РЕПУБЛИКА САНЏАК – српски отисак на „зеленим шакама“

• Највећи број институција у Новом Пазару, Тутину и Сјеници фактички је измештен из српског идентитетског простора. Не доносите брзе закључке. То је тек први корак…

АУТОР: Весна Веизовић

Пројекат „Санџак“ подмукло чека својих пет мунута славе – и само га наивни могу довести у везу са борбом против корупције, жртвама надстрешнице, правдом, или изборном кампањом студентске листе. Реч је о пројекту који деценијама тиња испод привидног мира у Рашкој-и који у данима који следе прети да у пуном замаху разобличи правце свог деловања-територијалну, правну, религијску и културну сецесију. Запањујуће – у магли студентских протеста- подстицај овом пројекту несвени шта чине- дају сами Срби, прихватајући улогу суизвођача стварања исламске парадржаве на територији своје земље.

ГРАЂАНСКЕ ЕДУКАЦИЈЕ УМЕСТО НАТО БОМБИ

„Република Санџак“ је недосањани сан муслимана стар колико и бивша Југославија. Након завршетка ратова, овај процес попримио је други суптилнији правац, регионалан а опет транснационалан. Након периода између 2002. и 2013. године, када је највећи број институција у Новом Пазару, Тутину и Сјеници фактички измештен из српског идентитетског простора, долази период тактичке еволуције.

Овај пут, непријатељ је ишао другим путем, уместо НАТО бомби и стварања терористичких јединица,за прекрајање државе употребљене су друге методе рада – пројекти грађанске едукације, мултикултурног дијалога, јавни разговори о „дискриминацији“, родној равноправности и људским правима. Под маском толеранције, убрзано се наставила демонтажа српског културног и што је најважније институционалног присуства у Рашкој области.

Поред несебичне подршке ЕУ фондова, ГИЗ-а, фондација попут Конрад Аденауер, Фонда за отворено друштво и западних амбасада, пресудну улогу у припреми стварања пара-државе одиграла је Турска, преко агенције ТИКА , званичне државна агенције Владе Турске која делује под Министарством културе и туризма и која представља главни инструмент меке моћи турског утицаја на Балкану, и Дијанет-а – државне управе за верска питања.

ПО УГЛЕДУ НА САРАЈЕВО

Образовање је препознато као најјачи алат индоктринације. Након ваннаставних активности које су почеле са реализацијом још у деведесетима и званични школски програм почиње да се мења у складу са, не већинским, него наводно угроженијим а заправо агресивнијим делом становништва које на основу статуса националне мањине уводи програм по угледу на Сарајево. Ученици основних школа полако прелазе на „бошњачки језик“, врши се ревизија историје и то на начин да претпарачке приче добијају контуре званичне историје. Невладин сектор из Београда активно организује бројне радионице, јавне дискусије и тренинге где активно учествују предавачи из Приштине, Тиране и Сарајева. Државне институције Србије у потпуности се игноришу. Осим у случају буџета.

Паралелно с тим, у јавној комуникацији избацују се придеви „српски“ , више се не користи назив „Рашка“, већ искључиво „Санџак“. Све чешће се користе називи као „санџачка или бошњчка култура“, „санџачка или бошњачка омладина“, „санџачки бизнис сектор“, док поједини медији и локални званичници престају да користе чак и „Србија“ у институционалном контексту, већ о „држави“ говоре у трећем лицу, као о нечем што је спољашње и наметнуто.

ИНСТИТУЦИОНАЛНО ПРЕУЗИМАЊЕ ИЛИ ТИХА ИЗГРАДЊА ПАРАДРЖАВЕ

Након што је у првој фази, након петоктобарских промена, од 2000. до 2013, спроведена основна деконструкција српског идентитета у образовању и јавном простору, од 2014. па надаље наступа нова, много суптилнија, али ефикаснија фаза- преузимање институција изнутра. Ни у овој фази није било потребно предузимати насилне методе, уместо тога систем је поткопан изнутра – кроз законе, пројекте и најзад цивилни сектор западних и источних служби.

Кључна промена у приступу страних актера Рашкој области догодила се 2014. када је на снагу ступила формална примена наставе матерњег језика (укључујући босански) као изборног предмета у основним и средњим школама, у оквиру пилот програма. Програм двојезичне наставе на босанском и српском језику у Србији, где се посебно наглашавају регије као што су Рашка област,АП Војводина и крајњи југ Србије, формално је усклађен са Законским оквиром и Ентом из 2006. године, када је Република Србија ратификовала Европску повељу о регионалним или мањинским језицима.

