РУСИ И СРБИ СУ ДОЖИВЕЛИ СТРАШАН ГЕНОЦИД

ФОТО: Проф. др Едуард Попов

• Словене су прво убијали, а затим су их лишавали историјског памћења, усмеравајући их једне на друге: то је стара стратегија Запада, истиче Едуард Попов доктор филозофских наука и универзитетски професор из Русије

РАЗГОВАРАО: Зоран Милошевић

Наш саговорник Едуард Попов, доктор је филозофских наука, доцент на катедри за историју Ростовског државног медицинског универзитета (Ростов на Дону). Бави се истраживањем историје руске националне мисли и историје руских покрета: прво славенофила, затим почвеника (Достојевски и други), Константина Леонтијева, Лева Тихомирова, Ивана Иљина — све су мислиоци конзервативно-националног усмерења, монархисти. Докторску дисертацију је одбранио 2006. године на тему „Социјална филозофија руског конзервативизма“, после чега је објавио две научне монографије на ту тему. У интервјуу за „Печат“, датом приликом недавног боравка у Србији, др Попов је говорио о важним историјским збивањима и актуелним међународним приликама, уз посебно апострофирање страдања руског и српског народа у прошлости и чињенице да су и данас мете разних притисака са Запада.

И Руси и Срби доживели су геноцид, тј. покушаје мрачних сила са Запада да их униште. Први концентрациони логори у Европи били су саграђени за Словене у Првом светском рату, Хитлер је прогласио Словене нижом расом и такође је покушао да их истреби, а данас, у новије време, НАТО то ради помоћу појединих народа, Албанаца, Бошњака, Хрвата на Балкану, Украјинаца на Истоку. Уз то се фалсификује историја, напада се идентитет, развијају се русофобија и србофобија… Како све то објашњавате?
Први концентрациони логори у Европи настали у Првом светском рату били су управо против Словена, тачније ради уништења српства и руског света. Први у историји Европе логор смрти, Талерхоф, почео је са радом почетком септембра 1914. године за становнике руских крајева Аустроугарске — Галиције (Галицке Русије), Буковине, Угарске Русије. Његови затвореници били су људи који нису желели, чак ни под претњом смрти или затвора, да се одрекну свог руског идентитета. Уследило је оснивање још неколико сличних логора смрти. Такви логори су постојали и за Србе.
У другом великом логору смрти, Терезину, били су затворени не само Руси из Галиције и Буковине, већ и Срби. Познато је да су управо у Терезину окончали своје дане Гаврило Принцип и остали учесници атентата у Сарајеву. Зато теме геноцида у Првом и Другом светском рату подједнако повезују Русе и Србе.
Али желим посебно да нагласим да је тема геноцида над Словенима, посебно током Првог светског рата, слабо истражена у нашим земљама. Као универзитетски професор стално питам своје студенте: знате ли шта значи геноцид једног целог народа? И као одговор добијам Холокауст и геноцид над Јерменима у Османском царству. То јест, у самој Русији студенти (готово 100 процената!) никада нису чули за геноцид над Русима од стране аустроугарских власти у Првом светском рату. Још горе: о томе не знају ни већина мојих колега – дипломираних историчара.
У последњих неколико година у Русији је у систем образовања на институтима и универзитетима уведен нови курс – „Велики отаџбински рат: без рока застарелости“. Задатак овог курса је проучавање трагедије нашег народа у време Великог отаџбинског рата. То је прави корак у правом смеру.
Нацисти (Хитлерова Немачка и практично цела Европа која му се у разним степенима добровољности покорила), окупирајући територију Совјетског Савеза, спроводили су геноцид претежно на руским земљама и над руским народом. То је био део антиславенске концепције Хитлера. Данас у словенским земљама Европске уније није уобичајено подсећати да је Хитлер планирао уништење (кроз физичко истребљење, асимилацију и пресељење) свих словенских народа и да их је од тог уништења спасила Црвена армија. Словене су прво убијали, а затим су их лишавали историјског памћења, усмеравајући их једне на друге: то је стара стратегија Запада. Ви, Срби, нашли сте се на оштрици те борбе, постали сте жртве западне агресије и 1990-их година.
