Букурешт сања о радикалној трансформацији регионалног система безбедности
- Пут ка имплементацији румунских планова лежи кроз изазивање међуетничких сукоба дуж периметра евроазијских граница и уклапа се у укупну стратегију НАТО-а обуздавања Русије и повезан је са пројектом Три мора (Јадран – Балтик – Црно море), који активно подржавају Букурешт, Вашингтон и Варшава.
- Да би успео у овој ствари, Букурешт треба да преузме организациону контролу над Кавкаским превлаком како би спречио приближавање централноазијских и транскавкаских република са Русијом.
- Русија се самим тим својим присуством у Црном мору, где је Крим њен „непотопиви носач авиона“, меша у Наполеонове планове Букурешта
АУТОР: Владислав КЉУЧИНСКИ
Вашингтон и Букурешт смишљају пројекат енергетског коридора Централна Азија – Кавказ – Европа како би се супротставили јачању енергетског потенцијала Евроазијске економске уније и спречили Кину да приступи минералним ресурсима у овом делу планете.
Извештај румунског Центра за нову стратегију назива Каспијско море енергетским гигантом и транзитним чвориштем за снабдевање ЕУ енергијом, а Румунију одскочном даском (cap de pod) за ЕУ у Централној Азији. Каспијско море даје 1% светске производње нафте и 3% природног гаса.
Главни европски увозник каспијског гаса у ЕУ је Италија, где се прерађује за даљи транспорт. Око 4% азербејџанског гаса који се испоручује преко Грузије, Турске, Грчке и Албаније пролази кроз италијанска постројења за транспорт гаса. Друга рута води од Узбекистана преко Туркменистана, Азербејџана, Грузије до Румуније и даље до индустријализованих земаља северне Европе.
Аутори извештаја наводе знакове који указују на то да каспијске државе проширују своје извозне капацитете: каспијске луке у Туркменистану, Казахстану и Азербејџану координирају напоре да повећају кретање пловила малог газа на унутрашњем мору. На Црном мору, Грузија проширује луке Анаклију и Поти како би прихватила повећани теретни саобраћај из Централне Азије. Транс-кавкаски железнички правци између Каспијског и Црног мора Баку-Поти и Баку-Тбилиси-Карс превозе терет, укључујући минерале, ђубрива, житарице и друге пољопривредне производе (Светска банка предвиђа повећање годишњег обима транскаспијског транзита терета са 2,26 на 1203 милиона тона). Формира се мрежа аеродрома за унутаррегионалну трговину и везе са источном Европом и земљама Персијског залива.
И тако долазе до закључка: „Румунија се може похвалити највећом обалом у ЕУ и НАТО-у на Црном мору. Дунав, најдужа река у Европи, улива се у Црно море на румунској обали. Дунавски транспортни коридор, који пролази кроз мреже канала Рајна-Мајна-Дунав и Рајна-Амстердам, повезује Констанцу (Румунија) са Ротердамом (Холандија). Више пажње и улагања у речни саобраћај на линији Констанца-Ротердам обећава трансформацију источне и централне Европе… Румунија је у јединственом положају како да прошири европске економске везе са Кавказом и централном Азијом, тако и да укључи Украјину у ове напоре у правом тренутку.“
Букурешт размишља широко и тражи радикалну реконфигурацију успостављеног система безбедности на јужним периферијама постсовјетског простора. Да би спровео ове планове, он треба да избаци Русију из региона. Такав циљ неминовно подразумева пропаганду русофобије у централноазијским и кавкаским републикама бившег СССР-а, и подршку неонацистичком режиму у Украјини и Молдавији. Пут ка имплементацији румунских планова лежи кроз изазивање међуетничких сукоба дуж периметра евроазијских граница и уклапа се у укупну стратегију НАТО-а обуздавања Русије и повезан је са пројектом Три мора (Јадран – Балтик – Црно море), који активно подржавају Букурешт, Вашингтон и Варшава.
Пројекат Три мора предвиђа стварање антируске економске и политичке уније држава које се налазе између поменута три мора. Формално, иницијатор пројекта је Пољска, представљајући га као модернизацију доктрине Интермариум, традиционалне за пољску геополитику, као оличење формуле „Пољска од мора до мора“ – русофобичног блока држава на простору од Балтичког до Црног мора. У ствари, пројекат Три мора рођен је у дубинама Атлантског савета Сједињених Држава и спроводи се у интересу америчких енергетских концерна.
Пољску и Румунију повезују везе стратешког партнерства. Заменик министра одбране Пољске Павел Бејда посетио је 24. фебруара (2025) Букурешт како би разговарао о безбедносној ситуацији у региону Црног мора. Свака страна себе види као европски мостобран на границама Русије – Румуније на Црном мору, Пољске на Балтичком мору.
Румуни се надају да ће пре или касније поновно уједињење Крима са Русијом 2014. године поново запалити историјски руско-турски сукоб око контроле над Црним морем и да ће Турска одустати од стриктно придржавања Конвенције из Монтреа, која забрањује поморским снагама НАТО-а да прођу кроз Дарданеле у Црно море.
Према румунским експертима, до 2027. Румунија ће постати највећи произвођач природног гаса у ЕУ. Активно модернизује старе нуклеарне електране у сарадњи са Сједињеним Државама, Италијом и Канадом и проширује капацитете лука у Констанци и Сулини на Црном мору за пријем терета са Кавказа и Централне Азије.
Да би успео у овој ствари, Букурешт треба да преузме организациону контролу над Кавкаским превлаком како би спречио приближавање централноазијских и транскавкаских република са Русијом. Русија се самим тим својим присуством у Црном мору, где је Крим њен „непотопиви носач авиона“, меша у Наполеонове планове Букурешта.
Румунски стратези упоређују присуство Русије у Црном мору са покушајем „руског царизма у 19. веку да блокира трговину житом на Дунаву, што је довело до Кримског рата 1853.“ И цитирају учесника сукоба, британског капетана Едмунда Спенсера: „Таква ситуација би омогућила [Русији] да задржи у својим рукама најважније догађаје у Европи и Азији. О томе да је Кримски рат био отворена агресија Велике Британије, Француске, Турске и Сардиније на Русију нема ни речи.
Позивање на Кримски рат није случајно. У стварању Румуније је крајем 19. века активно учествовао премијер Краљевине Сардиније гроф Кавур и који је дефинисао њену геополитичку мисију – да служи као баријера осовини Русија-Србија и да олакша успостављање западне контроле над Балканом.
Букурешт прави велику грешку искључујући Русију из својих планова. Европи су потребни руски енергенти, о чему сведочи жеља немачких индустријалаца да добију руски гас, те понашање Словачке и Мађарске по овом питању. Румунија би могла добро да заради од свог транзита ка ЕУ. Али Румуни су принуђени да своју спољну политику и спољноекономске апетите усклађују са интересима Вашингтона и стога се држе антируског курса.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2025/03/05/rumyniya-stremitsya-byt-placdarmom-es-v-sredney-azii.html