Исте године, делегација ЕУ, британска амбасада и немачка организација GIZ започели су и подржали низ иницијатива и пројеката усмерених на „дијалог и инклузију“ у региону. У оквиру тих програма, ангажоване су локалне НВО попут Урбан Ин, Форум 10, Санџачки одбор за људска права, Муслимански омладински форум, Игманска иницијатива и низ других подизвођача радова.

КАКО СЕ КАЛИЛА БОШЊАЧКА НАЦИЈА

Иако су званични циљеви, како то обично бива у сваком пројекту, били усмерени ка јачању демократских капацитета, у пракси су ови пројекти функционисали као платформа за обликовање бошњачког културно-политичког наратива у региону.

Увођење садржаја који велича исламску и османску историју кроз школске програме пратила је организација обука за наставнике и под окрљем „интеркултурализма“ калила се „бошњачке нације“, која је званично настала 1993. године, а већ 20 година касније имала је и свој језик, историју стару преко 1000 година, своје краљеве, јунаке, споменике.

Ту на сцену је ступила ТИКА и фондација Дијанет, које у први мах нису рушиле српске митове само су у име културе и права на верско изражавање обнављале постојеће, али посебно непостојеће споменике и верске објекте широм Рашке области. Тако су Нови Пазар, Тутин, Рашка, преко ноћи преплављени некаквим спомен плочама, споменицима османским јунацима и минаретима.

Као логичан наставак измене ове регије мењају се називи школа, улица, уклањају споменици који „вређају осећања бошњака“.

ОСОВИНА: ТУРСКА- САРАЈЕВО- ТИРАНА

У медијском простору, државна медијска регулатива се готово сасвим игнорише. Локалне радио и ТВ станице често функционишу без дозвола или под маском културних и верских центара. Садржај је врло искључив- доминирају вести из Турске, Сарајева, Тиране и исламског света, док се националне теме из Србије преносе уз иронију, цензуру или се отворено игноришу. Наратив је увек исти – Србија је страни окупатор, Београд је власт без легитимитета, а Санџак је „угрожени ентитет“ који „тражи своје место у Европи“.

Истовремено, примат у административној структури Новог Пазара, Тутине и Сјенице преузимају страначки активисти СДА Санџака Сулејмана Угљанина и Странке правде и помирења, покојног Муамера Зукорлића. Политизациија и администрације представљају важан корак, посебно имајући у виду програме ових политичких организација које се отворено залажу за аутономију или тзв „специјални статус Санџака“ у оквиру државе Србије.

Верски утицај расте упоредо. Изградња нових џамија, финансирање од стране Дијанета-а, курсеви на арапском језику, доласци имама са Блиског истока, теолошке стипендије и логистичка сарадња са образовним установама у Анкари и Истанбулу, а све у виду јачања бошњачког идентитета.

Овакви пројекти Дијанета и агенције Тика нису ограничени само на простору Рашке области. Недавно је портал Васељенска писао о бројним пројектима који се реализују широм Балкана, од Тиране, преко Пећи, Урошевца, Приштине, Рашке области па до Сарајева. Овај феномен духовне културе преко којег турска гради утицај, далеко је опасији од НАТО бомби, иако се сама Турска сматра продуженом руком НАТО алијансе исламске вере.

Упоредо са тим, у јавном простору су постали свакодневни изрази попут „окупирани Санџак“, „анексирани Нови Пазар“ или „незаконити устав Србије“. И то не на неким маргинама, већ у мејснтрим медијима, а посебно на радионицама које организују невладине организације из Београда попут Иницијативе младих за људска права, Фонда за отворено друштво, Хелсиншког одбора за људска права, ЈУКОМ…

ВЕХАБИЈСКЕ ЋЕЛИЈЕ, ОБУКЕ И ИСЛАМСКИ ЕКСТРЕМИЗАМ НА ГРАНИЦАМА

И док Србије већ трећу годину бива заузета протестима које организује прозападна опозиција и НВО сектор, у руралним деловима Рашке области на неколико километара од административне линије са Косовом и Метохијом и на граници са Црном Гором формира се нешто далеко опасније. Тајне вехабијске ћелије, логистичка мреже и обуке које носе све обрисе терористичке приправности. Наводно верски кампови у селима као што су Жабрен, Баћево, Пожарање и Брњак нису само одраз религијског фанатизма, то су тачке кључне за будућу безбедносну кризу у региону.