Поред директног геноцида над Русима, Русинима, Кашубима, Лужичким Србима и балканским Србима константно се током „мира“ примењује индиректни геноцид: црквена унија, асимилација, забрана ћирилице, језика… Како се борити против тога?
Поред физичког геноцида, односно директног уништења нације и народа, постоји и „меки“ геноцид – путем уништавања памћења, културе, самосвести. И не користе увек ове инструменте само наши непријатељи. Веома ефикасан механизам самоуништења народа су савремени медији и друштвене мреже. Не усуђујем се да судим о српским медијима, али неки руски канали очигледно раде на разарању не само руске културе, већ и нормалне људске психе уопште.
Износите хипотезу да су украјински национализам и хрватске усташе у време Другог светског рата били „млађи нацизми“ (млађи у односу на старије – немачке, хитлеровске нацисте). Молим Вас, образложите своју хипотезу.
На међународном Нирнбершком процесу оштро су осуђени хитлеровски нацизам и његове политичке институције и идеологија. Али није уследило исто тако оштро и детаљно осуђивање хитлеровских колабораната у бројним земљама Источне Европе и Балкана. За то су постојали политички и идеолошки разлози. У СССР-у је тема украјинског и балтичког колаборационизма била свесно табуизирана, како не би била бачена сенка на митологију о пријатељству народа, по којој су сви народи СССР-а, као један, ратовали против немачко-фашистичких освајача. Нажалост, то није тачно. Знатан део, ако не и апсолутна већина становништва западне Украјине и балтичких република подржао је хитлеровске окупаторе. У књизи чувеног руског (совјетског) партизана Петра Вершигора „Људи чисте савести“ описује се легендарни Карпатски поход Ковпака, када је Ковпакова партизанска дивизија прешла целу Украјину по дијагонали са североистока на југозапад и само се два пута (при преласку Дњепра и у Карпатима, у близини стратешких румунских и мађарских нафтних налазишта) сусрела са немачким јединицама. У свим осталим случајевима, Ковпакови партизани су се борили широм Украјине са украјинским полицајцима у немачкој служби и са јединицама ОУН (Организација украјинских националиста). Другим речима, немачку окупацију Украјине у позадини су чували сами Украјинци – колаборанти и украјински националисти.
Моја хипотеза је следећа. Постојале су марионетске државе, попут Независне Државе Хрватске. Постојали су покрети који су само сањали о стварању своје државе: таква је била бандеровска фракција ОУН која је 30. јуна 1941. године у Лавову, окупираном од стране немачке војске, прогласила државу. Ови и низ других покрета сличног типа били су Хитлерови сателити и имитатори немачког нацизма. Говорим о источноевропским и балканским „млађим нацизмима“. Њима очигледно треба придружити и балтичке (летонску и естонску), могуће и румунску и мађарску варијанту.
Шта их, поред колаборације и сателитства према Хитлеру, још карактерише? Екстремна суровост, ирационалност која контрастира са хитлеровском машинеријом, одсуство државотворне традиције. То су представници младих држава или држава у покушају. Потребно је прецизније дефинисати карактеристике феномена „млађих нацизама“ и географске границе појма. Али за мене је неспорно да су најмасовније и најкрвавије манифестације „млађих нацизама“ – украјински национализам (обе фракције ОУН и Полеска Сич „атамана“ Буљбе-Боровца) и хрватске усташе. Између ове две варијанте има поразно много паралела и заједничких обележја. Главно оружје хрватских усташа-нациста били су ножеви „срборези“; Пољаци који су преживели Волињски покољ називали су све Украјинце „резачима“, јер они нису користили ватрено оружје у истребљивању жртава, већ хладно оружје и чак сељачки алат. Занимљив и уједно застрашујући детаљ, зар не?
