- Смирење је тајна која води ка слободи и радости – оно није крај, већ пут.
- На том путу човек учи да истинска снага није у надмоћи, већ у слободи коју даје љубав.
- У смирењу, човек проналази и себе, и ближње, и Бога.
Данашњи свет често не разуме праву суштину речи „смирење“, повезујући је само са својим тренутним психичким стањем. Међутим, оно је у својој суштини највећа снага човека, која ослобађа од сујете и гордости, доноси унутрашњу слободу и радост. То је тајна која човека спаја са Богом, ближњима и самим собом.
Када се данас помене реч „смирење“, већина људи помисли на понизност, пораз или недостатак самопоуздања. У свету који велича снагу и борбу за успех, како је могуће да Свето Писмо каже: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“? (1. Петр. 5, 5) Да ли је смирење слабост или највећа снага човека и темељ сваке друге врлине? Може ли оно бити пут ка слободи, а не унижавање личности? Управо тајна смирења лежи у чињеници да у срцу које није испуњено собом има места за Бога.
Христов образац и поруке Светих Отаца
Да бисмо разумели смирење, морамо гледати на Христа. Он је Син Божији који је сишао са небеса, постао човек и узео на Себе све људске немоћи. Апостол Павле пише: „Он, будући у обличју Божијем, није се отимао да се изједначи с Богом, него се понизио узевши обличје слуге… и смирио се постао послушан до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2, 6–8).
Најупечатљивији пример Његовог смирења је прање ногу ученицима – посао најнижег слуге у то време. Христос је тиме показао да истинска величина није у власти и моћи, него у љубави која служи. Крст је коначни израз тог смирења. Он није узвратио на увреде, није се бранио пред Пилатом, нити је сишао са Крста иако је могао. Уместо тога, изговорио је речи које одјекују кроз векове: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). Његово смирење није било знак слабости, већ врхунац силе љубави.
Смирење је темељ духовног живота и код Светих Отаца. Свети Јован Лествичник назива га „божанским даром“ и „безданом који не може да се објасни речима“, јер човек дубоко у срцу осећа своју немоћ пред Богом, а у том „ништавилу“ налази радост и мир. Свети Исак Сирин каже: „Смирење је одећа Божанства. У њега се обукао Син Божији и показао нам га.“
Та одећа штити душу од духовних напада. Свети Антоније Велики говорио је: „Видео сам све замке ђаволске разастрте по земљи и чуо глас: ‘Ко може да их избегне? Смирење!’“
Демони се плаше смиреног човека јер руши њихово главно оружје – гордост. Свети Јован Златоусти и свети Серафим Саровски истицали су да је смирење кључ унутрашње слободе и радости, јер без њега душа остаје роб сујете и страха.
Смирење у свакодневном животу и пут ка њему
Честа заблуда је да смирење значи омаловажавање себе или мржњу према себи. Међутим, Свети Оци уче да то није хришћанско смирење: човек који себе мрзи није смирен, већ болестан у души. Право смирење је реалан поглед на себе: признавање слабости уз радост што Бог кроз нас делује. Апостол Павле каже: „Када сам слаб, онда сам силан“ (2. Кор. 12, 10).
Када признамо немоћ, у нама се јавља Божија сила. Смирење није одсуство достојанства, већ његов прави извор. Смирен човек не мора да се доказује нити да се бори за пажњу. Горд човек је као надуван балон – свака иглица га може пробушити. Смирен човек је као камен – ништа га не може уздрмати јер зна на чему стоји.
Смирење није мистична врлина само за монахе, већ нешто што је свима потребно. У породици, оно значи да супружници не инсистирају увек на своме, већ попуштају из љубави. На послу, човек не гради успех на понижењу других, већ се радује њиховом успеху. У односу према себи, оно је прихватање својих граница, свестан да не можемо све, али оно што можемо стављамо у Божије руке. Један старац је говорио: „Ко је смирен, тај увек побеђује. Када га хвале каже: ‘Нисам достојан’; када га куде каже: ‘И гори сам од тога’. И ништа га не може повредити.“
Смирење отвара врата покајања. Јеванђеље нас учи овој истини кроз причу о царинику и фарисеју (Лк. 18, 10–14). Фарисеј се хвалио својим делима, док је цариник стајао с стране и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме“.
Христос каже да је цариник отишао оправдан управо зато што је имао смирење. Док год мислимо да смо „добри“ и све знамо, нема напретка. Али када признамо своју слабост и затражимо Божију помоћ, тада се отварају врата спасења.
Смирење није одлука коју човек само донесе; то је плод дугог духовног труда. Пут ка њему почиње у молитви, која призива Божију силу и помаже да видимо своју немоћ. Наставља се сећањем на своје грехе и немоћ, али не ради очаја, већ ради трезвености. Учимо га и кроз службу другима, без очекивања награде, као и кроз прихватање увреда – трпљењем вежбамо срце. Свети Јован Лествичник саветује да га стичемо када прихватимо да нас други исправљају.
У смирењу свака радост, па и најситнија, постаје дубоко испуњавајућа, јер није везана за туђе похвале или спољашње околности.
Тајна радости и слободе
Смирење није туга, понижење или безвредност. Оно је тајна радости. Човек који је смирен не трчи за славом, не бори се за пажњу и не мора да се доказује. Он зна да га Бог воли тачно таквог какав јесте, и у томе налази мир. Апостол Петар каже: „Смирите се под крепку руку Божију, да вас Он узвиси у своје време“ (1. Петр. 5, 6).
Пут смирења није крајњи циљ, већ врата кроз која Бог уводи човека у своју славу. Смирење ослобађа човека од робовања егу. Када престанемо да тежимо похвали, моћи или туђој оцени, постајемо слободни да истински волимо и служимо другима.
Свети оци су видели смирење као кључ унутрашње слободе и радости. Оно је „одећа Божанства“ која штити душу и приближава је Богу. Смирен човек руши ђаволска оружја – гордост и саможивост – и проналази хармонију у свим односима: са Богом, ближњима и собом. Тада свака радост, па и најситнија, постаје дубоко испуњавајућа.
Смирење је тајна која води ка слободи и радости – оно није крај, већ пут. На том путу човек учи да истинска снага није у надмоћи, већ у слободи коју даје љубав. У смирењу, човек проналази и себе, и ближње, и Бога.
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова