СВЕСЛОВЕНСКИ РАД СОКОЛА

Соколски покрет настао је у Прагу где  је 1862. основано „Прашко гимнастичко друштво”. Професор др. Емануел Тонер је у српским народним  песмама уочио значај сокола па  је предложио 1864. да се друштву промени назив у „Прашки Соко”. До 1871. нова организација је себи пробијала пут. Оснивана су нова друштва у другим градовима, а телесно васпитање обухвата и жене. Тирш је 1871. издао лист „Сокол” и у њему први уводник  „Наша задаћа, циљ и смјер” . Исте године издао је „Темељи тјеловјежбе”. Приређен је први свесоколски слет 1882. на коме је учествовало 1.600 чланова из 76 чешких соколских друштава. Чеси су 1889. основали савез „Чешка Обец Соколска”. (1) Соколска друштва оснивана су и код осталих словенских народа.  Сви соколски савези словенских народа су се удружили  у „Савез Словенског Соколства”. На челу савеза био је др. Јосип Штајнер, а начелник је био Јиндрих Ваничек. (2)

Војислав Рашић предводио је делегацију Српских сокола на V Чешком Свесловенском Соколском Слету у Прагу на Видовдан 1907. Председништво Београдског сокола упутило је 28 јула 1907. писмо Јосифу Шајнеру председнику Савеза Чешких сокола и председнику Савеза Словенских сокола  у коме се захвалило на части које указао свим члановима  из Србије приликом слета у Прагу. На писмо добили су одговор 12 августа 1907. У писму је истакнуто : „ … Ако је  V Чешки Свесловенски Соколски Слет био догађај од неоцењивог значаја за све Словенство, није та заслуга само наша – Чешких Соколова,   –  већ у у првом реду  и особото Југословенске браће, који су својим многобројним суделовањем допринели : да наш Слет добије карактер Свесловенског Соколског Слета. И ту,с неисказаном радошћу, вршимо своју милу дужност, кад и овим захваљујемо Браћи Српским Соколима у Краљевини Србији, на походу наше светковине с дичном четом од 50  Српских Соколова, под предвођењем брата Д-р Војислава В. Рашића. Присуство ваше, драга браћо. беше доказ узвишене  братске љубави и утврђења Савеза, које је Чешко Соколство углавило  са Српским, а које ће у будућности љубављу и ревношћу увек неговати, како би се и у вашој слободној домовини Соколска застава високо узвила.  Вашим доласком, драга браћо, доказали сте : да се више не може говорити о словенској узајамности као о привиђењу, већ да је наша лепа спасоносна Соколска идеја умела да оствари оно што су још пре неколико година први словенски мужеви сматрали за пуки сан! Ваша мила посета подстакла нас је на даљи усрдни рад на пољу  словенске узајамности и обећавамо вам да ћете, као и до сада, тако и од сада, у нама наћи услужну своју старију браћу, којима ваша братска наклоност служи на понос и дику. С тога драга браћо, у Београдскоме Соколу, примите најискренију братску захвалност на вашем старању за долазак Српских Соколова из слободне и дичне Краљевине Србије. До виђења на Видов дан 1908. године у вашем братском белом граду, Београду ! Здраво! На Здар! (3)

Да увелича слет у Прагу од 28. јуна до 2 јула 1907.  био је позван Општински Савет краљевског града Београда од др. Карла Гроша, старосте краљевске главне вароши Прага. Београдски општински одбор је послао председника општине К.Главинића, његовог заступника кмет-правника Ж.Тадића, одборнике : лекара  др. М. Николића,  инжињера Велислава Вуловића, судију Ж. Аранђеловића, новинара Луку Павићевића, трговца Миленка Стефановића и  апотекара Николу Марића. Одбор за свечаност 8 октобра 1907 Праг, захвалило се Београду на  предусретљивости и пожртвовању показаној доласком изасланства на слет. У свом писму су истакли : „Надамо се да је рад и ред ове наше свечаности уверио Господу заступнике о дужности Соколства и нашој искреној жељи да се помогне телесно и духовно развиће нашег словенског подмлатка. Од срца желимо да и браћа Срби овако схвате Соколство, те да наша и соколска организација постане основа и претеча јачем приближавању свију словенских племена, чији смо синови на понос и дику нашу. Са словенским поздравом Председништво Савеза Чешких Соколова. (4) Почетком Првог светског рата соколски савез био је распуштен.

