година двадесетог века, наш гост објашњава како је убијање средње класе почело још тада, а да је његов потенцијални крај управо донело доношење пензионе реформе у Француској. Са тим крајем долази и оно што критичари Давоса називају „стварање света у којем ће сви бити срећни, неће имати ништа и други ће водити рачуна о нама“. У оваквом свету биће програмирано како живимо, па чак и шта једемо. Овде, сматра Стојиљковић, неће бити више места за раднике.
Док се експлоатисани буне, они којима дискретно показујете да су са дигитализацијом и роботизацијом сувишни, они, како напомиње, немају зашта да се буне и постају издржавана група.
Говорећи о самој пензионој реформи која је послужила као повод за избијање нереда по Француској, Стојиљковић објашњава да иза њих стоји најмање две трећине грађана и објашњава како би се читава дилема могла решити.
Пензиона реформа би по прорачунима требало кроз период од четири или пет година донети Француској 100 милијарди евра. Синдикати који предводе протесте понудили су неколико метода решавања новчаног питања, без продужења година стажа. Тих сто милијарди, па и више по Стојиљковићу, могу се прикупити релативно лако. Прва метода била би опорезивање и лишавање субвенција десет најбогатијих Француза. Друга метода подразумева заштиту позиције и рада људи који најлакше губе послове, а имају између педесет и шездесет и четири године. Трећом методом, уједно и најреалнијом, скратило би се радно време свима, након чега би се добило 1,7 милиона радних места за људе који би постали обавезници плаћања пензионог осигурања.
„Основна мисао синдиката јесте да брани интересе света рада, да заштити дохотке и услове рада и да обезбеди неки свет достојанственог рада односно демократије и социјалне правде. Синдикати ово раде већ два века од како постоје и у крајње различитим условима, али, шта то значи у условима дигитализације„, каже наш саговорник.
Он поставља питање и да ли ћемо бити сведени на неку врсту издржаване категорије у рукама једног процента становништва.
„Ако хоћете дигитализацијом да идете ка решавању тешког физичког напора, ризичних послова или рутинског репетитивног административног рада ослобађајући људе за неке креативне операције и више слободног времена у којем се исто тако образујете онда у реду, али ако ће вас то лишити сваке својине и претворити у неку врсту додатка роботима, из тога неће бити ништа добро„, закључује Стојиљковић.
ИЗВОР: https://sputnikportal.rs/20230402/svet-u-kojem-necemo-imati-nista-a-terace-nas-da-budemo-srecni-1153473270.html
[…] Preuzeto SA: https://naukaikultura.com/svet-u-kojem-necemo-imati-nista-a-terace-nas-da-budemo-srecni/ […]