• Римски цареви су у старом веку покушавали да уједине поданике своје светске империје око заједничког обожавања своје обоготворене личности. То преображење владареве личности у бога називано је апотеозом (гр. ἀποθέωσις, лат. deificatio). Тврдо постојани у својој вери, хришћани су одбијали да се поклоне лажном божанству и зато су били прогањани, кажњавани и убијани.
  • Милански едикт мудрог цара Константина је био преломни тренутак у историји права: хришћани су први пут после три столећа добили заштиту са највишег места, и у верском и грађанском праву били изједначени са људима других вероисповести.
  • Тако је наше илирско–српске горе лист, Свети цар Константин Први Велики, овим премудрим поступком духовно објединио шаролико становништво огромне Римске империје, и на најбољи начин усмерио хришћанску и светску повесницу

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Римски цареви су у старом веку покушавали да уједине поданике своје светске империје око заједничког обожавања своје обоготворене личности. То преображење владареве личности у бога називано је апотеозом (гр. ἀποθέωσις, лат. deificatio). Тврдо постојани у својој вери, хришћани су одбијали да се поклоне лажном божанству и зато су били прогањани, кажњавани и убијани.

Највећи прогон и страдање хришћани су искусили за владавине цара Диоклецијана – Дукљанина (лат. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus, рођен у Доклеји – Дукљи код данашњег Солина, император од 284–305). Почетком 4. столећа, последњих година своје апсолутистичке владавине,  Диоклецијан се прогласио сином бога Јупитера, па је 303. године издао Царски указ (Едикт) којим налаже свим својим поданицима да му се клањају као живом богу, тако што ће сви пред њим падати ничице тј. чиниће проскинезу (гр. προσκυνήσεις). Тако је са овим „божанским царем“ (dominus deus) окончан принкипат, а одпочео доминат.

Ипак, идолопоклонство римског домината није било дуга века – укинуо га је Свети цар Константин Први Велики (лат. Constantinus Magnus,  рођен 280. у Наису у Илирији, грч. Ναϊσσός, лат. Naissus, данашњи Ниш у Србији, умро 22. маја 337. у Никомидији).

Император Константин Први је водио одлучујућу битку за римски престо 28. октобра 312. године код Милвијског моста близу Рима у Италији. Уочи боја небо изнад престонице је Светом цару предсказало тријумф у знаку Крста – In hoc signo vinces! („У овом знаку ћеш победити!“). Оно што се после издогађало знамо из историје хришћанства: Свети цар је са урезаним Крстом као Знаком победе (Signum Victoriae) поразио све своје такмаце и непријатеље, и постао император целог тадашњег цивилизованог света. Следеће, 313. године цар Константин је у Медилануму (данашњем Милану у Италији) издао чувени Милански едикт (царски указ), којим је прогласио слободу свих вероисповести у Римском царству, укључујући и хришћанску.

Прогон и страдања хришћана описао је Евсевије Кесаријски или Јевсевије Памфил (гр. Εὐσέβιος τοῦ Παμφίλου, 263–339, епископ родне Кесарије у римској провинцији Палестини од 311. године) у спису „Црквена историја“, где бележи повест првих хришћана од Исусовог времена до 324. године и Константинове победе над Ликинијем, а саставио је и „Житије (или тачније похвалу) Константиново“ („Vita Constantini“), које није довршио, јер га је омела смрт 339. године.[1]  У Житију Константиновом (II, 19) Јевсевије пише да су после цареве победе над Ликинијем за хришћане „настали радосни и свечани дани празника, и све се испунило светлошћу(…) По градовима и селима су хорски певали похвалне песме којима су хришћани, као што су били научени, прослављали прво Цара свију Бога, а затим цара са свом његовом богољубивом децом“.[2]

Српски превод Константиновог житија и студију о Јевсевију Кесаријском објавио је Слободан Продић.[3]

У „Житије Константиново“ Јевсевије је унео текст Миланског едикта, који је, несумњиво, донео највећу прекретницу у раној хришћанској историји. Написан по класичним правилима римске правне реторике, Едикт је између осталог уклањао материјалне последице великог Диоклецијановог прогона и неправде према хришћанима:

„Разматрајући већ одавно да не треба одбацивати слободу вере, већ да треба свакоме препустити да се, по моћи свога разума и воље, посвети божанским стварима према склоности свакога; обратили смо се и хришћанима да и они чувају своју веру и побожност.Али, пошто су очигледно многа и различита мишљења била додата том рескрипту, којим се тим истим хришћанима давала горе наведена могућност, догодило се да су неки од њих (хришћани) били убрзо после тога лишени права на заштиту.

Када смо ја, Константин Август, и ја Ликиније Август, срећно стигли у Милано, и када смо узели у разматрање све што је благополучно за напредак и тицало се друштва, међу осталим стварима које смо одлучили, изнад свега и на првом месту, да издамо правила која осигуравају поштовање и уважавање Божанства. Одлучили смо, другим речима, да дозволимо и хришћанима и свима другима слободу избора и да следују вери коју би желели, као било којој божанској или небеској ствари, да би могли и ми сви они који су под нашом влашћу добар и миран живот водити. Тако дакле, здравим и правилним расуђивањем, одлучили смо да не треба апсолутно ником одбијати право (слободу) да следује и изабере побожност и веру хришћана, и да свакоме буде дата могућност (слобода) да промишљено приступа оној вери коју он сам сматра да му је корисна, тако да би Божанство могло да нам испуни у свему своју заштиту и доброчинство. Ово нам беше по вољи да издамо овај едикт, да тако напишемо да би после потпуног укидања постојећих прописа у нашим претходним писмима посланим твојој оданости поводом хришћана, били укинути и они који би изгледали сасвим неправични и страни нашој благости, и да сада слободно и једноставно свако од оних који су се слободно определили да држе хришћанску побожност, да је држе без икаквог узнемиравања.

Ево шта смо одлучили да објавимо у потпуности твојој брижности, да би ти знао да смо ми дали слободну могућност и без препрека мало пре поменутим хришћанима да практикују њихову веру. Пошто твоја побожност види да ми нудимо (хришћанима) ову слободу без икаквих ограничења, такође видиш да и другима који исто желе, слободна је могућност да следе њихова убеђења и њихову веру, што очигледно одговара миру нашег времена. Према томе, свако има могућност да изабере и практикује веру коју хоће. То је од нас потекло, јер немамо намеру да икоме ограничимо нити култ, нити побожност. Између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане:

Њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају, а поводом којих је у једном раније посланом писму твојој оданости било установљено једно друго правило које је одговарало претходном времену да, или да су их (–поменута места) купили, било од нас, било од неког другог, нека ова места буду уступљена хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде, а сваки нехат или двосмислица нека остану по страни. И ако су добили та места сада, нека их врате што је брже могуће поменутим хришћанима. Тако, ако су поседници таква њихова места купили или их поклоном добили у садашњости и жале се нашој доброти због нечега, нека се обрате суду месног магистрата како би им нашом племенитошћу била дата надокнада. Сва добра морају бити враћена хришћанској заједници (–телу хришћана) твојим старањем без икаквог закашњења и у потпуности.

И пошто ови хришћани немају само ова места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву. Ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и свакој заједници. Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо малопре рекли, а они могу да се надају надокнади за себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је најбрже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир. Овом одредбом, како је напред речено, сигурно ће Божанско старање за нас, које смо већ у многим стварима искусили, остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем, и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше доброте не може огрешити.“[4]

Цар Константин је, по сведочанству његовог биографа Евсевија Кесаријског, преминуо после краће болести 22. маја (по црквеном) или 3. јуна (по грађанском календару) 337. године у Никомидији, у тридесет другој години свога царевања и 65. години живота. Овај датум је унет у Православни календар, и тог дана се сваке  године слави успомена на св. цара Константина и мајку му Јелену. У 9. столећу је састављена служба и успостављен њихов култ. Цар Константин и царица Јелена су ктитори многих цркава у Риму и Константинопољу–Цариграду у који је цар 330. пренео престоницу Римског царства, затим у Јерусалиму и широм Свете земље. У 10. веку је у Цариграду изграђена црква св. цара Константина и Јелене.[5]

Милански едикт мудрог цара Константина је био преломни тренутак у историји права: хришћани су први пут после три столећа добили заштиту са највишег места, и у верском и грађанском праву били изједначени са људима других вероисповести. Тако је наше илирско–српске горе лист, Свети цар Константин Први Велики, овим премудрим поступком духовно објединио шаролико становништво огромне Римске империје, и на најбољи начин усмерио хришћанску и светску повесницу.[6]

ЛИТЕРАТУРА

[1] Сви сачувани Евсевијеви списи објављени су у чувеној патролошкој серији: J.P. Migne, ed. Ευσεβιου του Παμφιλου  τα ευρισκομενα παντα (на грчком изворнику). Patrologia Graeca 19–24. Paris, 1857. Online at Khazar Skeptik and Documenta Catholica Omnia. Accessed 4 November 2009.