   После Првог светског рата  словенски соколски савези  тежили су обнови Савеза словенског Соколства. Савез Сокола учествовао је на Свесловенском слету у Прагу 1920. На I Југословенском Свесоколском слету 1922. у Љубљани, основан је Чехословачко-Југословенски Савез као претеча Свеславенског савеза. (5) На слету жупе Мостар у Дубровнику 1923. соколи су истицали да су на обали плавог Јадрана на бранику за краља, Отаџбину и велику Мајку Славију. (6)

Соколи су се спремали да одрже  други соколски сабор 1924. Група соколских радника из Загреба предложила је да се на сабор позову Чехословаци,  Пољаци и Руси. (7) Сабор је одржаван у оквиру слета у Загребу. Југословенски соколи су приредили  слет у Загребу од 15 до 17. августа 1924. У Загреб је дошло 12.000 сокола из Србије, Војводине, Босне, Црне Горе, Херцеговине, Далмације, Словеније, Хрватске, Међумурја и Истре. Дошли су Чешки и Руски соколи и делегација Пољског соколства. На Другом Југословенском Соколском сабору који је одржан заједно са слетом закључено је оснивање Свесловенског Соколског Савеза. (8) Седница представника свих словенских соколских савеза одржана је августа 1924. у Југославенском Касину у Загребу. (9) На сабору је вођа пољске делегације Счепански истакао да пољско соколство иде за тим да се обнове у соколству и по соколству старе свеславенске везе. (10) На сабору је био Адам Замојски. Много тога што је соколство у Југославији закључило употребио је и спровео у пољском соколству. После сабора састали су се представници  свих словенских соколских савеза на саветовање и закључили да се обнови Савез словенског Соколства који је због Првог светског рата био разбијен. Ту обнову преузео је Замојски на себе. Обнова савеза извршена је у његовом дому у Варшави 14 и 15 августа 1925. Представници југословенског, чешкословачког, пољског и руског соколства објавили су да је основан Савез словенског Соколства. Од 1925. није било веће приредбе у Југославији а да Замојски није посетио Југославију.   Радо  се задржавао на Јадрану. (11)

Братске везе између сокола словенских земаља могле су да буду и између соколских друштава. Између Соколског друштва Суботица и  Соколског друштва Плзењ V постојале су братске везе још од свесоколског слета у Прагу 1920. Везе су обновљене приликом VIII свесоколског слета  1926, а дошле су до изражаја на покрајинском слету у Плзњу 1929. Тада је неколико млађе браће посетило слет, и поклонили браћи из Плзња заставу са натписом „Браћа – браћи”.   На слету 1932. браћа из Плзња узвратила су Суботичанима са заставом на којој је златом било извезено : „Верност за верност”. Чин предаје заставе обављен је на „Вечери словенских жена IX Свесоколског слета” у Сметаниној дворани 5 јула 1932. Велика дворана била је пуна гостију са слета и домаћих. Били су присутни представници сокола из Југославије, чешкословачког, пољског и руског соколства, представници разних словенских удружења, велики број сокола и соколица и ћерка председника Чехословачке републике, др. А. Масарик. На програму су биле словенске народне игре, које су у народнимоделима изводили Чеси, Лужички Срби, Пољаци, Бугари и Руси. Коментар у листу „Соколски гласник” био је : „и могло се видети колико и какво уметничко благо лежи у нашим словенским играма”. Предаја заставе била је обављена у присуству браће из Плзња као и браће и сестара из Суботице. Сем предаје заставе Суботичани су Плзењцима поклонили велику круну од класја.  Мала сестра Бурдова рецитовала је песму коју је за ту прилику написао Едуард Шимек. Соколе из Суботице поздравио је старешина  Соколског друштва Плзењ V Котина, који је нагласио братске везе између два соколска друштва и пожелео Суботичанима да под заставом коју су им даровали стигну жељеном циљу, да никад не забораве да су и они са нама, што је изражено геслом „Верност за верност”. Заставу је у име друштва из Суботице примио старешина Коста Петровић. Захвалио се на поклону и  истакао велики значај стварања праве словенске узајамности. Тиме би били уклоњени многи неспоразуми и указан пут којим треба ићи, ако се жели искрено радити на зближавању братских народа. Пут зближавања ишао је преко непосредног саобраћаја. У чланку у у листу „Соколски гласник” истакнуто је : „Ове наше јединице пуне полета и идеала успоставиле су пре 10 година непосредан контакт. Соколско друштво Суботица чува ову везу као највећу светињу, па је зато ову заставу примило као једну од многих залога искреног и вечног братства … . Затим је браћи из Плзња предао круну од од класја. … Али уједно овом жртвом молимо да нам се удели снага  да на овом послу устраје целокупно Соколство, те да у својој будућности дочекамо велики дан мајке Славије”.  У фоајеу сваки брат и сестра из Плзња добио је по једну споменицу од Суботичана. После програма било је весеље у свим просторијама Народног дома. Били су присутни Пољаци, Лужички Срби, Руси, Бугари, соколи из Југославије  и Чеси. (12) Соколска жупа Скопље  приредила је слет у Скопљу 1933.  У свом прогласу су истакли :  „Ове године навршава се десет година од оснивања соколске жупе – Скопље, двадесетпет година од оснивања првог соколског друштва Јужне Србије у Скопљу и Куманову и седамдесет година од оснивања првог соколског друштва на  Словенском Југу у Љубљани.    Сјатите се у Царско Скопље са свих страна попут оних наших предака  који су пре шестотина година дошли у Скопље да прогласе писане законе  и моћну  царевину;  саберите се и ви исто тако, као њихови наследници , да прогласите соколско словенско царство од Тихог океана  до Балтика и Јадрана и да громко довикнемо непријатељу : К себи руке – ово је Славија !” (13)

У Љубљани је 1 октобра 1933. у просторијама начелништва Савеза СКЈ у Народном дому одржана седница начелништва Савеза словенског Соколства. Седницу је отворио Мирослав Амброжић. Између осталог одлучено је да седиште начелништва  Савеза словенског Соколства буде у Прагу. (14) О састанку представника Савеза Сокола и представника бугарских Јунака у Београду писали су и чехословачки листови. Брнске “Lidove Noviny” донеле су чланак о томе. У чланку се на крају истицало : „Тиме се неће само ојачати Савез словенског Соколства, већ ће бити уједно омогућена такође и дубља и јача радиност у извршавању програма СС, која је такође потребна у интересу целокупног словенског Соколства и словенске мисли.” (15)

СРПСКИ СОКО 1919.

На слету у Загребу 1934. присуствовали су представници Словенског Соколства и то :  Чехословачког Труларж, Замојски као представник Пољског сокола, Драјлинг као представник Руског сокола, бугарских Јунака Лазов као и чланови управе Савеза Сокола на челу са Ганглом. (16) На предлог Савезног просветног одбора главна скупшина Савеза Сокола прихватила је да се за званичну соколску химну узме „Хеј Словени”. Предлог је образложен тиме да је песма са тим речима највише прикладна, што се незванично певала и до тада на соколским приредбама, што је најпознатија као соколска песма и што се певала код свих словенских народа. (17)

У Савезу словенског соколства били су : Чешкословачка обец соколска са 746.878 припадника, Савез Сокола Краљевине Југославије са 356.630 припадника, Савез пољског Соколства са 59.713 припадника, Савез бугарских Јунака са 45.000 припадника и Руско Соколство са око 6.000 припадника. (18) Уочи отварања слета бугарских Јунака  11. јула 1935. у Софији је одржана седница  председништва Савеза словенског Соколства. Седница је одржана у свечаној дворани Академије наука. Од стране Савеза Сокола учествовали су : Е. Гангл, Ђура Паунковић и Алфред Пихлер. Са седнице је упучен манифест  Савеза словенског Соколства у коме се истицао позив на устрајан и неуморан рад. (19)  У тежњи за што бољем међусобном упознавању, зближењу и учвршћењем братских веза међу словенским народима лист „Соколски гласник” пренео је чланак П.Н. Неичева „Словенска солидарност” из софијског дневника „Мир”. У чланку се истицало : „Међу њима уместо поштовања и љубави биле су завладале вечите мржње, које нису могле тако брзо да пређу у дубоки заборав. … Стога сви Словени и кажу :„Ране од блиске браће дубље су”. То је оно што доноси тако полако зближење и упознавање међу Словенима.  Али успркос свију тих запрека, словенски идеализам и дух не једанпут издигли су се високо те се појавили у братској узајамности  и помоћи; …. То се је најбоље видело  на последњем састанку приликом слета Јунака, када су хиљаде словенских Сокола и Соколица заносно, неприсиљено и откривено изражавали своје свете осећаје о недељивом братству, поштовању и љубави. Ово развесељује и дубоко засеца у словенску душу, која корени и живи не само у умовању политичара, већ у душама и срцима народних маса. “(20) Соколи нису били усамљени у свом свесловенству у Краљевини Југославији. Поводом смрти Божа Леонтића у   гласнику  „Јадранска стража” објављен је некролог. У њему је истицано да је смрћу  Божа Леонтића редакција изгубила свог сарадника а организација одушевљеног присталицу. Рођен је 11 децембра 1898. у Сплиту, а умро 25 септембра 1934. Био је одгојен у националном духу. Ступио је у редове напредне југословенске омладине да се активно бори за њене идеале и „за данашњу нашу реалност”. Даље се истицало „кад је наша давно ишчекивана зора народног ослобођења и уједињења планула, он служи као секретар наше делегације на мировној конференцији.”  Божо Леонтић био је „југословенски националиста и син велике Славије за коју је и у болести радио, ширећи око себе оптимизам и вјеру у побједу тих идеала.”  На крају некролога истакнуто је : „он је био сијач добра и орач бразда на југословенској и свесловенској њиви. Зато нека је вјечна успомена  Божи Леонтићу !”. (21)  Соколи су организовали своје приредбе заједно са другим родољубивим друштвима. У просторијама Официрског дома у Сарајеву сарајевска соколска друштва заједно са Чехословачком, Пољском лигом и руским соколима приредила су свесловенско-соколско вече 1. фебруара 1936. На приредби било је преко 100 народних ношњи из свих крајева земље и словенских земаља. Свечана сала била је окићена словенским заставама и сликама знаменитих словена из давне историје и тадашњег доба. Поред слика словенских владара били су и сви грбови словенских држава. Сем тога просторије су биле украшене соколским геслима, зеленилом и малим словенским заставицама. Приредбу је отворио заменик старешине матичног соколског друштва др. Богдан Видовић наглашавајући да су соколи желели приредбом да манифестују своја соколска осећања солидарности и словенску Тиршеву идеологију. Говорио је о животу и раду творца словенске химне, словачког свештеника Самуила Томашика, чија је песма „Хеј Словени”, доживела 100 година и која је пратила све словенске покрете, демонстрације и манифестације током буђења словенских народа. Учествовали су Чешка обец, руски соколи, пољска лига и гуслар. Члан сокола рецитовао је бугарску песму од Христе Ботева. На заједничкој седници свих соколских друштава било је решено да сваке године 4. фебруара (Штросмајеров дан) сва соколска друштва приређују свесловенско соколско вече, како би соколи и тиме васпитали чланове за соколско-југословенски-свесловенски живот, рад и зближење словенских народа. (22)

