- Забраном прославе злочиначке акције „Олуја” створили би се повољнији услови да Хрватска реши питање несталих лица српске националности, да процесуира у далеко већој мери масовне злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима и да покрене процес повратка отете српске имовине и стечених права физичким и правним лицима и исплати накнаду штете за уништену имовину.
АУТОР: Миодраг Линта
Србија би требалo да тражи од међународне заједнице да се Хрватској забрани да сваког 5. августа обележава два државна празника – Дан победе и домовинске захвалности и Дан хрватских бранитеља – због много разлога. То би конкретно значило да би Хрватска имала обавезу да измени тзв. Закон о благданима, споменданима и нерадним данима тако што ће се укинути поменута два празника којима се слави „Олуја”, највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Бројне чињенице потврђују да је у питању злочин који траје 30 година.
У Хрватској се слави прогон 250.000 Срба са подручја северне Далмације, Лике, Баније и Кордуна, а више од 2.000 српских жртава, од тога преко 1.200 цивила, систематски се понижава, вређа, омаловажава, умањује и негира. Српска имовина је темељно опљачкана, запаљена, уништена и отета. Хрватска је држава у којој се негирају масовни ратни злочини над Србима и славе злочинци, што јасно потврђује да живи заробљена у својој мрачној прошлости.
Злочиначка акција „Олуја” садржи све битне елементе кривичног дела геноцида. Главни доказ геноцидне намере и уништења Срба са подручја које је било под заштитом Уједињених нација јесу транскрипти са састанка тадашњег председника Хрватске Фрање Туђмана са државним и војним врхом 31.јула 1995. На том састанку је испланирана „Олуја”. Кључна реченица Фрање Туђмана гласила је да „Србима треба задати такав ударац да практично нестану”.
У Хрватској постоји више од 30 познатих гробница и гробних места с посмртним остацима Срба, али власт одбија њихову ексхумацију и идентификацију. У заводима за судску медицину у Загребу, Осијеку и Ријеци налази се око 900 посмртних остатака жртава од којих је, према проценама, најмање половина српске националности. Власт годинама опструише да их идентификује и њихове посмртне остатке преда породицама. То јасно показује неискрен, лицемеран и антицивилизацијски приступ Хрватске решавању питања несталих лица.
Хрватска готово ништа није учинила на процесуирању масовних злочина током и после злочиначке акције „Олуја”. Чак је и етнички мотивисано Државно тужилаштво Хрватске евидентирало 33 ратна злочина, иако је број злочина над Србима далеко већи. Од тога је 29 ратних злочина у којима починиоци још нису откривени. У претходних 30 година Државно тужилаштво је подигло свега три оптужнице против седам хрватских војника и полицајаца за ратне злочине над 12 крајишких Срба у местима Прокљан код Скрадина и Мандићи код Кистања, Грубори код Книна и Кијани код Грачаца. Поступак за убиство три српска цивила у селима Лашковци и Добропољци код Бенковца је обустављен. Од 11 процесуираних лица против четворице је кривични поступак обустављен, петорица су ослобођена оптужбе, а само против двојице су донесене осуђујуће пресуде.
Суђења су окончана са само две осуђујуће правоснажне пресуде у предметима Прокљан и Мандићи и Кијани. За злочине у Прокљану (убијена два старија српска цивила) и Мандићима (убијен заробљени војник РСК) осуђен је 2014. само Божо Бачелић на свега седам година затвора, а остала тројица оптужених за ратни злочин су ослобођена. У питању је Албанац Реџо Ђинђић, који је узео хрватско име, а пре рата је живео у Шибенику. За злочин у Кијанима код Грачаца осуђен је 2021. Србин Рајко Кричковић на 10 година затвора због убиства три српска цивила, чланова исте породице. Судски процес за убијених шест српских цивила у Груборима је завршен ослобађајућом пресудом за двојицу Хрвата.
Срамна и скандалозна чињеница је да су пред хрватским судовима за злочине над више од 2.000 Срба, од тога преко 1.200 цивила, током и после злочиначке акције „Олуја” осуђена свега двојица припадника Хрватске војске и полиције на укупну казну од понижавајућих и увредљивих 17 година, од којих је један осуђени Албанац, а други Србин. Дакле, до сада ниједан Хрват није осуђен за масовна убиства српских цивила и ратних заробљеника у злочиначкој акцији „Олуја”. Од укупно 33 ратна злочина из евиденције Државног тужилаштва Хрватске разрешена су само два, али ни та два нису процесуирана у потпуности. На пример, у Кијанима је убијено 14 српских цивила, а осуђени Рајко Кричковић је одговарао за три жртве.
То јасно показује да се Хрватска није суочила са својом злочиначком прошлошћу и да даље доминира лажни мит о Домовинском рату, према којем су Југославија, ЈНА и крајишки Срби агресори и злочинци, а Хрвати жртве и ослободиоци. Томе је увелико допринео Хашки трибунал пристрасним и селективним радом, јер је потпуно подредио право политици. Од 12 оптужница подигнутих пред Хашким трибуналом за злочине почињене током рата у Хрватској од 1991. до 1995. само две се баве злочинима над Србима. Међутим, хрватски генерали Готовина и Маркач су ослобођени за злочине у „Олуји” новембра 2012, а хрватским генералима Адемију и Норцу за злочине у Медачком џепу није ни суђено у Хагу, већ је њихов случај 2005. препуштен Хрватској.
Српска имовина се систематски отима у Хрватској, посебно станови, куће, пословни објекти, пољопривредно и шумско земљиште. Хрватска одбија да исплати заостале пензије, динарску и девизну штедњу и накнаду штете за уништену имовину у терористичким акцијама у многим хрватским градовима. Хрватска више од 20 година отворено крши Анекс Г Бечког споразума о сукцесији под називом „Приватна стечена права”. У поменутом анексу прецизно стоји да свим грађанима и правним лицима мораjу бити призната, заштићена и враћена имовина и стечена права која су имали на дан 31. децембар 1990. у једној од држава наследница бивше СФРЈ, а сви уговори склопљени под притисцима и претњама биће проглашени ништавним.
Бечки споразум о сукцесији је ступио на снагу јуна 2004, након потврде у парламентима држава наследница бивше Југославије, укључујући и Хрватски сабор. По међународном праву и Уставу Хрватске међународни споразуми који су ратификовани у националним парламентима имају јачу правну снагу од домаћих закона. Стотине хиљада протераних Срба и других оштећених грађана, као и стотине српских фирми и других институција, не могу 30 година од завршетка рата да остваре имовинска и стечена права у Хрватској.
Забраном прославе злочиначке акције „Олуја” створили би се повољнији услови да Хрватска реши питање несталих лица српске националности, да процесуира у далеко већој мери масовне злочине над српским цивилима и ратним заробљеницима и да покрене процес повратка отете српске имовине и стечених права физичким и правним лицима и исплати накнаду штете за уништену имовину.
*Председник Савеза Срба из региона
ИЗВОР: Политика