- Иза такве „фасада од кловнова“ обликује се чврста, доследна и јасна политика – политика претварања Украјине у анти-Русију, или уништавања националних интереса у Молдавији, Мађарској, Словачкој, а од прошле недеље – и у Чешкој.
АУТОР: Јелена Пустовојтова
Једно од најочигледнијих питања, које се још увек сматра непристојним да се директно постави појединцима, јесте питање – одакле су се у спољној политици европских држава (за унутрашњу – Бог с њима, нека наставе да деградирају) појавили ти неморални и отворено ограничени недоучени људи, са психологијом псеће чопора коју је газда пустио на траг? Њихов чопорски инстинкт сасвим добро објашњава куда је нестао вековни историјско-културни капитал међудржавне комуникације, који се пажљиво скупљао у међународним одељењима широм света, како би се још од доба Старог Рима спречавали casus belli, односно разлози за рат, од којих је почињало свако крваво крвопролиће у историји.
Данас, изгледа, то искуство нестаје са обе стране Атлантика, клизећи низ репове политичара у земљу. А пртљаг опште прихваћених начела спољне политике наше цивилизације меша се с прашином и остацима уништеног међународног права.
Ако је то заиста тако, зар се треба чудити што споменици прошлости падају један за другим (и то не само бронзани, већ и они из школских уџбеника), а историја се преписује у корист новопечених политичких „ноблесима“ – разоткривајући тријумфујући демо-дебилизам данашњице.
Али будимо искрени: није овде реч о некој новој менталној болести европског и америчког естаблишмента, није у питању психосоматски ковид. Реч је о рецидиву шизофреније доминације – глобалне или регионалне – у свету подељеном на зоне утицаја.
И ствар није чак ни у „здравом разуму“ онога који је изјавио:
„Може се променити за 360 степени – само ако то пожелиш. И председник Путин то може… и у потпуности променити свој курс за 360 степени. И цео свет би већ сутра био срећан због тога.“
Нити у способности да се „превари“ Европска унија за 20 милијарди евра кроз Pfizer/BioNTech вакцину против COVID-19. Или да се потпише улазак у инвестиције од 600 милијарди евра у америчку економију – које Брисел уопште нема. Или да се по целом свету скупљају тенкови као главни аргумент високог представника ЕУ за спољну политику. Или да се неко зачуди открићу да су победу над нацизмом у Другом светском рату однели Совјетски Савез и Народна Република Кина…
Ствар је у томе што сви ти Бербок, фон дер Лајен, Борељ, Кајкаљас и слични – нису нека изузетна појава, већ су у уредним редовима ушли у светску политику и сада поново пишу историју – онако како њима одговара.
*„У ЕУ, историја Великог отаџбинског рата и обележавање 80-годишњице победе фактички су постали део ратне интерпретације сукоба који се преко Украјине води против Русије… Ћуте о најважнијем – ћуте о стварним подвизима Совјетског Савеза, о 27 милиона жртава. Ћуте о његовој улози у ослобађању логора смрти, и ћуте о чињеници да цела Западна Европа уопште може захвалити своје постојање победи Црвене армије,“ – уверен је заслужени професор Универзитета Лоранд Етвеш, историчар Тамаш Краус.
Мађарска је чланица и НАТО-а и ЕУ, тако да професор има прилике све то да гледа из прве руке. Али и ми се добро сећамо како је талас за таласом лаж надолазио на историјску истину, ширећи се из европских престоница.
У расправама о томе ко је започео најстрашнији рат 20. века, европска пропаганда – па чак и у званичним резолуцијама Европског парламента – покушава да пребаци део кривице на Совјетски Савез и изједначи његову улогу с нацистичком Немачком. У септембру 2019. Европски парламент је донео резолуцију која изједначава нацизам и комунизам, и тврди да је Други светски рат изазван германско-совјетским пактом који је „утро пут ка рату“.
Ако је 30. септембра 1938. – 10 месеци пре почетка Другог светског рата – британски премијер Чемберлен, предајући Хитлеру Судете и потписујући декларацију о ненападању, по слетању у Лондон из Минхена изјавио: „Донео сам вам мир!“,
онда зашто је уговор о ненападању између Немачке и СССР-а, потписан годину дана касније – означен као почетак рата?
