- Како ће се разрешити сукоб норме и анархије у српској просвети?
- Велики Мајстори и њихови кружоци у којима се нађу и понеки Срби увидеће да је пројекат који је активирао, окупио мали постотак омладине, наставника и родитеља.
- Потценили су идентитетску традицију и умне способности већине у просвети. Разум ће победити. У супротном, Србија и њена младост би се упутиле на стазу самоуништавања.
- Али у тој победи тешке ране које су ових месеци нанете образовном систему Србије и његовим учесницима тешко ће зарастати, с дужим и краћим боловима.
АУТОР: Зоран Аврамовић
Креатори модернизације српске школе и припреме за корак у 21. век затварају очи пред кључним изазовом који се пред њих постављају. Све промене у школи биће у сенци социјалних и моралних односа који се буду успостављали у учионици, односно између наставника и ученика, ученика и ученика, родитеља и школе, друштва и школе. И најбоља школска опрема неће допринети ученичким постигнућима ако се социјално-морални односи у учионици и држави буду погоршавали.
Какво је стање односа о којима је реч у српским школама било пре двадесет година? Да ли је било упозоравајуће пред долазећим годинама? О томе постоје три групе изворних обавештења.
Искуство извођења семинара у основним и средњим школама током 2006 (28 школа и 696 наставника) и 2007. године (77 школа и 2705 наставника) уверило ме је да је водећи проблем школе у Србији нарастајући поремећај васпитних норми или пораст социјално-моралних прекршаја ученика. У разговору с учитељима и наставницима могао сам да чујем велики број примера аномичног понашања ученика, и то у различитим облицима – од вербалних испaда према наставницима и учитељима до физичких насртаја.
Други показатељ пораста социјално-моралних проблема у српским школама су медијске информације. Учестали су насиље и сукоби, како међу ученицима, тако и између наставника и ученика. Ево неких наслова: „Тужба против ученика који је истукао учитељицу” („Политика”, 29. септембар 2007); „Жестоки основци” (двојица петака физички напали професорку српског језика, „Политика”, 13. април 2007); „Настава не може нормално да се одржи на 70 одсто часова” („Политика”, 16. јануар 2008).
Трећи показатељ су подаци добијени емпиријским истраживањима. Агресивно понашање међу ученицима испољава се на нивоу вређања или претњи (64 одсто у основној и 28 одсто у средњој школи), отимања ствари (18 одсто; пет одсто), туче (девет одсто; четири одсто), присиљавања на употребу алкохола, пушења, дроге (пет одсто).
Када имамо пред собом овакве чињенице аномичног понашања ученика, логично је питање да ли ће се стање поправљати у позитивном смеру или ће се погоршавати? Моја претпоставка, у то време, била је да ће се погоршавати и да ће у школи блиске будућности социјално-морални односи између ученика и група ученика и ученика и наставника (учитеља) бити проблем број један. Другим речима, наставни програми, уџбеници, наставна средства, образовна инфраструктура, наставници, неће бити већи проблеми него што су били у 20. веку. Однос између социјалног окружења (глобализација, тржиште, медији, породица) и школе избиће у први план сложености и конфликтности (О томе у коауторској књизи „Наставник између теорије и наставне праксе”, 2010).
Где су извори аномичног друштвено-моралног понашања ученика у српским школама? Наводим три (О томе више у мојој књизи „Апорије образовања за демократију”, 2006): 1) поремећај равнотеже личност-заједница, ширење индивидуалистичких вредности на штету колективних, 2) доминација транснационалних модела над националним у свим областима живота, па тако и у образовању (Антонић, 2008); 3) Све слободније, самовољније понашање ученика у школи на темељу идеологије дечијих права. Уницеф је покренуо акцију „Школа без насиља”. Међутим, према истраживању истог Уницефа сваки четврти наставник сматра да је забрињавајуће „колико су ученици вербално, али и физички агресивни према њима” („Политика”, 24. октобар 2007). Овакво стање у школама навело је просветне раднике „да траже статус службеног лица, јер сматрају да су угрожени од појединих агресивних ђака и родитеља” („Политика”, 28. април 2008).
Ово је скица васпитних проблема од пре двадесет година. Шта гледамо данас, почетком 2025. године?
У условима друштвених мрежа, интернетског и мобилног повезивања, у основне и средње школе убачена је политика и направила је хаос. Политичка активност ушла је у школе на начин поништавања њене васпитне и образовне аутономије. А сва истраживања вредносних оријентација младих показују да је политика на доњој лествици њиховог интересовања. Поред тога, законом је забрањена политика у школама, а ко мало зна нешто о овој делатности, која не мора да се одвија у облику партије, увек питање различитих ставова која се везују за моћ и сукоб. Политика је конфликтна делатност већ и због тога што је претежно воде страсти, воља, интереси. Откуда оваква политизација основаца и средњошколаца?
Ми 2025. године, сведочимо удару на просвету који је такав да је питање како ће се опоравити. Деца у основној и средњој школи добила су узоре у самовољи и безвлашћу. Учење и знање су у другом плану. Антипедагошки тријумф. Неко ће да скупи на једном месту све пароле, поруке, транспаренте који најављују промену улога наставника, ученика и родитеља. „Пета је наша”, вичу ученици. Ваљда је државна, и то скоро један век. „Деца у нама знају све, за правду, мир и нове сне!” Није ваљда да деца знају све. И тако даље.
А неки учитељи, наставници (и родитељи) су посебна тема. Подржавају блокаде школа (неки од 20. јануара), не обављају радне дужности и притом „спремају тужбе ако се смање плате”. На страну незаконитост захтева. Али који је то морал да се тражи плаћање нерада. Где то постоји у свету? Није ли то понижавање оних наставника који раде савесно и с љубављу за децу? Питам се где се изгубила она племенита одговорност неких учитеља, наставника за психосоцијални развој ученика, његово знање, вештине и васпитне вредности? А тек неких родитеља!
Како објаснити незаконито и неморално понашање једног дела учесника у образовном сектору друштва? Можда је одговор у стиховима Пушкина и речима Евађелисте на почетку романа „Зли дуси”, Ф. М. Достојевског.
Како ће се разрешити сукоб норме и анархије у српској просвети? Велики Мајстори и њихови кружоци у којима се нађу и понеки Срби увидеће да је пројекат који је активирао, окупио мали постотак омладине, наставника и родитеља. Потценили су идентитетску традицију и умне способности већине у просвети. Разум ће победити. У супротном, Србија и њена младост би се упутиле на стазу самоуништавања. Али у тој победи тешке ране које су ових месеци нанете образовном систему Србије и његовим учесницима тешко ће зарастати, с дужим и краћим боловима.
*Научни саветник, некадашњи гимназијски наставник
ИЗВОР: Политика