Свесловенске тежње сокола дошле су до врхунца у Судетској кризи 1938. Соколска жупа Београд је сазвала Јавни збор сокола, студената и свих националних, ратничких, хуманитарних и културних друштава (Јадранска стража, Савез добровољаца, Народна одбрана, Коло српских сестара….) ради манифестација за Чехословачку. Збор је требао да се одржи 25 септембра 1938. на летњем вежбалишту Соко Матице у Делиградској улици (Стари ДИФ). Све позване организације обећале су учешће. Збор је забрањен уочи тога дана од Управе града Београда с образложењем да није пријављен а ни одобрен због опште ситуације у свету. Упркос забрани окупило се преко 4.000 сокола и омладине у дворишту Савезног Дома на Теразијама (седиште С.С.К.Ј. данас позната као Протокол). Бранко Чипчић, I заменик старешине Жупе, одржао је говор пред окупљенима. Одушевљена омладина кренула је пред Посланство Чехословачке, али ју је полиција растурила. На Теразијама је поред многих сокола повређен и начелник Жупе Петар Чоловић. Док су се демонстанти сукобљавали са полицијом испред Посланства Чехословачке, Управа Савеза Сокола Краљевине Југославије донела је 25 септембра 1938. Резолуцију о солидарности југословенског са чехословачким соколством, у којој се између осталог истиче : „ … Југословенско соколство верно својој основној словенској мисли, апелује на слогу и солидарност свих словенских народа у овим судбоносним данима; југословенско соколство изриче у духу словенског соколског братства своје топле симпатије и солидарност братском чехословачком соколству и своју непоколебиву веру у победу правде и истине“ . У одбору за састав резолуције били су др. Владимир Белајчић, касациони судија из Новог Сада и др. Мирко Буић, министар на расположењу, старешина соколске жупе Сплит и члан управе С.С.К.Ј. Резолуција је са једним опширним расписом достављена свим соколским јединицама да је објаве својим члановима. Представници Управе примљени су 25 и 26 септембра 1938. код председника владе Милана Стојадиновића, коме су предали Резолуцију. Поводом свега што се десило чехословачки „Соколски вјесник“ донео је вест да су југословенске јединице на манифестациони начин изјавиле своју верност Чехословачкој. (23)

Чешки соколи су ценили  подршку сокола из Југославије. После Судетске кризе 1938. у чланку у „Веснику ЧОС” истакли су : „Исто тако болно, још и болније за нас било је то што у одлучном моменту није ишла с нама братска Југославија. Тим захвалнији смо југословенском соколству које нам је код свега тога остало верно и са ганутљивом приправношћу понудила своје животе за нашу слободу. Никад им тога нећемо заборавити.” (24)  У часопису „Братство” објављено је писмо Карела Станека чешког нараштајца из Брна. Између осталог у писму се истиче : „ … Али ипак смо осетили неколико пута у својој жалости зрачак утехе. Тај зрачак били сте Ви, драга браћо у Сплиту, једнако као у Београду, или код Вас у Осијеку. … Био сам уверен да нас никада нећете издати, ви једини на целом свету, али толико љубави и осећаја према нама ипак нисам очекивао. Никад Вам се нећемо моћи одужити.” (25)

СЛЕТ У ПРАГУ 1932. ПОРЕД СПОМЕНИКА ТИРШУ 

После уступања Судета Немачкој соколи су прикупљали помоћ за чешке избеглице из Судета. Соколска друштва организовала су акције прикупљања помоћи за избеглице из Судета.  Соколи су прикупили и послали 500.000 динара. Сматрали су да је према имовном стању чланства  акција успела. (26)   К. Храбец, први заменик начелника Сокола Брно I истакао је допису у листу Соколске жупе Осијек „Братство” у  Осијеку : „Ви не слутите с каквом помњом пратимо ми у ЧСР шта се код Вас догађа, у братској Југославији. Ви не слутите како смо Вам истински захвални за љубав  и братство које нам исказујете сваком приликом, па и у часовима великог весеља и славе на X слету, и у часовима наше туге и страдања у октобру прошле године. Ви не слутите са колико пажње и поноса читамо ваше гласнике. Особито Ваш. Сабирна акција за помоћ наших избеглица, то је Ваше братство оживотворено у дело. … .” (27)

 После окупације Чешке 1939. соколи су помагали чешким избеглицама које су бежале преко Југославије. На пленарној седници Савеза Сокола Краљевине Југославије која је одржана 25 и 26 марта 1939. закључено је да се прикупе подаци о приликама код чехословачког соколства као и положају Савеза словенског соколства. (28) На Главној скупштини жупе Београд 24 и 25 марта 1939. присуствовали су представници министарства физичког васпитања народа брат Стјепан Челар,  Кола Српских Сестара Олга Анђелковић, Јадранске страже Даница Стојановић, Савеза емигрантских удружења Мирко Вратовић, Савеза Југословенско-чехословачке лиге Миленко Трифуновић, Савеза СКЈ брат Гангл, Руског соколског савеза Павле Рудник и Владимир Бајзер, делегација студената на челу са Василијем Смајевићем, делегати Витошке области бугарских  јунака из Софије Иван Анастазов и Петар Лобанов. Због ситуације говорио је Гангл  да су наше вежбаонице горе и равнице, брда и долине. Вера у идеале соколског словенског братства мора да победи јуначки и соколски.  Гђа Анђелковић је у име Кола Српских Сестара, изјавила да Коло стоји уз соколе и да ће са соколима истрајати на чувању словенске солидарности и сарађивати на добру народа и државе. Смајевић је у име студената који су од недавна сарађивали са соколима, захвалио жупи на послатом позиву. Истакао је : „Ми млади нећемо осрамотити нашу дивну прошлост, наше старије који су од себе дали за слободу и част отаџбине све; ако устреба и ми ћемо као наши стари бранити слободу и независност земље и народа”. (29) Соколско друштво у Великој Кикинди приредило је децембра 1939. соколско вече у оквиру Петрове петолетке. Било је преко 150 чланова друштва на приредби. Прво је говорио старешина друштва др. Бојанић. Прочитано је писмо чехословачког посланика у Паризу Осуског, које је упутио соколима и грађанима у Великој Кикинди, захваљујући на гостопримству указаном избеглицама из Чехословачке, у марту 1939. (30)

  Соколи су сматрали свој покрет као авангарду словенске узајамности и братства. Савез Сокола  учествовао је  на Свесловенским слетовима у Прагу. Соколи су настојали да учвршћују везе између словенских народа. У томе су сарађивали са осталим националним друштвима (Коло Српских Сестара, Јадранска стража…). У оквиру рада Савеза Сокола Краљевине Југославије на јачању словенске узајамности дошло је до обнове Савеза Словенског Соколства. Соколи су истицали да стоје на бранику не само за краља и отаџбину већ и за Славију. Делегације сокола из словенских земаља присуствовале су слетовима Савеза Сокола у Југославији. Савез Сокола улагао је велике напоре да учврсти односе са бугарским Јунацима, упркос горким успоменама из предходног Првог светског рата. Организована су соколска спортска такмичења у оквиру Савеза словенског соколства. Савез Словенског Соколства обновљен 1925. нестао је у Другом светском рату. После обнове рада  соколи учествују на обновљеним слетовима у Прагу.