Предочите нам Ваша очекивања у погледу даљег развоја кризе у Украјини и како то може утицати на ситуацију на Балкану и, конкретно, на Српски свет (Србија, Црна Гора, Република Српска…)?
Не могу да додам ништа суштински ново у односу на оно што сам већ рекао на ову тему, осим онога што сам изјавио марта 2022. у Београду на округлом столу посвећеном тек започетој Специјалној војној операцији, уз учешће бројних научника, интелектуалаца и дипломата српског света и неких земаља ЕУ. Дословно сам рекао следеће: не знам када ће се рат у Украјини завршити, али знам чиме ће се завршити: Русија ће вратити себи источну половину бивше Украјине (земље источно од Дњепра) и Кијев, као и јужни део – историјску Новорусију.
Географски то је северно Причерноморје – неколико стотина километара северно од Црног мора, а по линији Запад–Исток – обала Црног мора од ушћа Дунава до ушћа Дона. Западне области бивше Украјине (овај сам појам увео почетком 2014, одмах након победе евромајдана, када ми је постало јасно да се Украјина почиње распадати и цепати) вратиће се у састав држава којима су припадале вековима. То су Пољска (Галиција и, вероватно, Волин), Мађарска (Угарска или Поткарпатска Русија), Румунија (северна Буковина). Преостали део Украјине, без излаза на море и без стратешких ресурса, постаће сама Украјина, савремени еквивалент Дивљег поља – ничија земља, тампон-зона. Тај сам закључак донео пре више од три године и од тада се суштински није променио.
Што се тиче другог дела Вашег питања. Излазак Русије на ушће Дунава ће, по принципу домино ефекта, пореметити постојеће границе и срушити систем који је успостављен након краха СССР-а и источног блока, те довести у питање опстанак, барем у садашњим границама, НАТО-а и Европске уније. То не може, а да не утиче на ситуацију на Балкану. Ако дозволите, не бих даље развијао ову тему. Сигуран сам само у једно: границе ће се променити, а неке државе и квазидржаве ће нестати.
Чини се да и Руси и Срби побеђују у рату, а губе у миру. Срби су такође били победници у Првом светском рату, а после Другог светског рата подељени су на више одвојених република, где су под вођством Комунистичке партије формирани нови национални идентитети (Македонци, Црногорци, Бошњаци…). На истоку се од Малоруса стварају Украјинци, а сада се већ говори и о новој нацији – Сибирцима… Како се томе супротставити и како вратити оно што је изгубљено?
Завршетак СВО поставиће питање пред Русима: хоћемо ли живети у светоназорским и идеолошким оквирима „старе“, либерално-западњачке државе или ћемо покушати да изаберемо сопствени, национално-руски пут? Нажалост, данашња Русија је у идеолошком смислу мањинска држава Запада – ми се до сада нисмо одрекли Јељциново-америчког Устава, иако је председник Руске Федерације Владимир Путин успео да избори уношење кључне измене која је претходно чинила нашу земљу колонијом Запада (члан о приоритету међународног права над националним). Шта ће даље бити — видећемо.
Како напредује научна сарадња научника из Руског и Српског света?
Са задовољством могу да истакнем да се наша сарадња веома успешно и веома активно развија. Током последњих неколико година, ми – а то је мала група научника – представника руског и српског света из више држава (нажалост, Руси и Срби су подељени народи!) — успели смо да организујемо читав низ догађаја међународног нивоа.
Укратко ћу говорити о раду нашег Центра „Европа“, који окупља групу научника из Русије и Белорусије и делује као организатор и саорганизатор низа међународних догађаја. Од најзначајнијих догађаја последњих неколико година издвајам међународну научну конференцију „Украјински нацизам у XXI веку: корени и гране“, одржану 4. децембра 2023. у Москви у прес-центру Руске новинске агенције ИТАР-ТАСС, на којој је присуствовала бројна група страних дипломата и представника медија. На овој конференцији запажено је учешће научника из земаља Српског света.
На крају, већ у новој, 2025. години, Центар „Европа“ је постао саорганизатор међународне научне конференције у Ростову на Дону, посвећене пре свега Другом светском рату. У њој је учествовало више српских научника. Без претеривања могу да кажем да су излагања српских научника оставила снажан утисак и на колеге и на студенте. Поред тога, конференција у Ростову добила је снажну подршку Министарства спољних послова Русије, које је упутило двоје својих представника. Учествовали су и познати научници из различитих региона Русије, укључујући и недавно ослобођене територије.
И на крају, желим да најавим предстојећу међународну научну конференцију „Геноцид словенских народа у XX веку“, која ће се одржати 26 – 27. маја ове године у Институту за политичке студије. Суорганизатор ће бити Центар „Европа“, уз учешће часописа „Међународна живот“ (званични гласник Министарства спољних послова Русије). То је најобимнији и најсложенији научни догађај који смо до сада организовали.
Пошто вам ово није прва посета Србији, реците нам које сте теме и проблеме овде разматрали?
То се познанство догодило још далеких осамдесетих година, када сам као совјетски ђак у Донбасу неким мени сада непознатим путем дошао до једне књиге – збирке дела Иве Андрића. „Травничка хроника“ и, посебно, „На Дрини ћуприја“ су ме буквално потресли, што је и природно. Касније, у вишим разредима школе, прочитао сам и „Дервиш и смрт“ Меше Селимовића и такође остао под дубоким утиском. Може се рећи да сам захваљујући тим књигама и тим писцима заволео Србију и не делим је према државним границама. Први пут сам у Србији био у марту 2022. године. Док смо се возили аутомобилом кроз Београд, пут нам је пресекао дуги низ аутомобила и мотоцикала са руским заставама и заставама Доњецке и Луганске Народне Републике: у граду је био организован ауто-рели у знак подршке Русији и руској војсци. По целом Београду сам виђао Z-симболику. Када сам одлазио кући, ухватио сам себе у мисли: Србија је једина страна земља у којој сам био, а да се нисам осећао као странац.
Трудим се да ту љубав према Србији пренесем и на своје студенте. Нећу лагати ни вас ни себе: наша омладина нажалост веома мало зна о Србији. У границама својих скромних могућности трудим се да попуним ту тужну празнину. Када смо са студентима основали кино-клуб (који је радио три године) и када смо отприлике једном недељно гледали класику руског и светског филма у ростовском Дому кино (непрофитни биоскоп, огранак Савеза кинематографиста Русије), у програм сам укључио неколико филмова великог српског редитеља Емира Кустурице. И пре сваког филма држао сам студентима кратка предавања о трагичној и дубокој српској историји и српској култури.
Такође, на часовима предмета „Без рока застарелости“ (посвећеног трагедији руског – совјетског – народа у Великом отаџбинском рату), средином марта сваке године посвећујемо посебан семинар проучавању трагедије српства – агресији НАТО-а на Савезну Републику Југославију.
Постоји ли нада за Русе и Србе у настајућој новој епохи?
Главни јунак нашег времена је руски војник Специјалне војне операције. Али како време буде пролазило, све већу улогу добијаће војник идеолошке и интелектуалне борбе, борбе за историјско памћење и национални идентитет. Нажалост, то врло добро разуме и непријатељ (можда и боље него ми сами), који већ сада покушава да спречи препород земље кроз искушења рата у Украјини. Победа Русије биће не само војна и чак не само геополитичка, већ и духовно-симболичка победа. Али она неће наступити док победник овог рата не буде назван правим именом: „руски војник“, док уместо нејасног термина „Специјална војна операција“ не зазвуче речи „свети рат“.
Нажалост, све то веома вешто блокира део владајућег естаблишмента у Русији, који себе сматра делом Запада. Победити непријатеља на бојном пољу, а не победити у духовном и идеолошком сукобу – није победа. Русија мора изаћи из рата обновљена и препорођена. И отрести са себе ланце либерално-западњачког идеолошког ропства. Постати Русија, а не смањена верзија СССР-а која живи у совјетској носталгији – нека ми опростe присталице Совјетског Савеза, према којима гајим велико поштовање.