- Напади на нуклеарне реакторе и центре за обогаћивање уранијума у Ирану представљају покушај колонијалиста да уплаше народ.
- Рат у којем Иран учествује није нуклеарни, већ обичан, и експлозије у нуклеарним постројењима неће утицати на ток борбе.
- Данас се води борба између национално-ослободилачких снага предвођених Ираном и колонијално-империјалистичких снага које предводе САД.
- Победа Ирана је победа свих народа који се боре против колонијалног угњетавања – а посебно снага отпора и националног ослобођења у Либану, који трпи због ционистичке агресије.
Неки сматрају савремену Иранску исламску револуцију, која је избила 1979. године и за само месец дана успела да збаци једну од најстаријих регионалних империја, пучем који су организовали исламски фундаменталисти са циљем да остваре сан о исламској фундаменталистичкој држави. Ову пропаганду шириле су арапске антиреволуционарне снаге и колонијалне силе, које су у тој револуцији, која је започела своју власт раскидом односа са ционистичким непријатељем и подршком Палестинској ослободилачкој организацији, виделе болан губитак историјског савезника који је одувек одано служио регионалним колонијалним пројектима.
„ДУВАНСКА РЕВОЛЦУИЈА“
Ако се одбаци колонијална пропаганда и покуша проучити стварност револуционарних покрета у Ирану, открива се богата револуционарна историја, коју су обликовали људи из свих друштвених слојева иранског друштва, у којем је свештенство играло важну улогу, позивајући на устанак против неправде и експлоатације. Прва револуција у модерној иранској историји звала се „Дуванска“. Она је избила 1891. године као одговор на одлуку краља Насера ад-Дин-шаха да британском капиталисти Џералду Талботу уступи педесетогодишњи монопол на производњу и извоз дувана. Револуцију су покренули сељаци и трговци, а након што је ајатолах Хусеини Ширази издао антиколонијалну фетву, придружио јој се читав народ. Краљ је био приморан да одустане од уговора са Британцем.
Године 1902. избија друга револуција, овога пута са захтевима за уставне реформе. Успела је да постигне своје циљеве, али су разлике међу револуционарним снагама омогућиле шаху да заобиђе те захтеве и спречи рад парламента. Народни немири су трајали све до 1925. године, када је генерал Реза-хан предводио државни удар против краља Ахмад-шаха, окончавши владавину династије Каџара. Нови шах је пожурио да донесе законе који промовишу европски модел управљања и забранио је исламску одећу, што је изазвало нове протесте. Безбедносне службе су 1935. године извршиле масакр у џамији Гохаршад, убивши и ранивши око 1.000 иранских демонстраната.
Године 1951. премијер постаје политичар Мохамед Мосадик. Прва одлука његове владе била је национализација „Англо-иранске нафтне компаније“. Та одлука учинила је Мосадика народним херојем. Разјарена Британија је увела жестоку блокаду Ирана, забранивши свим државама увоз иранске нафте. Упркос агресији, Мосадик је наставио са реформама – увео је социјалну помоћ за незапослене, обавезао фабриканте да пружају медицинску негу повређеним радницима, забранио присилни рад у пољопривреди и усмерио 20% закупнине од земљишта на финансирање развојних пројеката. Године 1952. затворио је британску амбасаду у Техерану, пошто се сазнало да Британци припремају државни удар. У 1953. години, британске и америчке обавештајне службе успеле су да сруше Мосадикову владу.
Револуционарне активности обновљене су 1963. године под вођством ајатолаха Хомеинија, кога је шах два пута ухапсио – 1963. и 1964. Главни узрок револуције били су блиски односи шаха са ционистичким Израелом и САД. Због све већег утицаја Хомеинија, шах га протерује у Француску, одакле се враћа након 15 година као лидер револуције и оснивач Исламске Републике Иран.
Хомеини је говорио да се Иранска револуција заснива на два главна принципа:
- Револуционарном легитимитету, заснованом на историји борбе против експлоатације, пљачке и културно-политичке потчињености колонијалистима;
- Револуционарном легитимитету, заснованом на културном и цивилизацијском наслеђу иранског народа који исповеда веру у мучеништво у Кербели, која је постала револуционарна и национална вера у борби против страног колонијализма и унутрашње тираније.
Успех Иранске револуције у обнављању цивилизације и националне културе, засноване на принципима револуције и мучеништва, подстакао је њене непријатеље да изуме претњу звану „извоз револуције“ како би окренули друге државе против младе републике. Та кампања довела је до осмогодишњег неправедног рата већине арапских земаља против Ирана. Али Иран није одустао од својих револуционарних начела нити се вратио монархији и колонијалној потчињености. „Империја зла“ остала је његов главни непријатељ, против које се Иран борио помажући суседима и залажући се за јединство потлачених народа који пате од неправде и експлоатације.
Данас колонијалне силе покушавају да врате време уназад – у 1953. годину, када су послале шаха у Италију како би срушиле премијера Мосадика и довеле на власт шаха који је у потпуности служио колонијалним интересима. Данас те силе позивају сина свргнутог шаха на телевизију, тврдећи да ће га довести на власт након што освоје Иран. Али охоли колонизатори заборављају да револуционарни Иран – са својим народом, војском и руководством – нема ништа заједничко са Ираном из доба шаха.
Приче о иранском нуклеарном програму само су изговор за прикривање наставка ционистичког колонијалног пројекта, кроз уништење последњих жаришта отпора и коначно успостављање доминације у региону. Са тим су повезане и етничке чистке у Гази, манипулације географијом и демографијом остатка региона – укључујући Сирију, Либан и Египат – као и пројекат индијског трговинског коридора као противтежа кинеској иницијативи „Појас и пут“.
Напади на нуклеарне реакторе и центре за обогаћивање уранијума у Ирану представљају покушај колонијалиста да уплаше народ. Рат у којем Иран учествује није нуклеарни, већ обичан, и експлозије у нуклеарним постројењима неће утицати на ток борбе. Данас се води борба између национално-ослободилачких снага предвођених Ираном и колонијално-империјалистичких снага које предводе САД. Победа Ирана је победа свих народа који се боре против колонијалног угњетавања – а посебно снага отпора и националног ослобођења у Либану, који трпи због ционистичке агресије.
Источник: عماد الحطبة, التاريخ الثوري الإيراني, almayadeen.net, 27.06.2025.