САРАДЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И САВЕЗА СОКОЛА

• У Сремским Карловцима основан је Српски соко 1904. Уз гимназијску и богословска омладина одлазила је као предњаци, у све српске крајеве.
• Врхунац соколског рада били су Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у  Сремској Раваници.
• Свештеници су могли да буду чланови соколских друштава. Патријарх Варнава  је учествовао у  раду сокола. Као  епископ у Скопљу био је члан управе Соколске жупе Скопље.
• У свим великим соколским приредбама лично је учествовао или преко изасланика, шаљући патријаршијски благослов раду Савеза Сокола.
• Рад сокола подржавао је и патријарх Гаврило Дожић. Соколи су заједно са другим друштвима учествовали у свечаностима које је  организовала  Српска православна црква. Српска православна црква и Савез Сокола борили су се против конкордата са Ватиканом.
• Соколи су учествовали у литији која је довела до сукоба са жандармеријом. После смрти патријарха Варнаве истицали су да је био стожер око кога се окупљао национални свет.  
• Видовдански слетови обновљени су у последњој деценији кроз Видовданске спортске дане.

После оснивања Српског сокола 1904. из Сремских Карловаца одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. (1) Тихомир Остојић, професор Новосадске гимназије, издао је  свеску својих чланака о гимнастици и посветио је Соколима у Карловцима. У тим чланцима говорио је о реформи видовданске славе у Раваници у Срему у националном и витешком духу. Патријарх Бранковић је 1906. поклонио карловачком соколу кућу с околним зградама и земљиштем. Врхунац соколског рада били су  Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у  Сремској Раваници. На Раваничким соколским слетовима српски соколи заветовали су се да ће се борити за ослобођење и уједињење. (2) Народ који је био на ходочашћу у Раваници  могао се приликом слета  упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и  5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из  Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању.  У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна  игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (3) Свештеник Гига Јовић био је члан Српског сокола у Сремским Карловцима. Он је свуда отворено пропагирао соколску и националну мисао. Кад је дошло до Балканског рата 1912. напустио је све своје и отишао као добровољац на ратиште. За време Првог светског рата био је ухапшен. Након претрпљених мука у арадским казаматима поп Гига Јовић умро је 1915. (4) Соколска жупа Ријека, соколско друштво у Огулину и Савез добровољаца у Загребу организовали су 2 јула 1922. Видовданску славу са открићем надгробног споменика соколу, свештенику и добровољцу Гиги Јовићу и соколском јавном вежбом. Домаће друштво приредило је свечаност, која је била усмерена ка народном јединству. У чланку у  „Соколском вјеснику жупе загребачке” истакнуто је да такву славу Огулин још није доживео. Дан пре долазили су гости са свих страна. А 2 јула 1922. ујутро стигао је посебни воз са соколима и гостима из Загреба. Загребачке соколе дочекало је целокупно соколство огулинског друштва и ријечке жупе. Поздравио је загребачке соколе старешина друштва Мајнарић, а одговорио му је делегат загребачке жупе Анте Брозовић. На жељезничкој станици нашли су се на окупу соколи из Загреба, Сушака, Бакра, Драге, Врбовског, Плашког, Госпића, Карловца, Вргинмоста, Вуковара, Сремских Карловаца, Београда као и соколска друштва из Словеније. Сви су се соколи и гости сврстали у поворку, која је са 2 соколске фанфаре и војном музиком кренула у 10 сати манифестујући кроз град по непријатељски расположеним огулинским улицама на православно гробље до гроба Гиге Јовића. У поворци је било више хиљада људи. Маса је окружила гроб Гиге Јовића. После верског обреда открио је споменик др. Косић, старешина ријечке жупе и одржао говор у почаст покојника. После су говорили : у име сокола Сремских Карловаца, професор Панајот Мијодраговић, у име београдских сокола Словенац др. Олип, у име народних заступника Јуре Кучић, у име загребачке соколске жупе Душан Богуновић, у име добровољаца Анте Јерковић, у име огулинских грађана др. Здравко Ленац и на крају Медаковић. Мијодраговић је наменио покојнику не да почива и мирује већ да даље соколује и да предводи борце ријечке жупе у борбу за Истру и Приморје. Са гроба кренула је поворка манифестујући кроз све улице Огулина. Поворка се разишла на вежбалишту. После подне одржане су пробе соколских вежбача са војном музиком, а у 4 сата почела је јавна вежба. Вежбалиште је било у зеленилу окићено са заставицама а увече осветљено са безброј електричних сијалица. На вежбама су се истакли соколи из Драге, Бакра и Сушака (драшки подмладак, коло бакарских соколица и карловачка деветорица). После вежбе била је пучка забава на вежбалишту око којег су били подигнути разни павиљони. У 3 сата гости су се разилазили возовима. Јанко Јазбец истакао је да је смотра учврстила положај домаћег друштва, које је издржавало борбе са бројним сепаратистичким елементима. (5)

