СОКОЛИ ОД СОКОЛСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ДО ДАНАС

• За време Другог светског рата соколи су били забрањени. Од стране комуниста соколство је било проглашено монархистичком организацијом, а сва имовина (домови, вежбалишта и справе) одузета.
• Организоване су нове организације које су се бавиле телесним вежбањем и развојем спорта. Део стручних соколских кадрова и чланова наставио је упркос свему своју активност у новоствореним организацијама.
• Једино у таквим организацијама су могли да раде под комунистима. Део чланова сокола је остао по страни, не желећи да прихвати  комунистичку идеологију.
• Масовни рад и наставу телесног вежбања у школама обављали су бивши соколи који су једини били оспособљени за такав посао. Бивши соколи  припремали су и организовали  највеће слетове у држави.  Развој масовне фискултуре после рата надограђиван је на предратним соколским основама.
• Соколи су обновили свој рад 1992. Може се речи да је соколство потребније данас него када су основани.
• Јавност која је живела деценијама под утицајем пропаганде СФРЈ већим делом не разуме шта су то соколи и какви су њихови циљеви. Телевизије са националном фреквенцијом игнорисале су не само активности сокола него и одржавање XVII Свесоколског слета Праг 2024.

После Априлског рата 1941. окупатори су забранили рад Савеза Сокола. Соколи су били прогањани од свих непријатеља краљевине Југославије. Најгоре раздобље у историји Соколства био је ратни и послератни период. По ослобођењу Београда октобра 1944. група омладинаца спалила је музејске експонате Соколског музеја у дворишту зграде Крсмановића. Какво је било опште стање у земљи најбоље сведочи извештај америчког официра за везу у Дубровнику  у јесен 1944. : „Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”. (1) После ослобођења Београда комунистичке власти позвале су управе предратних друштава да се пријаве ради обнове рада друштава. Страхујући од могућности да буду побијени чланови старешинстава соколских друштава нису се пријавили.

За нову власт соколи су били непријатељи. Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, објављеном у листу „Фискултура” 1945. оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (2) Пошто су соколи у Словенији учествовали у борби заједно са комунистима председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (3)

После рата Председништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре. (4) Састанак представника фискултурно-спортских тела свих федералних јединица ФНРЈ, одржан је 7. маја 1945. у Београду, на коме је формиран Фискултурни одбор Југославије (ФОЈ). Мирослав Креачић изнео је јединствен план за организовање спортских организација у Југославији. План је био прихваћен. Фискултурно-спортски одбор наредио је да се од 16. маја 1945. сва постојећа друштва и клубови усагласе правно и јединствено, јер ће у противном престати да постоје. Због тога, соколским друштвима нису одобравана правила од стране иницијативних одбора, односно Фискултурних одбора, већ су измењени у потпуно нови концепт савеза, одбора и друштава. Кадрови и програми преузети су од сокола. (5)   У Новом Саду је 7. априла 1945. основан Иницијативни одбор за обнову фискултуре и спорта у Војводини. Одбор је одлучио да се распусте сви бивши спортски савези и остала спортска друштва, која су на територији Војводине постојала за време бивше Југославије, као и за време окупације; сва њихова имовина прешла је је у власништво Иницијативног одбора, који ће је употребити на реорганизаџцији и унапређењу спорта; сва спортска и фискултурна друштва која су желела да обнове рад морала су се обратити Иницијативном одбору за обнову фискултуре и спорта у Војводини ради одобрења рада, најдаље до 29. априла 1945. године; ниједан спортски клуб, нити било какво спортско друштво које од поменутог Одбора није добило дозволу за постојање и рад, није имало права наступа, нити уопште постојања на територији Војводине. Тако је у Новом Саду обновљено  „Прво гимнастичко друштво” Нови Сад 1945. (6)

Да би се разликовао од сокола Савез за телесно васпитање Партизан одбацио је соколске стројевне вежбе и организовао вежбања кроз народни и партизански вишебој. Уместо соколске химне „Хеј Словени” друштво Партизан је штампало у својим публикацијама стихове песме  „По шумама и горама”. Уместо прославе Дана Уједињења или Видовдана СТВ Партизан је славио Дан Републике 29. новембар. У јубиларној књижици коју је издао 1957. Савез  Партизан поводом 100-годишњице од оснивања првог гимнастичког друштва у Београду соколи се нигде не спомињу, сем једном у називу соколских домова. Бивши чланови сокола наставили су свој рад у условима комунистичке диктатуре за коју у почетним годинама њене власти  нису постојале друге организације сем њених. Морали су да се сналазе. Сергије Лукач је објавио чланак „Физичка култура и спорт у Југославији” у књизи „Југословенска туристичка енциклопедија”. У енциклопедији у два тома  је била свестрано приказана земља и њени народи од најранијег времена до  1958 године. У чланак о спорту уклопио је његову историју и народну песму. Стихови из народних песама илустровали су чланак посебно из песме „Смрт војводе Каице” а наводио је и сцену прескакања ножа из романа „Хајдук Станко” од Јанка Веселиновића. Помињао је и соколе у свом чланку : „Исто тако било би неправедно не забележити одређене успехе гимнастичке организације „Сокола”, која је, мада класно грађански обележена, нарочито у својим врховима, имала успеха у формирању сеоских гимнастичких организација …”. (7)

Милица Јовановић испред Тиршевог дома на 13. свесоколском слету у Прагу 2024.