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене  :

1. Хрвоје Мацановић, „Спорт-Соколство”. Загреб, 1933, стр. 30;
2. Уредио Анте Брозовић, „Савез Словенско Соколство”, „Соколски зборник година I”, Београд, 1934-1935, стр. 166;
3. „БРАТСТВО Чешких и Српских Соколова”, Војислав В. Рашић средио је „Споменица на II Чешко Соколско вече”, Београд, 1908, стр. 4,5,6;
4. Војислав В. Рашић средио је „Споменица на II Чешко Соколско вече”, Београд, 1908, стр. 10, 11, 12;
5. Уредио Анте Брозовић, „Савез Словенско Соколство”, „Соколски зборник година I”, Београд, 1934-1935, стр. 218, 220;
6. Управни одбор, „Соколски Слет Жупе Мостар у Дубровнику”, „Југословен”, Дубровник, 3. марта 1923, бр. 42, стр. 3; „Споменица 25. година соколског рада у Дубровнику”, Соколско друштво Дубровник, Дубровник, 1929, стр. 60, 61;
7. Уредио Анте Брозовић, „Савез Словенско Соколство”, „Соколски зборник година I”, Београд, 1934-1935, стр. 218, 220;
8. „Споменица Соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931.”, Штампарија „Јединство”, Стара Пазова, стр. 7, 20, 21, 23, 26, 33, 37, 38;
9. Уредио Анте Брозовић, „Савез Словенско Соколство”, „Соколски зборник година I”, Београд, 1934-1935, стр. 220;
10. Уредио Анте Брозовић, „Пољско соколство”, „Соколски зборник година I”, Београд, 1934-1935, стр. 177;
11. „Брат Адам Замојски”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 17 јануара 1936, бр 3, стр. 1;
12. Л. Тешић, „Браћа – браћи” „Верност за верност”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11 аугуста 1932, бр. 11, стр. 1;.
13. „Соко на Вардару” слетски весник Соколске жупе – Скопље, Скопље јануар 1933, бр. 1;
14. „Седница начелништва Савеза словенског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 6 октобра 1933, бр. 40, стр. 1;
15. „Око приступа бугарског Јунака у Савез словенског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1 јануара 1934, бр. 2, стр. 2;
16. „Величанствена соколска поворка”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 14 август 1934, бр. 33-34, стр. 10;
17. „Хеј Словени”-соколска химна”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 20 септембра 1935, бр. 35, стр. 2;
18. „Савез словенског Соколства у бројкама”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 24 јануара 1936, бр. 4, стр. 2;
19. „Седница Савеза словенског Соколства”, „Соколски гласник”, Љубљана, 12 августа 1935, бр. 30, стр. 3;
20. „Словенска солидарност”, „Соколски гласник”, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 1;
21. „Божо Леонтић”, „Јадранска стража” Гласник удружења Јадранска стража, Сплит, децембар 1934, бр. 12, стр. 525, 526;
22. „Свесловенско-соколско вече у Сарајеву”, „Соколски гласник”, Љубљана, 6 марта 1936, бр. 10, стр. 2;
23. „Нисмо изневерили тад и никада нећемо изневерити“, „Соколски живот“, „Око соколово“,Београд 1938, бр. 9; „Око соколово“, Вести, Београд 1938, бр. 8;
24. „СВИ СУ НАС ИЗДАЛИ, АЛИ МИ НИСМО ИЗДАЛИ СЕБЕ”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 245;
25. Карел Станек, „Желели бисмо да се упознамо с онима који нас најбоље разуме”, „Братство”, Осијек, 15 јануара 1939, бр. 1, стр. 15;
26. „Извештај Управе Савеза Сокола Краљевине Југославије о раду у години 1938 поднет IX редовној годишњој скупштини 23 априла 1939 године”, стр. 9;
27. „Од срца срцу”,„Братство”, Осијек, 15 марта 1939, бр. 3, стр. 43;
28. „На пленарној седници Савеза Сокола Краљевине Југославије 25 и 26 марта 1939. закључено је “, „Око соколово”, Београд, 1 мај 1939, бр. 5, стр. 49;
29. „Око соколово”, Београд, 1 мај 1939, бр. 5, стр. 45, 46;