После ослобођења и уједињења 1918. насупрот непријатељству великог дела римокатоличке цркве Српска православна црква сарађивала  је са Савезом Сокола. Заједничка им је била теза “брат је мио које вере био” и одржање југословенске државе. Са своје стране соколи су заједно са другим друштвима учествовали у свечаностима које организовала црква. Архитекта Момир Коруновић, један од чланова управе Савеза Сокола, бесплатно је радио планове како за православне цркве тако и за соколске домове. Патриjарх Варнава је Соколском друштву у Пљевљима поклонио соколску заставу. Српска православна црква је упоредо са соколима тежила што тешњим везама са осталим православним словенским народима.

У Сремској Митровици благословљена је соколска застава 22 августа 1924. Пошто је ђаковачка бискупија забранила митровачком жупнику посвећење нараштајске заставе, благословио ју је Анте Донковић, свештеник хрватске старокатоличке цркве у Загребу. Обред освећења обавили су заједнички прота Радошевић и Анте Донковић уз асистенцију свештеника-катихете Бошњаковића. Певачко друштво „Стражилово” учествовало је активно приликом посвећења. После освећења соколи су извели остале тачке програма. (6)  Видовдан је 1935. прослављен од сокола на Далматинском Косову. На Видовдан Книнско соколско окружје (друштва Книн, Дрниш, Кланац, Сиверић и Кистање) приредило је јавни час. Јавном часу присуствовала су скоро сва друштва жупе Шибеник-Задар. Друштво Шибеник учествовало је својом музиком и великим бројем свог чланства. Изјутра су стигли возови са соколима и гостима. Ванредним возом, којим су дошли соколи из Шибеника, допутовао је патријарх Варнава са својом пратњом. Пред станицом је формирана поворка са три музике, 6 соколских застава, масом чланова соколских друштава, чета и грађанима. После подне одржан је јавни час, на коме су наступиле све категорије у простим вежбама. На прославу Видовдана на Далматинском Косову дошли су патријарх Варнава са пратњом, подбан Приморске бановине Здравковић, сенатор Десница, бивши министар Суботић, командант книнског гарнизона генерал Терзић са официрима и велики број највиђенијих људи Северне Далмације. На свечаности је присуствовало преко 12.000 људи, од којих је било преко 2.000 сокола из жупе Шибеник-Задар на челу са старешинством жупе. (7)  У ноћи између 18 и 19 маја 1935. кренуло је преко 600 сокола и соколица из жупе Осијек на Опленац да се у име свих припадника жупе поклоне гробу краља Александра. Посебан воз са члановима предвођеним управом жупе, стигао је на станицу Село Бања око 6 часова ујутро. Одатле су кренули делом пешке, делом колима преко шумадијских брежуљака на Опленац. Окупили су се око 9 сати пред задужбином, сликали се и сви заједно кренули у крипту. Ту су два свештеника, сокола, одржала помен, а старешина жупе Д. Петровић одржао говор. Затим је у име жупе Осијек положио на краљев гроб калеж са груменом земље са родне груде Штросмајерове. Учесници ходочашћа редом су прилазили гробу и остајали у шутњи одајући почаст. Разгледавши задужбину и место Тополу соколи су се истим путем вратили у Осијек. (8)

Српска православна црква и Савез Сокола борили су се против конкордата са Ватиканом. Српска православна црква организовала је 19. јула 1937. литију за оздрављење патријарха Варнаве. Управник града Аћимовић забранио је одржавање свих зборова. И поред забране испред Саборне цркве у Београду окупило се више хиљада грађана. Литија је кренула  на челу са митрополитом Платоном, бројним свештенством, опозиционим политичарима и соколима, четницима и члановима Народне одбране. Жандармерија је интервенисала. (9)

Поводом смрти патријарха Варнаве у ноћи између 23 и 24 јула 1937. Савез Сокола Краљевине Југославије упутио је Светом архијерејском синоду саучешће : „Дубоко ожалошћени превременом смрћу Његове Светлости Патријарха Варнаве, југословенско Соколство жали Блаженопочившег Патријарха и као поглавара Српске православне цркве и као велику националну личност, чији је рад био увек дубоко надахнут народном светосавском идејом и тежњом за подизањем братства и љубави у целом нашем народу. … .”  На састанку извршног одбора  Савеза Сокола одлучено је да се на одар патријарха положи соколски венац  и да се уз венац на државној тробојци напише : „Великом националном борцу Патријарху Варнави – Савез Сокола Краљевине Југославије”. На Комеморативној седници извршног одбора  Савеза Сокола присуствовали су и управа Соколске жупе Београд, као и и старешине свих соколских друштава из Београда и Земуна. Седница је одржана у свечаној дворани Соколског савеза, односно у дворани у којој је краљ Александар објавио уједињење 1 децембра 1918.  Комеморативну седницу отворио је Миливоје Смиљанић, заменик старешине Савеза.  У свом говору између осталог рекао је : „ … Светосавска црква, коју је достојно заступао Патријарх Варнава, била је увек стожер, око кога се окупља националан свет. У таквој цркви видимо снагу, која је давала народу веру да издржи све тегобе наше националне Голготе. Патријарх Варнава као поглавар те цркве, радио је за свој народ и као прави национални борац, а не само као његов свештеник и првосвештеник. …”.После су говорили Радивоје Радуловић, др. Миодраг Драгић, Сава Сурутка, Миро Стојановић и А. Штефан. Истакнута је улога патријарха Варнаве у раду соколства. Као  епископ у Скопљу био је члан управе Соколске жупе Скопље. У свим великим соколским приредбама лично је учествовао или преко изасланика, шаљући патријаршијски благослов раду Савеза Сокола. После завршене комеморативне седнице сви присутни представници Савеза Сокола, Соколске жупе Београд и београдских соколских друштава упутили су се корпоративно Саборној цркви да се поклоне и целивају одар патријарха Варнаве. Затим су прешли у патријаршију. После су отишли епископу загребачком и подпредседнику Светог архијерејског сабора, др. Доситеју. Епископ Доситеј примио је соколе у својој канцеларији. Епископ Доситеј одговорио је соколима : „…У великој несрећи која нас је снашла  ми видимо утеху што се уз нас налазе народ и соколи. Утолико пре што ја знам добро, како је Блаженопочивши наш Патријарх Варнава мислио о соколима и како је његова душа била испуњена мислима о соколском и националном раду југословенског соколства. Молим вас да свој браћи соколима изразите нашу дубоку захвалност на својим изјавама и раду. …”. (10)  Свети архијерејски синод је тражио од власти да приликом сахране патријарха Варнаве 29. јула 1937. ред одржавају соколи и четници. (11)

Соколска штампа пратила је рад новог патријарха др. Гаврила Дожића.  Патријарх др. Гаврило Дожић посетио је Сремске Карловце. Након доласка посетио је и римокатоличку цркву, где се помолио богу и захвалио правим братским хришћанским речима католичком жупнику на његовом поздраву. У часопису  „Братство” истакли су : „Тако је и нови патријарха показао како схваћа српска православна црква начело : Брат је мио које вере био.” (12) Приликом полагања камена темељца за Соколски дом на Цетињу патријарх Гаврило истакао је  : „Поред наше славне војске, која је наше име разнела по целом свету, само је још Соколство без разлике вере и и племена сложно и с добром вољом служи Краљу и домовини. Због таквог родољубног деловања нашега соколства наша црква поздравља овај рад и благосивље га”.  (13)

Соколска чета у Братишковцима, друштво Кистање, жупа Шибеник-Задар, у оквиру Соколске Петрове петолетке, подигла је спомен-чесму „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и положила камен темељац своме соколском дому. Освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и полагање камена темељца соколском дому извршено је 23. октобра 1938, и тиме најдостојније прослављена двадесетогодишњица ослобођења и уједињења. Помен краљу Александру и свим жртвама палим за слободу, освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и камена темељца соколском дому извршио је епископ далматински др. Иринеј Ђорђевић, уз асистенцију великог броја свештеника. У име Савеза сокола присуствовао је Паве Ковачев, старешина Жупе Шибеник-Задар.(14)

Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа, др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др. Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др. Паја Шумановац, старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг. Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која акатоличка црква такође освећује. (15)