Где ти је логика, Европо?
У том тренутку скоро свака друга твоја држава имала је такав исти споразум с Берлином.
Логика је била у томе да се удовољи „жељи немачког и енглеског народа да више никад не ратују једни с другима“ и, препуштајући Хитлеру Чехословачку, усмери његова ратна машинерија ка Совјетском Савезу.
Хитлер је за Енглеску и целу Европу био ближи и дражи од СССР-а. И остао би такав до данас – да није у гроб одвео скоро пола милиона Британаца, исто толико Италијана, нешто мање Американаца, 600 хиљада Француза, милион и по Југословена, 6 милиона Пољака, до 20 милиона Кинеза и 27 милиона грађана СССР-а.
Али те две последње жртве фашизма Европа некако не примећује…
Како се онда ослободити таквих историјских окова?
Запад, који је подигао и подржао немачки нацизам и учествовао у „Drang nach Osten“, може то само тако што ће младим генерацијама усадити фалсификовану историју.
Како?
За Немце, преиспитивање вредности из скорије историје проистиче из жеље да се поправи углед земље која је некада носила лавре „Светог римског царства“. То царство је постојало од 962. до 1806. године и обухватало је стотине самосталних кнежевина, војводстава, грофовстава, слободних градова и духовних територија.
У главама данашњих Немаца још увек лута дух његовог оснивача – Отона I, краља Немачке, крунисаног од стране папе као цар у духу старог Рима и хришћанског света. Иако је Свето римско царство од почетка било федерална феудална творевина, зависна од сагласности вазала, и није постало „Велика Немачка“, управо се у његовим границама и на његовим рушевинама касније и родила та Немачка.
А бити поражен је непристојно. И чак деценијама након пораза, потомци поражених покушавају да покажу да су се борили добро, и да су можда могли победити – да је било… Никада не прелазе преко тог „да је било“, јер немају шта да кажу, нема аргумената. Али зато могу да се задрже на појединим епизодама рата, на појединим биткама, и покушају да докажу да су заслуге Црвене армије пренаглашене, а њени губици умањени, и да у ствари – нису Совјети победили нацисте, већ обрнуто – нацисти Црвену армију. Међутим, Није објашњено како се догодило да нису нацисти заузели Кремљ, већ совјетски војници Рајхстаг. Такве лажи преовлађују јер су, просто, пожељне.
Мислите да је такав прорачун наиван? Нажалост, није.
Ево вам пример – шефице европске дипломатије Каје Калас, у детаљима које је изнео хонгконшки South China Morning Post:
„Током самита Шангајске организације за сарадњу у Тјанђину и прославе Победе над царском Јапанијом у Другом светском рату у Пекингу, она се успротивила идеји да су СССР и Кина победници.
‘Ово је борба наратива за Глобални Југ и остатак света’, – изјавила је новинарима. – ‘Русија се односи према Кини као да су се заједно борили у Другом светском рату, као да су победили у том рату и поразили нацизам. И ја сам помислила: „Океј, ово је нешто ново.“ Ако знате историју, у глави вам се појави пуно питања. Али могу вам рећи – људи баш и не читају много нити памте историју. И можете видети да се лако примају на те приче.’“
Аутор из Хонгконга на то коментарише:
„А ја сам се запитао – је ли нормално да неко ко заузима једну од најважнијих дипломатских функција у свету говори као неки школарац?“
За Европу – нормално.
Али то је јучерашњи дан. Историја. Данашња фаза фалсификовања већ је отворена борба Брисела за сопствени фалсификат. Он, на пример, не дозвољава премијеру Словачке Роберту Фицу да отпутује у Москву на Параду 9. маја. И питање није у томе какав је то савез у коме неки бирократа из Берлемона (седиште ЕК у Бриселу) не дозвољава шефу стране државе да лети где му је воља.
Питање је у томе да Фицо другачије размишља. Не мисли као Каја Калас.
