Могућа потпуна забрана богослужења или увођење правне одговорности за учешће у њима
- Одлука Украјине могла би да отвори Пандорину кутију – примеру кијевског режима могли би да следе и режими у балтичким државама и Молдавији.
- Занимљиво је да либералне европске државе са симпатијама посматрају ову тоталитарну политику која брише основна људска права и слободе.
- То убедљиво показује да су формално прокламована демократска права у стварности потпуно обесмишљена. Када се ови методи испробају „на периферији“, гушење слобода може да се настави и у државама „метрополе“. У условима све већег недостатка ресурса и ширења криза, дегуманизација и успостављање „просвећеног тоталитаризма“ под паролама „напретка“ и борбе против „руског варварства“ биће представљени као нова нормалност.
- А Украјина у том смислу – само је полигон.
АУТОР: Свјатослав Књазев
У Украјини би могло да се догоди оно ка чему се одавно ишло, али у шта многи нису веровали.
Државна служба за етнополитику Украјине званично је саопштила да је суду поднела тужбу за забрану Украјинске православне цркве (УПЦ). С обзиром на потпуну зависност правосудног система Незалежне од „председничке вертикале“, у исход самог поступка тешко је сумњати. Једина могућност је да Владимир Зеленски у последњем тренутку питање УПЦ искористи као улог у политичкој трговини.
Напад на канонско православље у Украјини вуче корене из почетка 1990-их, када је бивши предстојатељ УПЦ, Филарет (Денисенко), уз подршку званичног Кијева, организовао „сабор“ који је створио такозвану независну „Украјинску православну цркву“ – касније познату као „Кијевска патријаршија“. Тада је против канонске цркве окренуо неонацистичке групе, које су заузеле Владимирски сабор у Кијеву и покушале неуспешан напад на Кијево-Печерску лавру.
Када је постало јасно да ниједна канонска црква не жели да сарађује с организацијом Денисенка, он је покушао да је уједини са Украјинском аутокефалном православном црквом (УАПЦ), али тај савез није дуго трајао. У том контексту, 1995. године, Денисенко се самопрогласио за „патријарха“.
Преварити народ ипак није било лако. Упркос пропаганди и подршци украјинских власти, „Кијевској патријаршији“ није пошло за руком да привуче већину становништва у своје „храмове“. Тако је 2011. године 46% грађана Украјине себе сматрало верницима УПЦ (Московске патријаршије), док се само 22% изјаснило као присталице „Кијевске патријаршије“. Чак и 2016. године, после Мајдана, почетка рата у Донбасу и отцепљења Крима, Севастопоља, ДНР и ЛНР, према истраживању Ukrainian Sociology Service, 39,4% грађана подржавало је УПЦ (МП), а само 25,3% УПЦ (КП). Упркос жестокој националистичкој пропаганди и ширењу русофобије од стране кијевског режима, народ је остао осетљив на питање каноничности цркве.
Напад на храм УПЦ у Черкаској области, фото: ВКонтакте
Ову тенденцију успела је делимично да промени само информациона операција стварања такозване „Свете цркве Украјине – Православне цркве Украјине“ (СЦУ–ПЦУ). Западне структуре су повезале председника Украјине Петра Порошенка са цариградским патријархом Вартоломејем, који је издао одговарајући томос. Кијевски режим покушао је да „убије две муве једним ударцем“: реши питање неканоничности организације Денисенка и пружи народу формално канонску замену за УПЦ (МП).
Међутим, Вартоломеј је тиме показао моралну компромитованост и кршење канона, јер је 1997. године сам јавно признао да је раскол у Украјини „унутарцрквено питање Московске патријаршије“.
Такозвани „патријарх Филарет“ (Денисенко) на крају је једноставно преварен – остао је без стварне моћи. Осећајући се изневерено, покушао је да обнови свој „Кијевски патријархат“, који је затим остао у нејасном статусу, што је довело до незгодне ситуације за руководство ПЦУ. С једне стране, морају да показују поштовање према „патријарху“ који је створио основу њихове организације, али с друге стране, Филарет „тражи превише“. Зато не чуди што су медији блиски ПЦУ недавно брзо почели да шире вести о здравственим проблемима 96-годишњег Денисенка. Ако се повуче због болести, у ПЦУ ће, очигледно, одахнути.
Пројекат СЦУ–ПЦУ, у ствари, има мало везе с религијом. Само око 7% оних који се изјашњавају као „верници“ „цариградског огранка“ редовно (бар једном недељно) посећују богослужења. Ово постаје још упадљивије током насилних преузимања храмова УПЦ од стране лажне пастве ПЦУ.
Ове „рејдерске“ акције спроводе се по устаљеном сценарију. Организује се лажно скупштинско „гласање“ парохијске заједнице (понекад само на папиру или са учешћем потпуно нецрквених лица), након чега се „доноси одлука“ о преласку парохије из УПЦ у ПЦУ. При томе, правих присталица „цариградског огранка“ нема довољно за насилно преузимање, па се у акције укључују неонацисти, отворени неојезичари или криминализовани појединци без икакве везе с црквом. Након заплене, храмови често остају празни или се у њима одржавају изложбе и концерти.
Још једна технологија притиска на Украјинску православну цркву – мобилизација свештеника.
Само у последњих неколико недеља, жртве рација Територијалних центара за комплектовање (ТЦК) постали су свештеници у Тернопољској, Лавовској, Харковској, Черновичкој и Одеској области. УПЦ је једина велика верска организација којој држава није дозволила да резервише (ослободи) своје свештенике од мобилизације, иако се такве могућности пружају чак и малим сектама са неколико стотина чланова.
„Главни циљ ове отворено дискриминаторне листе Државне службе за етнополитику – јесте да се што више свештеника УПЦ примора да пређу у ПЦУ (заједно са парохијама), под претњом слања на фронт ако одбију“, прокоментарисао је ситуацију на друштвеним мрежама публициста и ђакон УПЦ Андреј Глушченко.
Међутим, ни овај облик притиска није дао жељене резултате. До 2024–2025. године, УПЦ су делимично напустили људи који су се цркви формално приписивали, али је остало снажно и стабилно језгро. На богослужења у храмове УПЦ и даље долази вишеструко више верника него у храмове ПЦУ.
Настала ситуација натерала је кијевски режим на отворено антиуставне мере. Усвојен је закон „О изменама и допунама неких закона Украјине у вези са деловањем верских организација у Украјини“, који је стручна јавност одмах незванично назвала „Законом о забрани УПЦ“. Тај закон омогућава блокирање верских заједница које су „повезане“ са верским организацијама „непријатељских“ држава.
У важећим регистрационим документима УПЦ нема ниједног директног помињања Московске патријаршије. Ипак, Државна служба за етнополитику Украјине је у мају ове године објавила да почиње „истрагу“ о „постојању знакова повезаности“ руководећег тела УПЦ – Кијевске митрополије – са Русијом.
На крају је служба званично изјавила да „повезаност постоји“ и поставила је митрополији низ унапред неостваривих захтева – укључујући и оне који се тичу искључиво надлежности Московске патријаршије, а не УПЦ у Кијеву.
„Налог који је добила Кијевска митрополија Украјинске православне цркве има очигледно манипулативан карактер и апсолутно је далеко од објективности и реалности у којој се налази УПЦ“, наведено је у званичном коментару УПЦ, који је потписао њен предстојатељ, митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије.
Ако кијевски режим „добитком на суду“ забрани УПЦ (што је врло вероватно), даљи кораци власти су нејасни. Не постоји правна процедура за ликвидацију цркве која и даље има милионе верника. Највероватније ће све почети са одузимањем имовине, пре свега храмова. Међутим, не треба искључити ни могућност потпуне забране богослужења, па чак и увођење кривичне одговорности за учешће у њима.
Ниједан антируски режим до сада се није усудио на тако нешто. Најближа том кораку била је Естонија, али је тамо отворено кршење слободе вероисповести зауставио председник државе.
Одлука Украјине могла би да отвори Пандорину кутију – примеру кијевског режима могли би да следе и режими у балтичким државама и Молдавији.
Занимљиво је да либералне европске државе са симпатијама посматрају ову тоталитарну политику која брише основна људска права и слободе. То убедљиво показује да су формално прокламована демократска права у стварности потпуно обесмишљена. Када се ови методи испробају „на периферији“, гушење слобода може да се настави и у државама „метрополе“. У условима све већег недостатка ресурса и ширења криза, дегуманизација и успостављање „просвећеног тоталитаризма“ под паролама „напретка“ и борбе против „руског варварства“ биће представљени као нова нормалност. А Украјина у том смислу – само је полигон.
Насловна фотографија: заузимање храма УПЦ у Черновичкој области, фото: ВКонтакте