Предлог о организовању прославе 550-годишњице Косовске битке 1939. дали су соколи из жупа Скопље и Цетиње. Прослава би остала само соколска, да није, у последњи час, Удружење Косоваца у Београду створило план о прослави на широј основи, и тиме омогућили и ширим слојевима народа да учествују. Стизали су представници и чланови четника, добровољаца, Народне одбране, Кола Српских Сестара, … . У највећем броју стизали су соколи, у соколским одорама из варошких друштава и у народним ношњама из сеоских чета. Соколи из жупе Скопље, у великој поворци са музикама, дошли су с воза у станици Косово Поље, док су из жупе Цетиње стигли пешке са југа. Из Црне Горе дошло је 2.000 чланова свих категорија, са десет друштвених застава а из скопске жупе око 3.000 чланова. Придружили су им се соколи из осталих жупа. Из жупе Београд било је око 60 сокола. Многобројна изасланства стигла су из жупа Сплит, Нови Сад, Петровград, Тузла, Крањ, Марибор, Крагујевац, Љубљана, Загреб, Ниш, Сарајево, итд. Свечаност је почела литургијом у Грачаници, на којој је чинодејствовао патријарх Гаврило. Прослава је одржана пред спомеником. Пошто су представници власти и удружења стигли на Гази Местан, дотрчале су соколске штафете, лучоноше, из скопске и цетињске жупе, који су донели пламен из Грачанице и Самодреже. Пламен су предали старешинама жупа Брановачком и Милошевићу, а ови су га предали изасланику Савеза Сокола Смиљанићу, да га уручи патријарху. Патријарх Гаврило је на том пламену упалио воштаницу, истичући значај косовске ватре за српски народ. На прослави су говорили представници цркве, владе и војске, Удружења Косоваца, среза вучитрнског и Савеза Сокола. Сви говорници истицали су значај Косовске битке за развијање националне свести у народу и одали пошту палим херојима. После говора изведен је дефиле војске и сокола. Учествовали су соколи из свих жупа, са старешинством Савеза на челу, и са свим соколским заставама, и три соколске музике. У дефилеу су учествовали и четници, Народна одбрана, ратници, итд. Кад су завршене главне свечаности, чланови соколских чета из жупе Скопље, под вођством Мирка Јовановића, приказали су народу јужно-србијанске народне игре, Русалије итд. У близини Муратовог турбета одржана је слава пешадијског пука „Милош Обилић”. Приређен је свечани банкет, трке, ватромет, бакљада … . Увече је Соколско друштво Приштина приредило свечану соколску академију. На Косову Пољу народ се задржао дубоко у ноћ око музика, народних кола, вашарских шатора и у разгледању историских места и споменика. (16) У Црквицама била је одржана соколска свечаност освећења заставе, коју је месној чети поклонио исељеник у Америци. Мијо Илић, приком задње посете родном крају  поклонио   је месној чети заставу.  Свечаности је присуствовао мноштво народа  из свих кривошијских села, представници војске, друштава и власти, делегати соколске жупе и околних соколских јединица.  Освећење је обавио свештеник Радуловић, који је заставу предао куму, проти Ђ. Самарџићу, одржавши патриотски говор. Кум заставе говорио је о јуначким делима Кривошијана. Говорио је и старешина из Рисна Петковић, који је истакао да само онај може вечно да живи, који не губи веру у себе ни у највећим невољама. Говорили су старешина чете, Андрија Самарџић, изасланик Злоковић. Поворка је пошла до официрског дома, где су за време свечаног ручка држани говори. Говорили су Ђ. Петковић, новинар Бартуловић, командант батаљона, мајор Видановић. После подне приређена је свечана академија  са бираним програмом. У „Соколском зборнику” истакли су да се свидео наступ женског нараштаја и комад „Под маглом” од Шантића, који су извели чланови соколске дилетантске дружине. (17)

После Априлског рата 1941. окупатори су забранили Савез Сокола. После 1945. нове власти су уместо сокола основале Савез за телесно вежбање Партизан Југославије. Део сокола и то предњаци, учитељи и учитељице наставио је да ради, док се део повукао у илегалу, очекујући обнову соколства. После увођења вишепартијског система тај део сокола је изашао из илегале и обновио Савез Сокола. Придружио им се део некадашњих сокола који је радио у Партизану. После је дошло до поделе у соколским редовима и основани су Соколски савез Србије и Савез српских сокола. Савез српских сокола је наставио предратну сарадњу са Православном црквом и уз подршку цркве приредио слетове у Београду и Нишу. Савез српских сокола је Патријарха српског Иринеја одликовао орденом Српског Сокола I реда. (18) Видовдански слетови обновљени су у последњој деценији кроз Видовданске спортске дане. Одржавају се под покровитељством МСП и Управе за сарадњу са дијаспором  и Србима у региону. Видовдански спортски дани одржани су на подручју Руме, Врдника и Јаска. Учествовали су чланови борилачких клубова из Србије и Српске : Калист, Петорс, Кангал, Архангел, Рума, Девета чета са Пала и такмичари из клуба „Горан Остојић” који је био организатор. Соколе је представљао старешина Савеза српских сокола Јевђа Јевђевић а учествовали су соколи из Ћуприје, Инђије, Сремске Митровице и Рековца. Приказани су кик-бокс и савате, а одржана је трка од Врдника до Јаска и назад. Учесници спортских дана су се сликали испред Сремске Раванице. Дејан Гавриловић, председник Спортског удружења  „Горан Остојић” истакао је да је циљ да се „окупљања код Сремске Раванице омасове и наставе у духу соколских темеља, које је поставио др Лаза Поповић”.(19)

