- Срби у Будимпешти били су мањина али родољуби. И кад се Матица Српска преселила у Нови Сад Будимпешта је наставила да буде центар за школовање Срба.
- Упркос томе што је рад српских друштава био сумњив полицији прегаоци су се трудили да Будимпешта буде центар за образовање Срба који су кад су завршили школовање ишли у све српске крајеве. Уз Текелијанум деловала су у Будимпешти касније основана друштва.
- Српско привредно друштво Привредник доводило је дечаке на учење заната. Са своје стране у оквиру свог родољубивог прегалаштва омладина у Српском соколу приређивала је излете у околна српска села. Заслугом Текелијанума, Ангелијанума, Привредника и Сокола …
Масе српског народа су на челу са тадашњом елитом (племићи, трговци и свештенство) избегле из Србије у Угарску 1690. Касније их је још избегло и 1740. Населили су се у тадашњем Будиму, Пешти и Сент Андреји. У то доба Сент Андреја је већином била српски град, а суседна Будимпешта због универзитета била је центар српске интелигенције. У Пешти је 1826. основана Матица Српска.
И после јачања Новог Сада и Београда као српских центара Срби у Будимпешти наставили су да потпомажу образовање српске омладине. Сава Текелија је у Пешти основао своју задужбину Текелијанум 1838. Задужбина је основана да би се школовали сиромашни а најбољи ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. У Згради задужбине деловала је Матица Српска до пресељења у Нови Сад 1864. Осим Текелијанума у Будимпешти су до Првог светског рата деловала и друга српска друштва. Најзначајније биле су Српско привредно друштво Привредник и Српски соко. Лазар Дунђерски основао је у Будимпешти васпитни завод за српску женску децу Ангелианум. (1)
Кад је Фрања Јосиф посетио Загреб 1895. хрватски шовинисти кренули су у разбијање српских радњи. Страдале су и радње Хрвата који су прешли у православну веру. Били су отерани шегрти и помоћници. Они су затражили помоћ од пароха Амвросија и Срба грађана. Основан је Привремени одбор који је збринуо шегрте и помоћнике избачене из радњи. Тај Привремени одбор био је почетак рада друштва Привредник. Млађи свет тражио је помоћ и заштиту. Тако се ширило друштво Привредник. (2) Седиште Привредника било jе у Загребу, али Привредник није признавао тадашње државне границе, па се активност Привредника распростирале на све српске земље. Смештао је на трговину и занате српску децу из Аустро-Угарске, Србије и Црне Горе.(3) Друштво Привредник је у свом раду сарађивало са српским соколским друштвима које је у Аустро-Угарској монархији предводио др. Лаза Поповић. Све филијале радиле су до почетка Првог светског рата, када су морале да престану са радом. (4)
„Филијала Српског сокола из Кикинде, у Будимпешти, је основана 1913. године. У допису који има облигатни соколски монограм, а на врху листа штампани натпис: Српски соко Будимпешта, упућеном, из Будимпеште, Српском соколу из Кикинде, од 2. новембра 1913. године, стоји: „Братском старешинству“ Српског сокола у Великој Кикинди. „Српска будимпештанска омладина је основала прошле године у „Колу Младих Срба“ једну секцију, која је требала, да буде оно, што је на другим местима Соко. Но тако се нису могли испуњавати сви задаци, које нам Соко налаже. Стога се обраћамо братском соколу у Великој Кикинди и његовом Стрешинству, и молимо, нас примити у своју заједницу, као своју филијалу. С братским поздравом.“ Писмо су потписали др Коста Десимировић, као стрешина и Стојан Гргуров, као тајник.