Полиција је 2007. године у марту, на тридесетак километара од Новог Пазара, у селу Жабрен на планини Нинаја, открила камп са неколико шатора и пећину у којој су се обучавали припадници терористичке групе вехабије. Тада су ухапшени Мирсад Прентић (1977), Фуад Хоџић (1974), Вахид Вејселовић (1984) и Сенад Вејселовић (1983), из Новог Пазара, док је један припадник ове групе побегао приликом хапшења, наводи се у саопштењу МУП. Такође, је пронађена и велика количина пластичног експлозива, оружја и пушчаних метака различитог калибра.

ЏИХАДИСТИ ИЛИ ВЕРСКИ АКТИВИСТИ?

У извештају freerepublic.com наводи се да се вехабијски покрет први пут појавио на Балкану током грађанског рата у Босни 1992-1995, када су хиљаде муџахединских бораца из исламских земаља дошле да се боре на страни локалних муслимана. Многи су остали у земљи после рата и, према страним обавештајним изворима, индоктринирали су локалну омладину, па чак и управљали терористичким камповима за обуку.

У извештају који је такође из 2007. године наводи се да је на сахрани једног од истакнутих вођа вехабијског покрета Јусуфа Барчића присуствовало преко 3000 вехабија, али између осталог помињу се и основне школе за вехабије:

„У Маочи, близу босанског града Брчког, вехабије чак имају и своју основну школу. „Министарство је занемарило ове просторије. Реновирали смо их својим новцем и сада образујемо нашу децу“, рекао је наставник у школи, Нусрет Имамовић. Око 20 ученика ове школе прати Јорданов, а не босански школски програм, рекао је Имамовић.

Стручњаци за тероризам верују да вехабије на Балкану добијају тајно финансирање од саудијских „добротворних организација“. Петорица нападача на Куле близнакиње 11. септембра служили су као борци које спонзоришу вехабије у Босни, према обавештајним изворима. Десетине других милитаната ухапшених у Пакистану, Авганистану, Ираку и Чеченији, за које се показало да су чланови разних милитантних група, добили су босанско држављанство.

Иако су Саудијци наводно улагали новац у изградњу џамија и подршку вехабијским мисионарима, само око три процента босанског становништва усвојило је овај конзервативнији облик ислама. Коментатори попут Зукорлића тврде да су вехабије и даље мала група без значајног утицаја у региону. Вехабије тврде да су они само верски активисти.

РАДИКАЛИЗАЦИЈА ПА РЕГРУТАЦИЈА

Водећи стручњак за исламски тероризам на простору Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, али Рашке области, Џевад Галијашевић у својим извештајима и јавним наступима упозорава на постојање вишегодишње мреже исламистичких кампова за обуку вехабија. Према његовим тврдњама али и према извештајима безбедносних кругова, ти кампови су нарочито активни у руралним и слабо надгледаним подручјима, као што су села око Тешња, Маглаја, Бужима и Горажда у БиХ, као и регије око Урошевца, Призрена и Ђаковице на Косову и Метохији, где је током и након рата 1999. створена мрежа погодна за формирање паравојних јединица под маском верских заједница и хуманитарних организација.

Галијашевић наводи да се у тим камповима одвија индоктринација младих, обука у руковању оружјем, симулације ратних ситуација и припрема добровољаца за одлазак на страна ратишта попут Сирије и Ирака. Посебан акценат ставља на параџематске заједнице које делују ван оквира званичних исламских институција и које су, по њему, постале „инфраструктура исламског тероризма“ на Балкану. Кампови често немају видљиве обележја, скривени су у шумским пределима, а комуникација унутар мреже је заснована на затвореним и шифрованим каналима.

Финансирање ових кампова, према Галијашевићевим наводима, долази из више извора: директно преко исламистичких добротворних организација из Саудијске Арабије, Катара, Турске и Ирана, али и преко дијаспоре и легалних невладиних организација које делују у региону. Он упозорава да многе од тих организација делују под плаштом верске и хуманитарне мисије, док у позадини врше радикализацију, регрутацију и логистичку подршку потенцијалним терористичким ћелијама. Галијашевић наглашава да је Запад, игноришући ове процесе, омогућио стварање континуиране претње регионалној безбедности.