У Сремским Карловцима основан је Српски соко 1904. Уз гимназијску и богословска омладина одлазила је као предњаци, у све српске крајеве. Врхунац соколског рада били су Видовдански слетови са вежбама и такмичењима у јуначким играма у  Сремској Раваници. Свештеници су могли да буду чланови соколских друштава. Патријарх Варнава  је учествовао у  раду сокола. Као  епископ у Скопљу био је члан управе Соколске жупе Скопље. У свим великим соколским приредбама лично је учествовао или преко изасланика, шаљући патријаршијски благослов раду Савеза Сокола. Рад сокола подржавао је и патријарх Гаврило Дожић. Соколи су заједно са другим друштвима учествовали у свечаностима које је  организовала  Српска православна црква. Српска православна црква и Савез Сокола борили су се против конкордата са Ватиканом. Соколи су учествовали у литији која је довела до сукоба са жандармеријом. После смрти патријарха Варнаве истицали су да је био стожер око кога се окупљао национални свет.  Видовдански слетови обновљени су у последњој деценији кроз Видовданске спортске дане.

Саша Недељковић

члан  Научног  друштва за  историју  здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
2. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
3. Ј. Хануш, „слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;
4. „Соко у Сремским Карловцима”, „Соколски Гласник”, Загреб, 1920, бр. 4, стр.206-208;Јанко Јазбец, „Откриће споменика Гиги Јовићу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, август-септембар 1922, бр. 8 и 9, стр. 212;
5. „Соколско славље у Огулину”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр. 7, Год. I, стр. 167; Јанко Јазбец, „Соколски Гласник”, Загреб, 1923, бр. II, стр. 73, 74, 75; Јанко Јазбец, „Откриће споменика Гиги Јовићу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, август-септембар 1922, бр. 8 и 9, стр. 212;
6. „Красна соколска свечаност у Сремској Митровици”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 232;
7. „Прослава Видовдана на Далматинском Косову”, „Соколски гласник“, Љубљана, 5 априла 1935, бр. 30, стр. 7;
8. „Наше ходочашће на Опленац”, „Братство”, Осијек, 15 јуна 1935, бр. 3-4, стр. 19;
9. Никола Жутић, „Вјерски либерализам и југославенство Патријарха Варнаве и Конкордатска криза”, „Историја XX  века”, Београд, 2012, вол. 30, бр. 2, стр. 63-82;
10. „Југословенски Соколи клањају се сени Патријарха”,  „Око Соколово”, Београд, 6 септембра 1937, бр. 8, стр. 197, 198, 199;
11. Никола Жутић, „Вјерски либерализам и југославенство Патријарха Варнаве и Конкордатска криза”, „Историја XX  века”, Београд, 2012, вол. 30, бр. 2, стр. 63-82;
12. „Др. Гаврило Дожић”,  „Братство”, Осијек, 15 маја 1938, бр. 5, стр. 92;
13. „Из живота нашег народа”, „Братство”, Осијек, 15 децембра 1938, бр. 12, стр. 251;
14. „Освећење спомен-чесме „Витешког Краља Александра I Ујединитеља” и полагање камена темеља соколском дому у чети Братишковци”, „Соколски гласник“, Београд 8. новембра 1938., бр. 41, стр. 3;
15. П. Зидарев, „ Освећење соколског Дома у Руми”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 12, 13;
16. „Соколске свечаности у Југославији”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 4; Д.М. „Прослава 550-годишњице Косовске битке”, „Око Соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр. 7 и 8, стр. 105; „Свечаности на Косову”, „Соколски гласник“, Београд, 30 јуна 1939. бр. 26, стр. 1,2;
17. „Соколска свечаности у Кривошијама”,  „Соколски гласник“, Београд, 11 октобар 1940, бр. 41, стр. 8;
18. „Савез Српски Соко”, Крагујевац;
19. Л.С, „Видовдански спортски дани и 120 година од оснивања Српског сокола у Сремским Карловцима”,  „Политика”, Београд, 27. јун 2024;