Александар Петровић, тада студент медицине и стални градски физик, у Великој Кикинди, још тада активни члан Соколског друштва у Кикинди: “У оном дивном затишју у очи балканског, па после светског рата, наша целокупна омладина окупљена студијама пештанског универзитета прегла је на озбиљан рад, и то у главноме у два правца: прво у изграёивању самога себе како у стручном тако и у погледу опште наобразбе, свесна да само темељно спремна у својој струци и са широком културом може привредити своме народу, и друго држећи се принципа и проповеди Живојина Дачића и Васе Стајића, да добар националиста значи бити честит и вредан човек и као такав активно морати приступити малом послу и народу и помагати народни препород у најширим слојевима народа и припремати га за велика времена која су била на видику. Така омладина прилазила је сваком народном послу са пуно жара и одушевљења, спремна на све напоре и жртве. Организована у свом омладинском удружењу „Кола Младих Срба“ развила је своју делатност у поменутим правцима, и у том колу родила се мисао да се оснује и соколско друштво, јер је сматрала да кроз соколство може најбоље постићи своје омладинске идеале. Покушај да се оснује једно самостално соколско друштво пропао је услед отпора мађарских власти, те је тако прихваћен предлог да се омладинско соколско друштво у Пешти припоји већ одобреном соколском друштву у Великој Кикинди као његова филијала, што је дописом од 2/11.2013. год. и саопштено кикиндском друштву. Ова афилијација била је у ствари само формална, јер је соколско друштво у Пешти било формирано као самостално организовано тело са свим часништвом и прегором рада. Први старешина био је др Коста Десимировић, бивши асистент на универзитетској клиници (сада лекар у Београду), тајник Стојан Гргуров студент медицине (сада градски физик у Сомбору), а начелник је био Владимир Јаковљевић, студент медицине (сада шеф лекар на новосадској болници). Старешина други по реду био је Војислав Веселиновић, студент медицине (сада инспектор краљевске банске управе у Новом Саду). Вежбача је било око 20, искључиво универзитетских омладинаца од којих већина сада заузима видне положаје у јавном животу. Вежбало се у гимнастичкој дворани Текелијанума, која није задовољила због тескобности, из овога разлога као и других соколских разлога ступили смо у вези са ондашњом чешком соколском једнотом, која је са одушевљењем и братски пристала на сарадњу и уступила бесплатно своје просторије у којима смо измешани са Чесима вежбали и припремали са за наступајући соколски слет. Осим рада у вежбаоници омладинци нису губили из вида ни дужност према нашем живљу из околине Пеште. Кад год јеј се дала прилика и указала потреба омладина је излетело у српска села, приреёивала састанке, забаве, те предавањима, песмом и музиком бодрила наш живаљ на одржавању свога имена и језика, који је у мору туёине био у опасности да ишчезне. Нарочити успех имали смо у селу Ловри, које се особито истицало у тежњи за национални опстанак, и које је по организацији свога јаког национализма дало је ово село у чињеници да су петорица његових омладинаца ступили као добровољци у српску војску и борили се у Добруџи. Почетком светскога рата прекинула су рад сва наша соколска друштва и тиме се угасило и оно у Пешти. Омладинци после свршених студија разишли су се по разним путевима, али су у животу и даље сачували своје високе соколске и моралне вредности да се и данас по њима управљају и раде онако како су то у свом младалачком жару радили у свом соколском друштву“. (5) Београдско певачко друштво „Станковић” гостовало је у Будимпешти 1940. Том приликом је пренело у Београд посмртне остатке Корнелија Станковића, чије је име друштво носило. Његова музичка дела била су од неоцењивог утицаја на буђење националне свести међу Србима. (6)
Срби у Будимпешти били су мањина али родољуби. И кад се Матица Српска преселила у Нови Сад Будимпешта је наставила да буде центар за школовање Срба. Упркос томе што је рад српских друштава био сумњив полицији прегаоци су се трудили да Будимпешта буде центар за образовање Срба који су кад су завршили школовање ишли у све српске крајеве. Уз Текелијанум деловала су у Будимпешти касније основана друштва. Српско привредно друштво Привредник доводило је дечаке на учење заната. Са своје стране у оквиру свог родољубивог прегалаштва омладина у Српском соколу приређивала је излете у околна српска села. Заслугом Текелијанума, Ангелијанума, Привредника и Сокола … до Првог светског рата Будимпешта је наставила да буде један од српских образовних центара. Српски соколи из Велике Кикинде основали су друштвену филијалу у Будимпешти, којој је први старешина био др. К. Десимировић. Омладина је учествовала у раду будимпештанског Српског Сокола, приређујући излете у околна српска села и подржавала је народни дух код српског елемента у Мађарској. Нарочити успех имали су у селу Ловри, које је у Првом светском рату дало петорицу добровољаца за српску војску. Данас се Српска самоуправа у Будимпешти труди да настави такву традицију и да дели стипендије ученицима у складу са својим могућностима.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене
- Д.П, „Дунђерски Лазар”, Народна Енциклопедиjа СХС, I књига, Загреб 1925, стр. 680;
- Ђура Терзин, „Привредник”, Уредио Душан М. Богуновић, „Србобран српски народни календар и читанка за годину 1941”, Издало „Српско Огњиште” у Загребу, стр. 108;
- Д.П. „Привредник”, Народна Енциклопедиjа СХС, III књига, Загреб 1928, стр. 569; „Привредник jубиларни календар за 1937 годину”, Београд, стр.36, 37, 39; „Привредников календар за 1933 годину”, Београд, стр. 36;
- „Тридесетгодишњица Соколског друштва у Великој Кикинди”, „Соколски гласник”, Београд, 10 мај 1940, бр. 19, стр. 3;
- мр Велимир Шешум, „Соколски покрет у Војводини од 1869. до 1945. године”, Докторска дисертација, Нови Сад, 2014, стр. 152, 153;
- „У спомен К.Станковића”, „Соколски гласник”, Београд, 23 фебруар 1940, бр. 8, стр. 8;