ОБУКА ЗА „ИЗВИЂАЧЕ“

Више аналитичара упозоравало је на постојање оваквих кампова и на простору Рашке области, иако је наводно званични камп растурен, прошле године у августу, Сеад Рамовић, који је и први пут ухапшен у оквиру антитерористичке акције везане за вехабијске кампове, страдао је у обрачуну са полицијом. У његовом стану пронађено је оружје, застава исламистичке републике и низ других елемената који указују да исламски радикализам не само да није угашен, него се итекако развија на овим просторима.

Млади из Новог Пазара, Тутина, Сјенице и околних села редовно учествују у камповима који се сада организују под маском планинарења и верске едукације. Међутим, није никаква тајна да се на овим догађајима врше другачије врсте обука од оних које имају класични извиђачи. А као главни спонзори ових догађаја поред западних амбасада и Европске уније, ту су Тика, Дијанет, фондација Енсар, такође из Турске, а саудијска и катарска фондација испоручују средства преко дијаспоре и дигиталних донација.

Упркос јасним подацима, српској полицији су везане руке што се тиче ових „верско едукативних кампова“ , јер се сваки покушај интервенције прогласи прогоном муслимана и нарушавањем верских слобода.

ТУРСКА, ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА И ИСЛАМСКИ МОСТ КАО ГЕОПОЛИТИЧКА РЕКОНФИГУРАЦИЈА БАЛКАНА

Не заборавимо да многи Турци Балкан и даље зову Румелијом – појам из османског наслеђа, којим се означава територија изгубљена, али никада заборављена.

Испод радара се већ скоро деценију реализује пројекат који има своју логистику, идеологију и геостратешки правац – Зелена трансверзала, исламска осовина која иде од Истанбула, преко Сарајева, Новог Пазара, Приштине и Тиране, све до Јадрана.

Није реч о неком конспиративном миту, термин је први пут описан у анализама западних служби још деведесетих година као део пројекције исламског појаса на Балкану. Данас, три деценије касније, он добија и свој физички облик.

У самом центру тог пута налази се Нови Пазар, географски прецизно као спона Сарајево – Приштина, али и културно као најјачи резервоар исламског идентитета унутар Србије.

Поред Тике и Дијанета, читав други низ турских институција и фондација делује као фронт структура за спровођење неоосманске агенде у Рашкој области. Под плаштом културне сарадње и братских односа, ТИКА улаже десетине милиона евра у рестаурацију џамија, изградњу школа и тзв. „интеркултуралне центре“, док Дијанет, као турска државна верска институција, дакле званични државни орган турске државе, преузима кадровску контролу над Исламском заједницом у Србији, шаљући имаме на обуку у Истанбул и Бурсу. Фондације попут Енсар, Јунус Емре и Маариф представљају продужену руку турске спољне политике, спроводећи идеолошки инжењеринг кроз образовне, медијске и академске канале.

Најбољи пример који илуструје све ово јесте сарадња средње медресе „Гази Иса-бег“ у Новом Пазару и Дијанета, и то тако што шаљу на стотине ученика у Турску, где усвајају турски културни и верски модел.

ЦЕНТАР У АНКАРИ

У Тутину је ТИКА финансирала целокупну обнову општине, и на тај начин добила директан утицај на кадровску политику. Нови Пазар данас представља логистички, медијски и политички центар турског утицаја са више од 15 организација везаних за Анкару, турским компанијама у привреди и медијима, а врхунац који заокружује ово деловање државе у држави јесте – припремама за отварање конзулата као симболичном круном овог продора.

Али у контексту Балкана Турску не треба посматрати само као војну силу, никад не треба заборавити да је она партнер НАТО-а и у овом контексту делује као исламизована, али „прихватљива“ продужена рука западног интереса. Она користи европске вредности, слободу религије, мањинска права, културну аутономију, да убаци своје институције у срце Србије.

И ако неко мисли да постоји нека контрадикторност у вези са тезом да исламски радикализам и сепаратистичке тежње муслимана подржавају истовремено и Турска и Европска унија, нека погледа Косово и Метохију, који је најскладнији пример симбиозе деловања ових двеју сила.

ИСТИНА ЈЕ СЛОЖЕНИЈА

Иако је јавност уверена да је Србија „глува“ или пасивна пред све израженијим безбедносним и културним поремећајима у Рашкој области, истина је знатно сложенија и опаснија. Држава није немоћна јер не жели да реагује, већ јер јој је реакција објективно онемогућена, од унутрашњих блокада до спољнополитичких уцена.