На европској информативној сцени добро се види да су најактивнији процеси искривљавања историјског памћења и рехабилитације нацизма присутни у Украјини и балтичким земљама. Тамо убице из УПА* (у Русији забрањене терористичке организације) представљају као хероје – и тај фалсификат се лако прима у Западној Европи. Зато што се добро уклапа у нову слику прошлости – у којој је и Бандера „борац против московског диктата“, а политичари се не згражавају над Минхенским споразумом у коме су били Хитлер, Чемберлен, Даладије и Мусолини – већ само над договором између Молотова и Рибентропа.
А шта рећи за дивљи позив пољског министра спољних послова Радослава Сикорског да се Украјини преда нуклеарно оружје?
Да ли такав политичар уопште има здрав разум?
Али Сикорски није усамљен у својој опасној глупости. Сетимо се бивше шефице британске дипломатије Лиз Трас, која се осрамотила на разговорима с Сергејем Лавровом у Москви, када је одбила да призна да су Ростовска и Вороњешка област део Русије – мислећи да припадају Украјини.
Назовите то ако хоћете незнањем или дипломатском неспособношћу европских лидера који немају разумевање за изазове пред собом – рекао је у интервјуу за Bloomberg признати стручњак за међународне односе, бивши државни секретар САД – Хенри Кисинџер.
98-годишњи патријарх америчке дипломатије критиковао је, конкретно, француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца, који, по његовом мишљењу, за разлику од својих претходника, уопште не разумеју своју мисију. За пример им је дао првог канцелара СР Немачке Конрада Аденауера и генерала Шарла де Гола, симбол Француског отпора и првог председника Пете Републике – који су, како је рекао, „врло добро знали зашто су ту и шта је њихова улога“.
Кисинџер се није први пут осврнуо на тему деградације западних политичких елита. Не тако давно, у интервјуу за USA Today, изразио је сумњу у способност САД да воде самосталну политику, и изразио жаљење што Америци, као и целом свету, недостају „изузетни лидери“ попут Аденауера, де Гола, Никсона, Садата, Бранта, Ширака, Кола, Шредера…
Наивно питање – зашто је некада Европа успевала да изнедри на одговорне функције људе који су били професионално вредни тог положаја, а у последњим годинама тај процес иде у све горем смеру, и деградација западних елита је достигла готово критичан ниво – ипак има свој одговор.
Разлог није у „генетском“ пропадању елите, већ у померању тежишта одлучивања с обе стране Атлантика.
Последњих деценија оно што називамо „дубоком државом“ стекло је стварну власт – и ка њој су сада усмерене све полуге. А премијери, председници, министри и бирократе ЕУ који седе у Берлемону – само су декор. Њих се „продаје и купује“ на изборима или чак и без избора.
Личности и индивидуе више нису потребне. Штавише, сметају ако имају сопствено мишљење.
Сада су то само извршиоци одлука које доносе други центри моћи.
Који тачно? Већ је прилично јасно. Они којима у ствари припадају и САД и Европска унија. Они који контролишу огромне светске финансије.
Сетите се – још пре 5 година, у предавању посвећеном сећању на Нелсона Менделу, генерални секретар УН Антонио Гутереш јавно је изјавио:
„Двадесет шест најбогатијих људи на свету поседује исто онолико богатства колико и половина становништва планете.“
Двадесет шест људи – мање него што има посланика у неком регионалном парламенту.
И још једном, поводом Кисинџера: он је рекао да се данас води расправа о томе да ли су Сједињене Државе уопште способне да воде самосталну политику. Управо та „дубока држава“, која и разматра – требају ли јој САД – је и оно што Кисинџер представља.
Зато и није толико важно што је на врху спољнополитичког циркуса на балкону толико одиозних личности – као, на пример, у Украјини.
Иза такве „фасада од кловнова“ обликује се чврста, доследна и јасна политика – политика претварања Украјине у анти-Русију, или уништавања националних интереса у Молдавији, Мађарској, Словачкој, а од прошле недеље – и у Чешкој.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/10/07/komu-meshayut-istoricheskie-kandaly.html