Јавни иступи Брана Мандића, колумнисте и перјанице радикалне антисрпске реторике, све чешће добијају форму отвореног говора мржње. Последњи у низу таквих иступа, у којем је Српску православну цркву назвао „окупаторском институцијом“, а традиционално српско коло — „гадлуком“, превазилази границе доброг укуса, али и законске линије толеранције.
У демократском друштву, слобода изражавања је неприкосновена вредност. Али, кад та слобода постане параван за подстицање националне мржње, деградацију културне баштине и верског осећаја великог броја грађана — дужност је институција да реагују. Не ради се овде о полемици или сатири, већ о грубом покушају понижавања идентитета читавог народа.
Да Мандић своје речи не изговара у афекту, већ да оне представљају доследан идеолошки став, потврђује и начин на који систематски подрива све што има везе са српским наслеђем у Црној Гори — од шајкаче, преко црквених сабора, до симболике Дукље, коју покушава искључиво везати за антисрпски контекст.
Најопаснија је међутим теза да је „СПЦ окупатор“ и да је „црквено-народни сабор политичко насиље“. Такав рјечник не само да вређа вјернике и Србе у Црној Гори, већ представља покушај легитимизације дискриминације и ширења подела. Ако је нека институција преживела турске зулуме, аустроугарску окупацију, комунистичке прогоње и савремене политичке притиске — то је управо СПЦ. Њено постојање и деловање у Црној Гори није наметнуто, већ је утемељено у самом бићу народа који је овде живео вековима.
Посебно је опасно што се овакви ставови изговарају без страха од последица, па се с правом поставља питање: шта је следеће? Да ли ће сутра неко смети да се прекрсти или запева изворну песму без бојазни да ће бити проглашен „окупатором“?
Ово није културна дебата, већ отворени напад на идентитет. И због тога, институције попут Омбудсмана, Министарства културе и Тужилаштва имају моралну и законску обавезу да делују. Ћутање у овом случају више није неутралност — већ саучесништво.
Прочитајте текст Брана Мандића:
Жао ми је ако ће овај пост некоме узбуркати емоције. Није ми то намјера, али ријеч је о простачком отимању духовности и традиције које заслужује не само презир него и казну.
Србијанско коло на Дукљи нови је ниво гадлука, нова стратегија отвореног конфликта. Оволику количину историјске биједе могли бисмо игнорисати да није ријеч о насиљу. Али управо томе свједочимо – ово је политичко насиље на које се разумом не може утицати.
Након српске Википедије, послије прекрштавања светог Владимира, дошла је и шајкача да поклопи латинске натписе.
Све се дешава док предсједница СО Подгорица из Мандићеве НСД најављује обнову локалитета, који се већ увелико „брендира“ синтагмом “прва Српска држава”.
Српски народ је осуђен на пропаст, док год његова званична политика и култура буду почивале на отимању. Српски народ тек ће да пати са оваквом црквом, која је толико смјела да на Дукљи организује „традиционални црквено-народни сабор“. Наравно, у присуству амбададора Србије.
Црногорско друштво мора да брани свој идентитет који је до јуче управо због Дукље сатанизован од истих ових који сада каде и „ослобађају“. Начин на који СПЦ покушава поништити ранохришћанску и католичку баштину Црне Горе се промијенио. Деценијама су се хтјели да искоријене помен дукљанског имена, а сада би у њему да се укоријене.
Српска православна црква се у овом случају понаша као окупатор и сасвим завријеђује име Црква Србије.
ИЗВОР: ИН4С