Последњи догађаји из Новог Пазара јасан су показатељ да су вишемесечне блокаде и наводно студентски протести само параван за реализацију пројекта „Републике Санџак“. Псовке на верској и расној основи, узвици „Ово је Санџак“, развијање палестинске заставе и већ припремљене зелене шаке као подршка од стране НВО сектора у сваком човеку који може иоле да промишља – упалили би црвену лампицу.

Портал Васељенска ТВ и више независних извора указали су да у случајевима екстремизма, напада на полицију, организованих блокада тужилаштво одбија да делује. Или је реакција била на нивоу прекршајних казни и након притисака на рад правосуђа потпуно ослобађање привођених лица. Тако се након осам месеци интезивних блокада међу једном политичком струјом створио осећај некажњивости, а паралелни систем у правосуђу уместо да буде инструмент реда претворен је у штит за блокадере.

ЧИЊЕНИЦЕ У КАТЕГОРИЈИ ГОВОРА МРЖЊЕ

Али у свему постоји и шири контекст – 2024. године након бројних извештаја и на иницијативу невладиног сектора, и притиска прозападне опозиције у СБУН догађаји у Сребреници проглашени су геноцидом. Иако никакве правне основе за то није било и над Србијом је причињена јасна неправда, сам тај чин користи се као оправдање за сваку даљу, било војни или неку другу интервенцију над Србијом, уколико буде скретала са задатог курса. Посебно је важно да је наводни геноцид почињен над „бошњацима“.

Истовремено, домаће НВО – Иницијатива младих за људска права, Хелсиншки одбор, Београдски центар за људска права, као и локалне организације у Санџаку, Урбан ИН, Форум 10, Санџачки одбор и бројне друге, сваку реакцију полиције, наравно уз безграничну помоћ сепаратистичких и прозападних медија, представљају као репресију.

Национални медији који покушају да обраде тему вехабијских кампова, спрегу локалних власти и страних фондација, као и учешће НВО сектора, сада већ и блокадерског покрета, агресивним и врло манипулативним методама прозападних медија бивају оптужени за „говор мржње“.

Ако неко и даље мисли да је овај процес „локални неспоразум“ или „различитост унутар заједничке државе“, нека се сети Косова крајем осамдесетих и почетком деведесетих година. Управо тако је почело, захтевима за културну аутономију, паралелним школством, блокадом институција, страним подршком и наводном репресијом већинске државе. Данас у Рашкој имамо исте симтоме. Али овај пут механизам је доста софистициранији.

А у међувремену, Турска, са својим НВО и политичким каналима, корак по корак, гради другу државу унутар Србије.

НОВО КОСОВО

Ова ситуација, не само да подсећа на Косово и Метохију, ово јесте „ново Косово“ . Без барикада, али са блокадама, мајицама, симболима отпора и што је најопасније од свега са пуном подршком дела српског друштва, које мисли да брани демократију, док фактички отвара врата неоосманистичком експерименту.

Од свих линија фронта који се тренутно отварају у Србији, она најопаснија не носи униформе нити пуца из ровова. То је фронт у ком медији, културне институције и друштвене мреже полако, методично и прецизно урушавају све што се може назвати српским културним кодом у Рашкој области. Оно што се некада звало локални информативни програм данас је медијска пешадија у служби идеолошког реинжењеринга.

Иза сваког великог медијског и друштвеног покрета, увек стоји мрежа људи, и то нису они које видимо на протестима, већ они који повлаче конце иза сцене. Исто важи и за Рашку област, али и Бујановац, Прешево и Медвеђу, као и за Војводину. Оно што се данас представља као спонтани грађански активизам, студентска борба или регионално право на различитост, у основи је умрежена структура коју чине цивилни сектор западних службу у виду активиста, медијскоих оператреа и прозападних политичара, сви они имају своју улогу, повезани су грантовима, заједничким обукама и идеолошким смерницама које долазе споља.

Ово није никаква теорија завере. Свака медијска кућа у Новом Пазару је у партнерству са неком НВО. Свака НВО је у партнерству са фондом из Турске, Британије, САД или Немачке. И док наша држава анализира шта јој је дозвољено, а шта ће изазвати осуду у неком извештају Европске комисије, ова мрежа се шири.

ИЗВОР: https://eagleeyeexplore.com/sr/republic-of-sandzak-the-serbian-imprint-on-the-green-fists/