Може се речи да су соколи спомињани само у енциклопедијама и публикацијама које су биле ретко доступне широким слојевима. За време праксиса и црног таласа у култури на факултету Физичке културе у Београду (на ДИФ-у) одржано је 20 и 21 новембра 1969. Саветовање о Соколству у предратној Југославији (8) Гојко Јаковчев, члан соколског друштва Бетина и партизан за време Другог светског рата писао је о соколима. Удружење добровољаца 1912-1918  је објавило  књигу „Добровољци у ратовима 1912-1918” 1971. У књизи су спомињани соколи као добровољци. (9)

О соколима је писано у „Енциклопедији физичке културе” Загреб 1977. За време СФРЈ и касније о соколима су знали само ужи стручни кругови, док је шира јавност знала мало, што јој је онемогучавало да схвати значај и циљеве соколског друштвеног и гимнастичког покрета. Тирш је истакао : „Што сав народ не зна, нико не зна”. (10)

Средишњи одбор за Обнову Југославенског Соколства  деловао је у Буенос Ајресу. У својој окружници број 8 истакли су :  „Данас је ситуација свих словенских народа гора него ли ситуација Славена у Аустро-Угарској монархији до године 1914. Јер док је тада ипак било бар толико слободе, да се могао основати Сокол  и припремати будућа народна војска, под комунистичким режимом то није могуће. … И зато, пошто режими у отаџбини не припремају националне борце, него комунистичке слуге, једино мјесто гдје би још било могуће организовати витешко и национално образовање наших људи, је емиграција.” (11) Део предњака и чланова предратне соколске организације као и учитељи и учитељице, чланови сокола,  наставили су свој рад под влашћу комуниста. Део сокола се повукао из јавног живота, чувајући соколске традиције и чекајући да дође време када ће соколи моћи да наставе свој рад. Соколске заставе су сакрили да их комунисти не би уништили. Док су некадашњи соколи крили своје заставе дотле су у Музеју ЈНА у Београду (садашњи Војни музеј) чували заставе сокола добровољаца из Америке. Заставе су објављене у књизи „Добровољци у ратовима 1912-1918” 1971. (12)

За време Другог светског рата соколи су били забрањени. Од стране комуниста соколство је било проглашено монархистичком организацијом, а сва имовина (домови, вежбалишта и справе) одузета. Организоване су нове организације које су се бавиле телесним вежбањем и развојем спорта. Део стручних соколских кадрова и чланова наставио је упркос свему своју активност у новоствореним организацијама. Једино у таквим организацијама су могли да раде под комунистима. Део чланова сокола је остао по страни, не желећи да прихвати  комунистичку идеологију. Масовни рад и наставу телесног вежбања у школама обављали су бивши соколи који су једини били оспособљени за такав посао. Бивши соколи  припремали су и организовали  највеће слетове у држави.  Развој масовне фискултуре после рата надограђиван је на предратним соколским основама. Соколи су обновили свој рад 1992. Може се речи да је соколство потребније данас него када су основани. Јавност која је живела деценијама под утицајем пропаганде СФРЈ већим делом не разуме шта су то соколи и какви су њихови циљеви. Телевизије са националном фреквенцијом игнорисале су не само активности сокола него и одржавање XVII Свесоколског слета Праг 2024.

АУТОР: Саша Недељковић, члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Мари-Жанин Чалић, „Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;
2.  Рато Дугоњић, „11 новембар”, „Фискултура”, Београд, 1 новембар 1945, бр. 8, стр. 1;
3. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;

4. „Фискултура и спорт федералне Србије”, „Фискултура”, Београд, 5 маја 1945, бр. 1, стр. 1;

1. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89;
2. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 90, 91;

7. Сергије Лукач, „Физичка култура и спорт у Југославији”, „Југословенска туристичка енциклопедија” Прва књига, Београд, 1958, стр. 112- 118, 114;
8. Момир Синобад, „Југословенско учитељство и Соколство“, „Саветовање улога обновљеног Соколства ….“, Београд, Јун 1996, стр. 137;

1. „Добровољци у ратовима 1912-1918”, Удружење добровољаца 1912-1918, Београд, 1971;
2. Јосип Хануш, „Соколска читанка”, Загреб, 1925, стр. 10, 16, 22-23;

11. „Рад средишњег одбора”, „Соколски зборник 1863-1963”, Буенос Ајрес, 1963, стр. 266;

1. „Добровољци у ратовима 1912-1918”, Удружење добровољаца 1912-1918, Београд, 1971, стр. 367;