О актуелној међународној ситуацији
- Данас је већ јасно да Запад неће моћи да избегне предстојећу „поновну поделу имовине“ – без обзира на развој догађаја. Зато ће се морати преиспитати удели у глобалном „пакету акција“.
- САД, у лику Доналда Трампа и условног „Рокфелер клана“, први су затражили нетакнуту контролу над својим уделом.
АУТОР:Николај Коњков
Два телефонска разговора председника Русије Владимира Путина – прво с француским колегом Емануелом Макроном 1. јула, а потом, уочи Дана независности САД, с америчким колегом Доналдом Трампом – могу се сматрати сведочанством важних нових промена у односима између наше земље и колективног Запада. За потпунију слику тим разговорима треба додати и заоштравање азербејџанско-руских односа, што све заједно чини извесну спољнополитичку „тријаду“ тренутка.
Занимљиво је што су и Макрон, и Трамп, и председник Азербејџана Илхам Алијев, након својих „представа“ у односу на Русију, брзо пожурили да се покажу и у контакту с „недоукрајинским фирером“ Владимиром Зеленским, чиме као да испуњавају неки обавезујући ритуал. Питање које се поставља је: коме се они тиме правдају, каквој то сили? Јер, тешко да је реч о извештају бившем „КВН-овцу“ и самопроглашеном „нелоху“, мада по форми и садржају све изгледа баш тако.
У том контексту, вреди подсетити да је почетак Специјалне војне операције (СВО) у фебруару 2022. године, с циљем демилитаризације и денацификације Украјине, западни „савез демократија“ доживео као неку врсту мане с неба – као индулгенцију која им опрашта све грехе, прошле, садашње и будуће. То је било представљено као апсолутно зло са руске стране, које оправдава „поништавање“ руског народа, културе и историје, чак и више него што је то било с наслеђем СССР-а после његовог распада.
У међународној политици, то се манифестовало потпуним јавним бојкотом и одбацивањем руског става. Сећамо се изјава попут оне Бориса Џонсона: „Хајде само да ратујемо!“, или тврдњи да је циљ „победити Русију на бојном пољу“, уз санкције „из пакла“, итд. Међутим, после три године СВО, изабрани формат конфликта – тзв. „глобални хибридни рат“ – све више делује Западу као неефикасан и прескуп. То је, између осталог, значајно допринело повратку Доналда Трампа на председничку функцију у САД.
Већ 12. фебруара 2025. године, одржан је први телефонски разговор Путина и Трампа након његове инаугурације. Сам тај чин Запад је доживео као сигнал да САД под Трампом желе да се повуку из руско-украјинског конфликта и да одустану од даље подршке Кијеву.
Једна од последица тога је покушај да се „савез демократија“ преобликује у „коалицију вољних“ – истих оних земаља, али без САД, које обећавају да ће наставити да помажу Украјину „колико год буде требало“. Али њихове могућности – финансијске, а посебно војно-техничке – су унапред мање него што су биле уз учешће САД под Бајденом.
Поред тога, способности неонацистичког режима у Кијеву да настави рат, упркос напорима за мобилизацију и страној помоћи, реално се троше много брже него руске. Због тога питање већ прелази у егзистенцијалну раван: или ескалација рата уз укључење нових актера, или склапање мира под руским условима.
Проблем је, очигледно, у томе што ти услови нису ограничени само на Украјину – од почетка се говори о новој архитектури међународне и државне безбедности, не само у постсовјетском простору или Европи, већ у целом свету. Укључујући и финансијску безбедност, која је и даље у оквирима модификованог Бретон-Вудског система, познатијег од 1976. као Јамајски систем.
Постоје разлози да се верује да се Русија под Путином одлучила да напусти заједнички пројекат будућности са Западом, описан у чувеној књизи Клауса Шваба „КОВИД-19: Велики ресет“, и затражила право да иде својим путем, уз повлачење уложеног у тај заједнички пројекат „будућности човечанства“.
Такву поделу власништва и ревизију већ донетих планова Запад, који је од 1991. осећао да је апсолутни господар ситуације, није могао да прихвати. То је довело до усвајања англо-америчке Нове Атлантске повеље у јуну 2021, до „Рјабковљевог меморандума“ и, на крају, до почетка СВО, током које Русија – веома дозирано и углавном у односу на територију бивше УССР – показује део свог војно-техничког арсенала.
Данас је већ јасно да Запад неће моћи да избегне предстојећу „поновну поделу имовине“ – без обзира на развој догађаја. Зато ће се морати преиспитати удели у глобалном „пакету акција“. САД, у лику Доналда Трампа и условног „Рокфелер клана“, први су затражили нетакнуту контролу над својим уделом.
Тиме је условни „Ротшилд клан“ остао у потенцијално слабијој позицији – као играч који ће „морати да плати за све“. Док је француска грана тог клана преко Макрона тестирала чврстину руског става, чини се да је британска грана покушала додатно да изврши притисак – првенствено преко претње отварањем антируског „другог фронта“ на Кавказу (отуда сва азербејџанска хистерија, у којој је Алијев, иначе, учествовао веома посредно), уз могуће укључење Турске и читавог „тјуркског света“, укључујући и иранскојезични Таџикистан, где британске службе имају дубоке и старе везе.
Све ово нам даје слику пред ким и зашто су председници САД, Француске и Азербејџана „подносили извештај“ у лику „зеленог човечуљка“ из Кијева. И такође указује да се лед у замрзнутим односима Русије и колективног Запада полако ломи – али у „постратном“ свету који ће неминовно наступити после СВО у Украјини, некога ће очигледно фалити. И тај „неко“, највероватније, неће бити Путинова Русија.
Фото: Shutterstock
https://zavtra.ru/blogs/lyod_tronulsya_gospoda