[2] Лазар Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника православне источне цркве, Београд, 1961, стр. 245. (превод са грчког проф. др Лазар Мирковић)

[3] Јевсевије Памфил, Живот Константинов, на српски превео и студију о Јевсевију написао Слободан Продић, Шибеник, 2013.

[4] Протојереј – ставрофор др Радомир В. Поповић, Извори за црквену историју, Београд, 2006, Милански едикт превео са грчког Радомир Поповић, стр. 100–102.

[5] Лазар Мирковић, Наведено дело, стр. 245.

[6] Радозналог читаоца упућујем на ширу литературу и изврсну студију „Константин Велики“ која се налази у капиталној књизи: Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса, књига друга, Ганеша клуб – Београд, 2013, стр. 411–434.

12 thoughts on “Св. цар Константин Велики и Милански едикт”
  1. […] Милански едикт мудрог цара Константина је био преломни тренутак у историји права: хришћани су први пут после три столећа добили заштиту са највишег места, и у верском и грађанском праву били изједначени са људима других вероисповести. Тако је наше илирско–српске горе лист, Свети цар Константин Први Велики, овим премудрим поступком духовно објединио шаролико становништво огромне Римске империје, и на најбољи начин усмерио хришћанску и светску повесницу.[6] […]

  2. […] Прогон и страдања хришћана описао је Евсевије Кесаријски или Јевсевије Памфил (гр. Εὐσέβιος τοῦ Παμφίλου, 263–339, епископ родне Кесарије у римској провинцији Палестини од 311. године) у спису „Црквена историја“, где бележи повест првих хришћана од Исусовог времена до 324. године и Константинове победе над Ликинијем, а саставио је и „Житије (или тачније похвалу) Константиново“ („Vita Constantini“), које није довршио, јер га је омела смрт 339. године.[1]  У Житију Константиновом (II, 19) Јевсевије пише да су после цареве победе над Ликинијем за хришћане „настали радосни и свечани дани празника, и све се испунило светлошћу(…) По градовима и селима су хорски певали похвалне песме којима су хришћани, као што су били научени, прослављали прво Цара свију Бога, а затим цара са свом његовом богољубивом децом“.[2] […]

  3. […] [1] Сви сачувани Евсевијеви списи објављени су у чувеној патролошкој серији: J.P. Migne, ed. Ευσεβιου του Παμφιλου  τα ευρισκομενα παντα (на грчком изворнику). Patrologia Graeca 19–24. Paris, 1857. Online at Khazar Skeptik and Documenta Catholica Omnia. Accessed 4 November 2009. […]

  4. […] [6] Радозналог читаоца упућујем на ширу литературу и изврсну студију „Константин Велики“ која се налази у капиталној књизи: Јован И. Деретић, Драгољуб П. Антић, Историја Срба и Руса, књига друга, Ганеша клуб – Београд, 2013, стр. 411–434. […]

  5. […] И пошто ови хришћани немају само ова места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву. Ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и свакој заједници. Горе наведене одредбе морају бити јавно поштоване, тако да они који их спроведу не добију накнаду, као што смо малопре рекли, а они могу да се надају надокнади за себе према врлини наше доброте. У свему томе, ти мораш посветити горе поменутом телу хришћана највећу могућу ревност, да би наше наређење било што је најбрже могуће испуњено, да би у том послу нашом благонаклоношћу био постигнут општи и јавни мир. Овом одредбом, како је напред речено, сигурно ће Божанско старање за нас, које смо већ у многим стварима искусили, остати чврсто за сва времена. И да би речи нашег изложеног закона и наше доброте могле бити стављене на знање свима, упутно је да оно што смо ми написали буде објављено твојим наређењем, и да дате до знања свима, тако да се о овај закон наше доброте не може огрешити.“[4] […]

  6. […] Цар Константин је, по сведочанству његовог биографа Евсевија Кесаријског, преминуо после краће болести 22. маја (по црквеном) или 3. јуна (по грађанском календару) 337. године у Никомидији, у тридесет другој години свога царевања и 65. години живота. Овај датум је унет у Православни календар, и тог дана се сваке  године слави успомена на св. цара Константина и мајку му Јелену. У 9. столећу је састављена служба и успостављен њихов култ. Цар Константин и царица Јелена су ктитори многих цркава у Риму и Константинопољу–Цариграду у који је цар 330. пренео престоницу Римског царства, затим у Јерусалиму и широм Свете земље. У 10. веку је у Цариграду изграђена црква св. цара Константина и Јелене.[5] […]

Оставите одговор на Св. цар Константин Велики и Милански едикт ~ Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *