- Генерал Мордвичов се сматра једним од најталентованијих и најуспешнијих руских генерала у доба СВО (специјалне војне операције). Под његовим вођством спроведене су све успешне офанзивне операције групације „Центар“.
- Све је почело освајањем Авдејевке, и за успешно спровођење ове операције добио је највише државно признање – звање Хероја Русије.
- Поколење генерала Мордвичева прво се на свету нашло у ситуацији да мора да учи како да управља трупама у условима јединствених карактеристика ратова XXI века — доминације беспилотних летелица, далекометног ударног наоружања и тоталне „провидности“ бојног поља.
- За копнену војску најдраматичнија промена била је нагли пад ударне улоге тенкова.
АУТОР: Јевгениј Крутиков
Генерал-пуковник Андреј Мордвичов ступио је на дужност команданта Копнене војске. По чему је током специјалне операције постао познат овај, по војним мерилима, веома млади командант, зашто је добио звање Хероја Русије – и који изазови уопште стоје пред новом генерацијом руског генералштаба?
Указом председника Владимира Путина генерал-пуковник и Херој Русије Андреј Мордвичов именован је за главнокомандујућег Копненим снагама Оружаних снага Руске Федерације. Он је на тој позицији заменио 70-годишњег генерала армије Олега Саљукова, који је разрешен дужности и именован за заменика секретара Савета безбедности Руске Федерације, Сергеја Шојгуа. Саљуков је предводио параду на Црвеном тргу 9. маја, већ достигавши старосну границу за високе официре.
Министар одбране Андреј Белоусов уручио је Мордвичову заставу главнокомандујућег Копненим снагама. Министар га је описао као „искусног борбеног официра који је у потпуности показао своју даровитост као војсковођа током специјалне војне операције“.
Андреј Мордвичов има 49 година и један је од најмлађих генерал-пуковника (звање је добио 2023. године) у историји руске војске. Рођен је у Павлодару (тада Казашка ССР), завршио је Новосибирску вишу командну школу и Комбиновану академију Генералштаба. Служио је у Кантемировској дивизији код Москве, на Далеком Истоку и на Сахалину.
С почетком специјалне операције био је на челу 8. комбиноване армије, директно је руководио јуришем на Мариупољ и „Азовстаљ“. У марту исте године противник је пустио лажну вест о његовој погибији у Чернобајевки. То је уобичајена пракса информационог рата коју Кијев води против најуспешнијих руских војсковођа. Након ослобађања Мариупоља, до почетка 2023. године, Мордвичов је био заменик команданта Јужног војног округа, а потом је постављен за команданта Централног војног округа.
Генерал Мордвичов се сматра једним од најталентованијих и најуспешнијих руских генерала у доба СВО (специјалне војне операције). Под његовим вођством спроведене су све успешне офанзивне операције групације „Центар“. Све је почело освајањем Авдејевке, и за успешно спровођење ове операције добио је највише државно признање – звање Хероја Русије.
Након ослобађања Авдејевке, групација „Центар“ се месецима, без заустављања, кретала ка западу, максимално користећи новоотворене стратешке могућности. Украјинска војска је више пута безуспешно покушавала да на том правцу формира одбрамбене линије, користећи низ насељених места као упоришта.
Следећа значајна прекретница било је ослобађање насељеног места Очеретино, чиме се створила могућност за покретање стратешке офанзиве у три правца истовремено. У кратком року ослобођени су Селидово, затим Украјинск, а након два месеца борби и Курахово. На врхунцу офанзиве, групација „Центар“ стигла је до Красноармејска (Покровска) и Мирнограда.
Карактеристично за све те офанзивне операције, почев од Авдејевке, било је коришћење терена за обухватне нападе на непријатељске позиције, тактичко маневрисање боковима и такозвани „непосредни притисак“, при чему се пре свега непријатељским снагама онемогућава нормално снабдевање и довођење појачања. Након тога се изводи бочна операција обухвата, и ако се противник и даље опире – формира се котао (окружење) или претња окружењем.
