Зоран Милошевић, „Приче из војске и живота“, ЦК Врачар, Београд, 2024.
- Приче из војске и живота Зорана Милошевића је књига која ће читаоца, пре свега, забавити и насмејати.
- Истовремено, оставиће му простора за размишљање о патриотизму, животу, смислу постојања, љубави, пријатељству, односу Бога и човека.
- Пажљиво исплетени, пречишћени хумор погодан је за читаоце и показује нам лепоте живота и људског искуства, од којих не треба бежати,већ их пригрлити као такве.
АУТОР: Дајана Лазаревић
Приче из војске и живота јесте књига несвакидашња за наше време. Први од пет циклуса доноси приче из времена ЈНА, када је аутор радио као официр у Словенији. Војска је свет у малом – главна је порука уводног дела, а надовезује се на констатацију руског пуковника и културног радника Владимира Бабошина: „Ко је служио војску, тај се не смеје ни у циркусу”. Иако се аутор можда својевремено није смејао тим „незгодама”, његови каснији слушаоци и читаоци – јесу, због чега је и настала ова збирка. Први циклус може се окарактерисати као подршка војној култури, тежња да се војнички и цивилни погледи на свет сусретну и ступе у дијалог. Хумор је бритак, са јаком социјалном нијансом, коју бисмо у нашој свакодневници окарактерисали као тужну и трагичну, али аутор уме да је представи као смешну и пародичну. Узмимо у обзир да је Милошевић доктор социолошких наука, вишеструко награђиван, стога не чуди интересантан спој социо-културних елемената у његовим, наизглед, обичним причама. Социјалне елементе имамо у другој причи, „Плата и ципеле”, када млади официр говори како га је супруга надмашила у висини зараде, па сада не само да одбија да чисти његове ципеле, већ му и своје подмеће. Са једне стране имамо социјалистичку Југославију која се куне у једнакост свих врста, у коју верује муж, а са друге – тихи ривалитет између статуса, зарада, моћи, у који верује жена. „Кафа” има симболичан наставак: „Жана, душо, могу ли ја да скувам кафу за мене и моје другове?” Видело се да нешто није у реду у тој држави, што сведоче и приче: „Како су Јанези научили да певају” и „Како сам постао командант”. Крај једне државе и епохе се незаустављиво ближио крају. Војничке незгоде, у које читалац завири и којима се искрено насмеје, прихвати и заволи ликове (нпр. лечење курјих очију машћу од сумњивих састојака, прерушавање војника у лекара и замајавање „фолираната”, чувара затвора – хомосексуалца због којег су војници били послушни и клонили се невоља), наговештавају неке од најтежих тренутака. На констатацију једног од јунака да је командант јединице побегао, он кратко коментарише: „Направих се да ништа нисам чуо и формирасмо јединицу. После кратке обуке, одосмо на ратиште.” Схватање да су омиљени ликови у смртној опасности, изазива катарзични тренутак који читаоца враћа у реалност. Таквих је прегршт у стваралаштву Зорана Милошевића и њихов задатак је да опомену читаоца да су у питању мемоарске, истините приче, а њихови актери живи људи, наши сународници. У трену могу да се угасе сва њихова знања, искуства, досетке, све што су волели и у шта су веровали. Милошевићеви јунаци нису само и увек Срби. Ту су Словенци који у кафани певају „Ко то каже Србија је мала”, док им српски официр диригује; ту су Братко и Румен, два Бугарина, који одржавају братске односе са аутором, а истовремено су магнети за невоље; ту је и руски професор који пије пиво у кафани, али када га супруга позове телефоном – „пише научни рад у соби”, или белоруски слависта, који размишља о значењу речи „радодајка” и схвата да је та реч јединствена, јер нема пандана у источно-словенским језицима. Братка гризу „антибугарски комарци”, које је специјално развила српска тајна „анти-натовска” служба; он је Емил, али га колеге прекрсте у Миле; кука за ртањским чајем, мислећи да ће му то решити мушке проблеме, колега га краде и подмеће му брашно; на крају, заврши у загрљају пијаног Пољака у једној београдској кафани. Ако се погледа трећи циклус прича „Изађи, молим те”, стиче се утисак – живот је леп и разноврстан. Приче се нижу од момка који избегава женидбу и удаваче која наваљује на њега; женидбе највећег шкртице у селу; куповине опреме за купатило у Бугарској; дрвене медаље на куварском такмичењу; борби против констипације једног од јунака; одузимања „алата” услед извршења „кривичног” дела чине најведрији део збирке, јер верно показују дух једне генерације, њихова дружења, уживање у животу, мушко-женске односе и све оно што се животом зове. Читали су много, од стрипова до стручне литературе, док ми данас имамо „кризу читања”; они су имали кафане, ми – клубове и сплавове; они су се дружили, одлазили у групи на славе и прославе, ми имамо групе на друштвеним мрежама. Младост 80-их година је проглашена за најсрећнију, а може ли се нешто слично рећи за нас? Четврти циклус показује нашег аутора као зрелог човека, професионалца у свом послу – универзитетског професора и научника. Прикривено, и он сам упоређује генерације. Поново кроз хумор закључује да интелигенција младих опада, да се мало чита, да и професори и научници умеју да буду несташни. Осим што се упоређују међусобно, генерације могу да дођу и у сукоб, што постаје јасно у причи „Пословни састанак и последице”. Отац грди ћерку, због тога што је један странац на пословном ручку гледао у њене груди… Пети циклус, симболично назван „Преображај” излази из лагодности хумора и показује нам духовне тежње нашег аутора и сусрет са руским светитељем Преподобним Серафимом Саровским. Спознаја таквог искуства мења његов поглед на живот и веру, и истовремено открива велико човекољубље и богољубље аутора. Приче из војске и живота Зорана Милошевића је књига која ће читаоца, пре свега, забавити и насмејати. Истовремено, оставиће му простора за размишљање о патриотизму, животу, смислу постојања, љубави, пријатељству, односу Бога и човека. Пажљиво исплетени, пречишћени хумор погодан је за читаоце и показује нам лепоте живота и људског искуства, од којих не треба бежати, већ их пригрлити као такве.
ИЗВОР: Књижевне новине, јан – феб. 2025, стр. 27