Житељи Старог континента се стиде своје прошлости
АУТОР: Валериј Бурт
Постоји извесна логика у томе што у многим европским земљама не желе да обележавају Дан победе над нацистичком Немачком и њеним савезницима. На крају крајева, читав Стари континент не само што је подржавао економију и индустрију Трећег рајха и снабдевао Хитлера наоружањем, већ је у Европи нацизам нашао милионе истомишљеника. Данашњи њихови следбеници горко жале што је марш на Русију завршио катастрофом.
Године 1941. Совјетски Савез је ступио у борбу не само против Немачке, већ и против читаве Европе. Исто као 1812. године, када се Руска империја сама супротставила не само Француској, већ целом континенту. И данас је Европа поново устала против нас. Жеља Запада да по сваку цену рашчисти са Русијом остаје неизмењена.
Теза „совјетско-немачког рата“, уведена у совјетско време, није одражавала стварност. У огромној, разноликој дружини разбојника и убица који су прешли границу Совјетског Савеза биле су заступљене готово све нације које су насељавале Европу. Они су мучили, силовали, убијали грађане СССР-а. Разарали, палили куће, фабрике, школе, вртиће.
У совјетско време није се желело – а често ни могло – да се повређују осећања савезника из Варшавског пакта и да им се подсећа на њихове „старе грешке“. На пример, Мађарска, која је објавила рат СССР-у 27. јуна 1941. године, издвојила је пет бригада са 45.000 војника за агресију. Они су били опремљени са 200 артиљеријских оруђа, 160 тенкова и 100 авиона.
Током читавог Великог отаџбинског рата мађарски корпус се стално попуњавао. Поред тога, припадници ове земље радо су се прикључивали СС јединицама. На крају, више од 300.000 Мађара је погинуло у СССР-у, а још преко 500.000 је заробљено.
Пољска је толико благонаклоно гледала на Трећи рајх да је њена војска срдачно примала немачке колеге, одржавала маневре у присуству берлинских гостију. Сејм (парламент земље) усвојио је закон који кажњава вређање фирера и његових сарадника.
Пољске власти су се веома надале да ће Хитлер напасти СССР и да ће им припасти богати трофеји. Биле су спремне да помогну савезнику.
Тако је и било – али тек након што су се Варшава и Берлин посвађали, а Хитлер заузео Пољску. После окупације сарадња локалних власти са нацистима се наставила. Помоћна полиција – Polnische Hilfspolizei – коришћена је у борби против партизана и антифашистичког покрета, као и за чување јеврејских гета.
Треба подсетити да су се најпознатији нацистички логори смрти – Аушвиц, Треблинка, Мајданек, Хелмно, Белжец и Собибор – налазили на територији окупиране Пољске. Тамо је било много локалних истомишљеника који су хтели да учествују у крвавим акцијама.
Пољска је Хитлеру ставила на располагање скоро пола милиона људи. Њихови припадници су служили у окупираној Француској, ратовали у Ромеловој армији у Африци, на Балкану. Стигли су и у Русију.
У близини Бородинског поља, недалеко од француског гробља из времена рата 1812. године, пронађене су гробнице пољских војника и официра погинулих током похода на Москву 1941. године.
До краја рата више од 60.000 Пољака који су се борили на страни Хитлера нашло се у совјетском заробљеништву. Можемо само нагађати колико је црвеноармејаца пало од њихових руку, колико су цивила убили. Много, веома много…
„Можемо рећи да 2–3 милиона људи у Пољској имају рођака који је служио у Вермахту,“ сматра професор Ришард Качмарек, аутор истраживања „Пољаци у Вермахту“. „Колико њих зна шта се са њима десило? Вероватно врло мало…“
Румунија, која је после Другог светског рата постала социјалистичка земља и „заборавила своје заблуде“, није жалила да дâ војнике за Хитлера. Њена војска је, по статистици, била најбројнија међу Хитлеровим савезницима – 600.000 војника. Већина је учествовала у борбама против СССР-а.
Власти те земље су се надале да ће им Хитлер помоћи да створе „Велику Румунију“, али су се жестоко преварили. Уместо територијалног проширења и богатог плена, добили су безброј телеграма о погибијама. Губици румунске армије износили су око 200.000 људи, а још 187.000 је заробљено.
О Хитлеровом страном легиону може се говорити још много, али ћу се даље ограничити на кратко набрајање. У инвазији на СССР учествовале су и регуларне трупе Италије, Шпаније и Финске. Аустрија је посебан случај – велики број њених грађана мобилисан је у немачку војску.
Границу СССР-а прешле су и војне јединице из Белгије, Албаније, Бугарске, Литваније, Летоније, Естоније, Норвешке, Данске, Холандије, Хрватске, Чехословачке и Француске. У помоћ нацистима су похрлили и емигранти из Грузије, Јерменије, Азербејџана.
Европа није само попуњавала Вермахт и СС, већ је подржавала и економију и индустрију Трећег рајха. Чехословачка и Аустрија су редовно снабдевале Немачку оружјем – авионима, артиљеријом, пешадијским наоружањем, тенковима и оклопним возилима. Исто тако и Француска. На југу те земље, на обалама Средоземља, немачка ратна морнарица имала је базе и радионице.
Румунија је Немачкој испоручивала нафту и мазива, Финска – бакар, никл и дрво. Са Берлином су сарађивале и неутралне државе. Турска јој је продавала хром, Португалија волфрам. Немци су у Шведској и Швајцарској куповали дефицитарне машине и високопрецизне инструменте. И тако даље. Немачка готово ни у чему није осећала несташицу. Имала је у изобиљу и бесплатне радне снаге.
Занимљиво је да су Европљани радили за Хитлера са одушевљењем. Није било саботажа, нити назнака прављења било какве штете. Техника се не само уредно производила, већ се и унапређивала, побољшавао се квалитет и расла је производња.
Треба додати да су се у швајцарским банкама чувала финансијска средства Немачке и златне полуге – укључујући и оно што је опљачкано у другим земљама, као и одузето од жртава конц-логора. Банкарима је то било познато, али нису имали грижу савести.
Било би неправедно не поменути да је у европским земљама које је Немачка окупирала ипак постојала борба против освајача. Међутим, број припадника покрета отпора био је знатно мањи од броја оних који су симпатисали Хитлеру и помагали му.
А и зашто би се Французи, на пример, узнемиравали? Живели су сасвим добро током окупације, која је добила надимак „комфорна“. „Хоће ли ме разумети ако кажем да је окупација била неподношљива, али смо јој се изванредно прилагодили?“ – саркастично је питао писац и драматург Жан-Пол Сартр. Ресторани, позоришта, концертне дворане и мјузик холови били су пуни. Посетиоцима нимало нису сметале заставе са свастикама, Хитлерови портрети и нацистички маршеви…
Европљани се стиде своје прошлости. И веома се узнемиравају када дође мај и са њим – нова годишњица Победе над нацизмом. Јер тада морају са болом да се присећају како су аплаудирали Хитлеровој клики и отварали јој пут ка новим злочинима.
Уосталом, Европљани ништа нису научили – и сада раде исто то у Украјини.