- Када сам 2012. преводио на немачки изузетно вредно дело Ђура Затезала на тему Србоцида хрватске државе 1941-1945: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“, писао уводну рецензију и снабдевао текст фуснотама, размишљао сам који би наслов одговарајуће ословљавао немачког читаоца.
- Одлучио сам да парафразирам речи Христа Спаситеља и књига је изашла под називом: „… јер они су знали шта чине.“ („… denn sie wussten, was sie taten“), Verlag Kai Homilius, Berlin, 2012.).
- То се до данас показује као прави избор, јер (претежно негативне, одбојне) реакције су показале да су се и апологети Србоцида осећали позваним, да по сваку цену релативизују и порекну овај злочин.
- И они су, наиме, знали шта чине.
- Намера овог првог објављивања Затезала у немачком говорном подручју, била је да се тамошњим читаоцима обзнани историјска истина о страшним српским страдањима, о над њима извршеном геноциду средином 20. века и тиме, поред осталог, постави у питање тешка, управо бестидна клевета о њима са краја истог века, као „безобзирним, нељудским варварима, патолошким убицама и силоватељима, безосећајним зверима, агресивним геноцидним злочинцима“.
АУТОР: Владимир Умељић
Сигурно, било је и позитивних реаговања на излажење овог сведочанства времена на немачком. Тако је нпр. швајцарска историчарка Барбара Хуг у мају 2020. објавила следећи коментар (Junge Welt, Berlin):
„Историја Балкана – ко је њу заиста писао? Ко је њу сазнао, ко је свестан ње? Ко схвата паћенички пут ове области, чије становништво је било немилосрдно жртвовано интересима великих сила?
О Хрватској су изашле две књиге на немачком, које би смеле да говоре истину о томе и стога су за препоручити.
То је дело Ђура Затезала „… јер они су знали шта чине“ (Сведочења очевидаца о Србоциду у „Независној Држави Хрватској“)“, у којој је Владимир Умељић у својој уводној рецензији посветио много простора феномену геноцида.
Умељић је, иначе, већ 1994. објавио и своју студију „Време окупације и геноцид у Југославији 1941-1945.“ и посветио књигу „свим невиним српским жртвама бесмисленог геноцида и свим невиним хрватским и муслиманским жртвама слепе освете у Југославији 1941-1945, као и свим другим жртвама људског безумља, које увек изнова постиже, да љубав према ближњем пада у заборав“.
(…)
Србија је изашла из Првог светског рата као победник и, како изгледа, то се овој земљи не може опростити. Та победа 1918. је, по свему судећи, остала трн у оку и „хуманистичких“ а у ствари нељудских наредбодаваца 1999. (подвучено од стране аутора). О некаквом следственом миру не може бити речи.
Ко би се уопште о томе побринуо? Ко је за то уопште заинтересован?“
Но немачки превод књиге Ђура Затезала је донео превасходно негативне реакције тзв. стручне јавности и стиче се утисак да немачки историчари огромним делом једноставно нису вољни или у стању да диференцирају између науке и политике, идеологије и чињеничног стања, између истине и предрасуда..
То је иначе био случај и са мојом дотичном студијом на немачком језику, коју је Барбара Хуг препоручила онима, који желе да се упознају са историјском истином о збивањима на Балкану.
Академик проф. др Милорад Екмечић је у својој уводној рецензији за српску верзију дотичне студије критички тематизовао овај аспект:
„Историјску истину свету не доноси само аутор својом храброшћу истраживања и јавног казивања, него и судбина текста који пролази кроз јавно мњење свог времена (…) Тужно делује „Хронологија догађаја“ (при политички мотивисаним покушајима да се спречи афирмација првобитне, немачке верзије студије у тој земљи, прим. аутора), приложена овом делу Владимира Умељића (…) Европска историјска наука не може остати равнодушна на овакву појаву гушења историјске истине (…)“
Овај текст академика Екмечића је био објављен и у научном часопису „Радови“, бр. 2, Бања Лука, 2000. под насловом: „Две расправе о геноциду и усташама (др Владимир Умељић, Немачка и др Срђа Трифковић, САД).
Да ли случајно или не, те исте 2012. године је немачки историчар Александар Корб одбранио на Хумболт Универзитету у Берлину своју докторску дисертацију на ту тему, добио највишу оцену испитне комисије и био еуфорично слављен, тако да је његов ментор шта више написао:
„Корбова дисертација је изванредан прилог истраживању геноцида и насиља. Нико више неће моћи да убудуће пише о овој теми на до сада уобичајени начин!“
У чему се састојао тај „изванредан прилог истраживању геноцида и насиља“?
Укратко, у „научним закључцима“, да се „у хрватској држави 1941-1945. није догодио геноцид над Србима, то је само цинична измишљотина српских власти и свештенства; да клерикална компонента (локални хрватски римокатолички клир и Ватикан) у тој заправо секуларној држави држави није играла никакву улогу, тако да је нпр. и насилно покатоличавање Срба био у суштини један секуларни чин; српске цркве су биле рушене, јер су служиле партизанима као осматрачнице; логор Јадовно је предстваљао један државни социјални пројекат запошљавања а најмасовније умирање у логору Јасеновац се десило узлед једне природне непогоде, наиме изливања Саве, итд.“
Он ове „научне закључке“ изводи, како сам пише, „из хрватских извора, који представљају централни фундус истраживања; српски извори су наиме или националистички или комунистички, јер састављени у стаљинистичком дуктусу; сведочења преживелих српских жртава изгледају проблематично и садрже само појединачне исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска Влада из националистичких разлога изманипулисала; сва сведочења очевидаца из редова немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они (= српски непријатељи, прим. аутора) све информације и податке преузели од српских националиста и српског православног свештенства, итд.“
Он дакле елиминише фактички све примарне историјске изворе, осим хрватских (?!).
Да ли је чудно да Александа Корб потом при разним „научним“ манифестацијама здушно проглашава усташе „сањарима и визионарима, које су Срби цинично и перфидно сатанизовали“?
Ја сам овај његов „научни“ став по први пут анализирао и побио 26. новембра 2012. у Зборнику Матице српске за друштвене науке 4/2012, бр. 141, стр. 523-550, Нови Сад, под насловом: „Промена парадигме у немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941-1945. није извршен геноцид над Србима?“ А потом 2023. још опширније у студији: „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945.), издавач „Прометеј“, Нови Сад.
Неизбежно је, нажалост, поменути у овом контексту и један велики скандал са српске стране, наиме, чињеницу да су том и таквом Корбу 2016, 2019. и 2020. слали позиве и давали му реч на научним манифестацијама у Београду, Загребу и Бања Луци „највиши српски ауторитети за ову тематику“, окупљени у београдском Музеју жртава геноцида, тој „институцији од националног значаја“.
А челници Музеја жртава геноцида су поред тога 25.07.2019. позвали и угостили Корба, који је разговарао са тадашњим (и садашњим) сарадницима Музеја о геноцидним темама и тај разговор је потом био објављен у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.) на чак 26 страна. Одговарајуће фотографије са дотичним сарадницима су пак дуго стајале на сајту Музеја.
Тја, активност једне такве институције се мора брижљиво документовати и транспарентно представити јавности.
Нема потребе да овде поново наводим њихова имена, то сам већ подробно представио и обрадио у горе поменутој студији („Када мртва уста проговоре“). Но зашто је неизбежно и даље тематизовати тај скандал?
Разлог је, јер се до данашњег дана нико од тих „највиших српских ауторитета за ову тематику“, закључно са Музејом жртава геноцида као институцијом, није на било који начин дистанцирао од свог крајње погрешног и штетног делања, нико није смогао толико моралне снаге да се јавно извини како науци, тако и српском народу за своје тадашње поразно падање на испиту стручности и људскости, за активно учествовање у невиђеном ревизионизму историје безсавесног Александра Корба.
Ни покајање наравно не мења чињенице, али оне губе вирулентност (= потенцијал понављања неодговорног до разорног понашања), одлазе у архиву. Уз то, веровали они или не, олакшавање савести пред Богом и људима је увек лековито.
Дотле се мора у првој линији профилактички размишљати, да се не деси којим случајем, да следећег пута буду позвани нпр. врли хрватски повјесничари Стипе Пилић и Бланка Матковић, чланови Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, који су у Глини у јулу 2021. одржали промоцију своје књиге „Јасеновац и послератни јасеновачки логори – геостратешка тачка великосрпске политике и пропагандни покретач њених ширења према Западу”.
Чисто да се не излије поново Сава и још једном проузрокује највећу историјску великосрпску погибију у Јасеновцу или да се с обзиром на број незапослених Срба не активира поново логор Јадовно, те заживи онај „социјални пројекат запошљавања“, који је својевремено бележио тако велике успехе.
Наравно – само за гробаре.
Но свако мора да живи са својим демонима, тако и горе ословљени Корбови промотори, али докле год се не деси било каква искрена катарза с њихове стране, они ће морати да живе са тим грехом и то у јавности.
Разлог је, још једном, профилактичке природе, тако нешто се једноставно не сме поновити, чак и без улажења у њихове мотиве, да ли су значи они тада делали из (неодговорног, кажњивог) незнања или, не дао Господ, да и за њих важи:
„… јер они су знали шта чине.“
А ако је узрок било нешто треће или четврто – слободно им је да то предоче јавности.
ИЗВОР: Искра