• Дан 24. фебруар 2022. заувек ће остати у историји.
  • Ово је датум почетка специјалне војне операције руских снага у Украјини, ово је уједно и симболичан датум разумевања како може да се заврши русофобија као стратегија у изградњи државе

АУТОР: Виктор Мишћенко

Завршетком Хладног рата, колективни Запад није био у стању, или није хтео, да обнови односе са наследницом СССР-а, Руском Федерацијом. Председник Руске Федерације В. В. Путин је у својим говорима више пута предлагао изградњу пуноправног партнерства са земљама колективног Запада, манифестујући партнерство и поузданост руске стране. Али, Запад је више волео да види Русију као „државу бензинску пумпу“, не схватајући да су јефтини ресурси основа њиховог европског економског чуда, те да је Русија огромно тржиште за пласман управо европске робе. Више од 20 година колективни Запад побожно верује да Русија никуда неће отићи, да Русија више нема, нити треба да има, никакве геополитичке интересе. Али догађаји последњих дана показују да Русија није само гас, нафта и светско тржиште за европска добра. Русија је најавила своје геополитичке претензије на статус велике силе, која са осталима жели да разговара не са позиције снаге, већ са позиције партнерских односа.

Санкциони рат који су земље колективног Запада покренуле против Русије, показале су, да доносе више користи Русији него штете. Следеће питање које тражи договор гласи: да ли се листа првих 30 земаља које воде по спољном дугу по глави становника поклапа са списком држава које чине Северноатлантски савез и још неколико представника пацифичког региона који су прогласили тоталну економску блокаду Русије?

Актуелни геополитички изазов Русији је изазов за светски систем, изграђен на глобалном паразитизму једних, изабраних, других, позваних од првих, да служе њиховим интересима и снабдевају сопствене ресурсе. И чим је колективни Запад за казну одлучио да прекине овај круг, показало се да је њему много горе него нама. Запад је санкцијама Русији сам себе утерао у замку, из које постоји само један излаз – да признају да су погрешили и успостави фер и равноправне споразуме са Руском Федерацијом. Колективни Запад такође не може да прихвати чињеницу да је њихова опклада на русофобичну политику пропала, да не могу да обликују Русију у „имиџ непријатеља“ против којег је згодно да се бори јер не напада. Другим речима схватили су да је немогуће произвести непријатеља од земље у чијим је рукама енергетска и економска будућност.

Зашто се догодило да је русофобична линија постала главна доминанта у развоју како међународних односа, тако и унутрашње политике Запада?

Министар спољних послова С. Лавров, током директног разговора са новинарима, читаоцима и радио слушаоцима Комсомолске Правде у лето 2016, описао је природу репродукције русофобије у западном свету на следећи начин: „Од времена Ивана Грозног, нико на свету није желео јаку, самоуверену Русију. Све се то уклапа у концепт који је Збигњев Бжежински изнео још у својој књизи ‘Велика шаховска табла’, где је директно поставио задатак да спречи уједињавање варвара… јасно је да је користио фигуративни говор, али то је прилично индикативно за чињеницу у ком правцу иду мисли?“[1]

После распада СССР-а и формирања униполарног света, чинило би се да је некадашња линеарно-компензаторна дијалектика престала да функционише. Чувени амерички политичар Џек Метлок веома је прецизно изразио еуфорију политичких елита Запада у вези са распадом Совјетског Савеза: „Победили смо у Хладном рату и можемо да радимо шта хоћемо. Руси ће само морати да се навикну на то да више нису велика сила, а ми можемо да игноришемо њихова мишљења“.[2]

После 90-их Русија је постала друга земља, па се многе некадашње карактеристике русофобије мењају. Колективни Запад не може а да не узме у обзир повећану геополитичку улогу Русије и оних држава и међународних удружења чији су интереси на неки начин повезани са Русијом на основу дугорочних односа. Пре догађаја од 24. фебруара 2022. постојао је јасан образац у односима између Запада и Русије: у ситуацији када је западним силама потребан геополитички и војни савез са Русијом, на њу се гледа као на део Запада, али чим како потреба за таквим савезом слаби, они у њему почињу да виде земљу чији су интереси, по дефиницији, супротни интересима „цивилизованог света“.[3]

Роберто Куаглиа, аутор предговора књиге „Русофобија 2.0: Болест или оружје Запада“, иначе познатог италијанског јавног и политичког аутора Ђулијета Кјезе, написао је да русофоби углавном нису свесни да су русофоби: „Многе од њих лично познајем. Они могу бити добри пријатељи, паметни људи, интелектуалци којима, по правилу, није проблем да науче рационалне аргументе. Али чим политички дискурс дотакне Русију, сав њихов разум по правилу одлази у други план и уместо логичког расуђивања постављају се стереотипне пароле, формулисане фразе, магловитне и глупе предрасуде, као и хистерично слепило за чињенице, док се глувоћа појављује за аргументе. Они имају двоструке стандарде евалуације када тумаче исте чињенице“.[4]

Покушаји одређених политичких кругова да демонизују Русију су осујећени тек када критичари Русије дођу у Русију. Они виде да се начин на који се слика Русије представља на Западу веома разликује од стварности. Примери за то су Олимпијске игре у Сочију 2014, Светско првенство 2018. године. На жалост, ово још више љути русофбе. Отуда долази случај Скрипал у Великој Британији, експлозије складишта у Чешкој, и тако даље и тако даље.

У условима специјалне војне операције, заставу русофобије подигли су украјински медији, који заједно са западним настављају да демонизују Русију. Сврха овог процеса је да убеде и саме Русе и народе који подржавају специјалну војну операцију да је Русија само Зло, у свом најчистијем облику, које ће бити поражено. Стога је од виталног значаја засадити семе сумње у успех СВО, активно га гнојећи најбеснијом пропагандом. Формирати осећај кривице код народа који подржавају Русију како би их у овој фази отргли од савеза са Русијом. Да натерају братски народ Белоруса да посумња, да усмери гнев незадовољних политичким режимом А. Г. Лукашенка, против Русије и на тај начин покушати да натера белоруског председника да одустане од савезничких обавеза према Русији. Као што се види из примера некада пријатељског Казахстана, коме је, у тешком тренутку, руку помоћи пружила Русија, али када је било потребно, бар изразити речи подршке, и то је било више него довољно , то се није десило…

На Западу се Русија доживљава као историјски отуђена другост, отуђење – цивилизацијско, идеолошко, друштвено-политичко. Историјски и теоријски оправдан је закључак да је „негативистичка претпоставка перцепције Русије укључена у такозвани ‘геополитички код’ Запада, представљајући стабилан социокултурни и ментални стереотип… Западу је Русија потребна управо као негативни alter ego, који служи као критични услов хомогености и идентитета Запада, његове конструкције Другог”.[5] [6]

Али све на овом свету има своју цену, па и русофобија. Дуге, веома дуге године, све антируске акције су се проистицале су из земљама колективног Запада. Судећи по темпу специјалне војне операције у Украјини, час обрачуна је буквално, заиста близу.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Комсомольская правда. 2016. 1 июня.

[2] Цит. по:  Неймарк М. А. «Мягкая сила» в мировой политике. М.: Дашков и К. С. 219.

[3] Семененко И. С., Лапкин В. В., Пантин В. И. Социальные размежевания и политические противостояния в научном дискурсе: критерии оценки и классификации . – Полис. Политические исследования. 2021. Том 30. № 5. С. 56-77.

[4] Кьеза Дж. Русофобия 2.0: болезнь или оружие Запада? М.: Изд-во “Э”, 2016. С. 10.

[5] Белов В. Б. Сложный путь формирования исторического образа/ имиджа ЕС // Доклады Института Европы… № 292: Большая Европа в глобальном мире: новые вызовы — новые решения. С. 22.

[6] См.: Галумов Э. Указ. соч. С. 42-43.

С руског превео Зоран Милошевић

8 thoughts on “Русофобија (мржња) на савременом Западу”
  1. […] Министар спољних послова С. Лавров, током директног разговора са новинарима, читаоцима и радио слушаоцима Комсомолске Правде у лето 2016, описао је природу репродукције русофобије у западном свету на следећи начин: „Од времена Ивана Грозног, нико на свету није желео јаку, самоуверену Русију. Све се то уклапа у концепт који је Збигњев Бжежински изнео још у својој књизи ‘Велика шаховска табла’, где је директно поставио задатак да спречи уједињавање варвара… јасно је да је користио фигуративни говор, али то је прилично индикативно за чињеницу у ком правцу иду мисли?“[1] […]

  2. […] Роберто Куаглиа, аутор предговора књиге „Русофобија 2.0: Болест или оружје Запада“, иначе познатог италијанског јавног и политичког аутора Ђулијета Кјезе, написао је да русофоби углавном нису свесни да су русофоби: „Многе од њих лично познајем. Они могу бити добри пријатељи, паметни људи, интелектуалци којима, по правилу, није проблем да науче рационалне аргументе. Али чим политички дискурс дотакне Русију, сав њихов разум по правилу одлази у други план и уместо логичког расуђивања постављају се стереотипне пароле, формулисане фразе, магловитне и глупе предрасуде, као и хистерично слепило за чињенице, док се глувоћа појављује за аргументе. Они имају двоструке стандарде евалуације када тумаче исте чињенице“.[4] […]

  3. […] [5] Белов В. Б. Сложный путь формирования исторического образа/ имиджа ЕС // Доклады Института Европы… № 292: Большая Европа в глобальном мире: новые вызовы — новые решения. С. 22. […]

  4. […] После распада СССР-а и формирања униполарног света, чинило би се да је некадашња линеарно-компензаторна дијалектика престала да функционише. Чувени амерички политичар Џек Метлок веома је прецизно изразио еуфорију политичких елита Запада у вези са распадом Совјетског Савеза: „Победили смо у Хладном рату и можемо да радимо шта хоћемо. Руси ће само морати да се навикну на то да више нису велика сила, а ми можемо да игноришемо њихова мишљења“.[2] […]

  5. […] После 90-их Русија је постала друга земља, па се многе некадашње карактеристике русофобије мењају. Колективни Запад не може а да не узме у обзир повећану геополитичку улогу Русије и оних држава и међународних удружења чији су интереси на неки начин повезани са Русијом на основу дугорочних односа. Пре догађаја од 24. фебруара 2022. постојао је јасан образац у односима између Запада и Русије: у ситуацији када је западним силама потребан геополитички и војни савез са Русијом, на њу се гледа као на део Запада, али чим како потреба за таквим савезом слаби, они у њему почињу да виде земљу чији су интереси, по дефиницији, супротни интересима „цивилизованог света“.[3] […]

Оставите одговор на Пропала политика мржње према Русији која је требала постати непријатељ западног света - Између сна и јаве Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *