- Хоће ли Зеленски и код Јакова, као некад на сценама кабареа, да „свира“ клавир на свој начин, док Милатовић диригује хором протокола?
- Ако хоће– нека се зна бар једно: овај срамни перформанс није у име Црне Горе. Јер Црна Гора, она из јула 1941. и она што памти 1916, није ничија курва.
- А изгледа да је баш таквом виде неки њени садашњи представници.
Пише: Мићо Лутовац
Док свијет (онај стварно слободан и здраворазумски дио) почиње да се ослобађа илузија о „хероју“ Володимиру Зеленском, предсједник Црне Горе Јаков Милатовић иде у потпуно супротном смјеру – у стрмопизд без преседана. Прихвата, угоститељски и политички, човјека чије се име већ данас уписује уз најмрачније примјере историјске манипулације, репресије и глобалистичке лакрдије. Дочекаће неонацистичку вуцибатину, како је најављено, 15. маја у Подгорици. Најављено је и потписивање одређених споразума чак.
Умјесто да покаже остатке достојанства државника и барем симболично уважи гласове трезвеног дијела Европе који упозорава на трагедију украјинског народа под режимом Зеленског, Милатовић – који се све више понаша као амбасадор, а не предсједник – сервилно отвора врата Црне Горе једном од најконтроверзнијих актера данашњице.
Да будемо прецизни: Зеленски није пријатељ Црне Горе. Он није симбол демократије, мира или отпора „агресији“. Он је оличење једног система који прогони канонску Украјинску православну цркву, затвара монахе, отима светиње, гаси медије и сваки политички отпор. Режим у Кијеву је у многоме радикалнији него било шта што су на Балкану радили комунисти, или чак усташки и нацистички колаборанти.
Примити таквог човјека у Подгорици, потписивати споразуме, показивати му симпатију – није само политичко слуђивање. То је морални слом. То је чин издаје свега онога што је у Црној Гори остало часно, везано за православље, за антифашизам, за дух непокоравања који нас је увијек одвајао од полтронства.
Када томе додамо да се посјета дешава у моменту када свијет обиљежава Дан побједе над нацизмом, а водећи свјетски државници (укључујући представнике Кине, Индије, Мађарске, Србије и других) одлазе у Москву – симбол отпора фашизму и глобалистичком злу – Милатовић показује да му је страна воља прије домаћег гласа. И то страна воља која, уз ХИМАРС ракете и милијарде „помоћи“, не нуди мир, већ наставак уништења.
Цинично је и болно гледати како једна мала земља, која има сваки историјски разлог да буде неутрална и слободна, хита у загрљај човјеку који је спреман да уништи све што не одговара НАТО наративу. Зеленски је глумац – и то не само у телевизијском смислу. Он је лутак којим управљају интереси далеко већи од Украјине. А ко се дружи са лутком, подржава и њене луткаре.
Говори се чак да ће Зеленски потписати неке споразуме о сарадњи. Са ким? Са земљом која је, гле гадости, увела санкције Русији, а сама је под санкцијама правде и части? Шта ће он потписивати, шта има да понуди осим пропаганде, осим инструментализације туђе трагедије?
Ако већ не може да се огради од тог циркуса, нека бар сачува трачак части и откаже тај срамни дочек. Јер овакав потез није само дно – он је дно с бетоном. Ни највећи непријатељи Црне Горе нису очекивали да ће се она тако лако дати увући у игру сатанизације православља, у слављење западних слугу који руше властиту вјеру, културу и суверенитет.
И на крају – хоће ли Зеленски и код Јакова, као некад на сценама кабареа, да „свира“ клавир на свој начин, док Милатовић диригује хором протокола? Ако хоће– нека се зна бар једно: овај срамни перформанс није у име Црне Горе. Јер Црна Гора, она из јула 1941. и она што памти 1916, није ничија курва. А изгледа да је баш таквом виде неки њени садашњи представници.
ИЗВОР: Барски портал