Сличне операције понављале су се изнова и изнова и постале су заштитни знак групације „Центар“. Непријатељ до данас није пронашао контрамере против ове тактике. Тренутно се по сличном сценарију развијају дешавања око Красноармејска (Покровска) и Константиновке.
Још једна карактеристична тактичка одлика било је максимално коришћење рељефа терена и конфигурације линије борбеног контакта за извођење операција учвршћивања и ширења зона контроле. Карактеристичан пример је такозвани „очеретински цвет“.
Након муњевитог напада за ослобађање Очеретина, који је био једна од главних логистичких и снабдевачких тачака непријатеља западно од Авдејевке, „цвет“ се, фигуративно речено, „распршио“. Ослањајући се на ово насеље, руске снаге су започеле напредовање у три правца истовремено, што је довело до брзог ослобађања Селидова. Привремени резултат ове операције био је излазак на Покровск. При томе је у овом тактичком маневру узет у обзир и ризик од продужавања комуникација, али је одлучено да се операција спроведе одмах, без чекања на успостављање стабилних линија снабдевања, док се непријатељ још није опоравио.
Јединице под командом генерала Мордвичева биле су међу првима које су почеле да примењују нове тактичке методе, попут употребе мотоциклистичких јединица за брзе пробоје.
То је, између осталог, било и зато што се групација „Центар“ кретала ка западу у просеку брже него друге групације на фронту, што је захтевало увођење нових тактичких шема и пракси на најнижем нивоу оперативног планирања.
На стратешком нивоу, иако је имала одређену тактичку самосталност, групација „Центар“ деловала је у складу са општим планом, чији је циљ вршење притиска на непријатеља на више праваца истовремено. Географски ови правци могу бити удаљени један од другог, али заједнички притисак онемогућава непријатеља да формира стратешке резерве на једном одређеном делу фронта. Осим тога, овакво планирање не дозвољава украјинској команди да изабере један правац као „главни удар“ Оружаних снага Руске Федерације.
Као резултат тога, непријатељ је последњих годину и по дана приморан да стално троши стратешке резерве како би затварао стално новонастале рупе дуж целог фронта. У том контексту, јединице генерала Мордвичева задржавају не само тактичку, већ и стратешку иницијативу.
На делу фронта где делује групација „Центар“ све време није било ниједног покушаја непријатеља да пређе у чак и ограничену контраофанзиву. У појединим месецима, темпо напредовања ове групације био је изузетно брз.
Занимљиво је да ће на месту команданта Централног војног округа — из којег се углавном и састоји групација „Центар“ — генерала Мордвичева заменити генерал Валериј Солодчук, који је постао познат након операције у Курској области. Он је још један генерал који се залаже за пажљиво планиране, лавинске офанзивне операције. Ово индиректно указује да команда намерава да настави стратешку офанзиву дуж читаве линије борбеног контакта на централно-донечком и јужно-донечком правцу.
Најбрже и најуспешније војне каријере граде се у рату. А ратови, заузврат, мењају читаве генерације борбених официра. Специјална војна операција (СВО) постепено формира нову генерацију руског генералштаба.
Током последњих деценија, „авганце“ је заменило поколење учесника у контратерористичким операцијама на Северном Кавказу, које се постепено допунило ветеранима са новим искуством из Сирије. Свака од ових генерација имала је специфично искуство, условљено епохом и тадашњим средствима ратовања.
Поколење генерала Мордвичева прво се на свету нашло у ситуацији да мора да учи како да управља трупама у условима јединствених карактеристика ратова XXI века — доминације беспилотних летелица, далекометног ударног наоружања и тоталне „провидности“ бојног поља. За копнену војску најдраматичнија промена била је нагли пад ударне улоге тенкова. Дошло је до бројних промена и у тактици, и у стратегији употребе јединица.
То искуство мора на крају бити теоријски обрађено и схваћено. Управо генерали попут Андреја Мордвичева данас показују ону борбену праксу која ће морати да уђе у уџбенике највиших војних школа Русије.
https://vz.ru/society/2025/5/22/1332576.html