Турске власти активно играју на верско-националистичку карту како би утицале на суседе
- Примећује се да је нови талас грчко-турских тензија временски поклопљен са традиционалном изјавом председника Ердогана 21. маја, поводом годишњице такозваног геноцида над Черкезима у Руској империји током завршне фазе Кавказког рата, који је пратила активна интервенција Лондона, Париза и Цариграда у послове новопридружених територија
АУТОР: Дмитриј НЕФЈОДОВ
Дана 27. априла 2025. земље Европске уније одобриле су нови програм наоружавања вредан 150 милијарди евра у складу са шемом кредита под називом Security Action for Europe (SAFE), која је предложена још у марту и предвиђа смањење зависности од непредвидивих партнера са супротне стране Атлантика. Судeћи по забринутости грчких медија, процес укључивања Турске у све веће одбрамбене буџете ЕУ одвија се прилично брзо. На то указује, између осталог, недавна аквизиција чувене италијанске авио-компаније Piaggio Aerospace од стране турске фирме Baykar крајем прошле године, као и споразум са Шпанијом о испоруци школско-тренажних авиона Hurjet и друго. Протесте Атине и Никозије званичници у Бриселу се игноришу, што додатно повећава ризик од политичке конфронтације грчких држава са Анкаром, упркос покушајима помирења у претходном периоду.
Турска војна индустрија имаће приступ повољном финансирању из великог пакета ЕУ за војно-индустријски комплекс, који се широко рекламира као пакет вредан 800 милијарди евра. Недавна куповина Piaggio Aerospace омогућиће Турској да, заобилазећи остатке санкција, организује склапање дронова на територији две државе. То значи да ће Грци, као порески обвезници (јер ЕУ средства добија од држава чланица), практично финансирати турску одбрамбену индустрију која, како истичу грчки и кипарски медији, „може те додатне ресурсе касније искористити за појачавање претње против нас“.
Ову позицију детаљно је објаснио новоизабрани немачки канцелар Ф. Мерц грчком премијеру Киријакосу Мицотакису средином маја ове године, изјавивши да „узимајући у обзир обим турске одбрамбене индустрије и величину турске војске, искључење Турске из европског програма наоружавања нема смисла. Поготово ако Европи затреба Ердоган у случају да мора да пошаље војску у Украјину уместо Американаца“. Уопштено, „Турска је изузетно важан НАТО партнер. Учинићу све што је у мојој моћи да подржим и проширим односе између Турске и НАТО-а“.
Према грчким медијима, Атина и Никозија практично немају могућности за протест, јер ће избор оружја бити одређиван квалификованом већином у оквиру ЕУ. Турска, пак, тежи да се укључи у европске програме производње наоружања, јер турске војне компаније имају значајно искуство у производњи оружја и војне технике. У Анкари с правом верују да могу, уз сопствену корист, да ојачају европску одбрану масовном производњом различитих система наоружања, чиме би добили приступ милијардама евра из европских буџета.
Ударни беспилотни летелице, муниција, оклопна возила за превоз људства, оклопна борбена возила, делимично беспосадни чамци и ракетне технологије могу се сврстати у врсте наоружања и војне технике у чијем развоју и серијској производњи турска одбрамбена индустрија бележи значајне успехе, не у последњем реду захваљујући нижој цени, као и великом и брзом производном капацитету. На пример, турске компаније су способне да произведу најмање 6000 оклопних возила годишње, при чему економски проблеми једва да имају значајан негативан утицај на капацитете турске одбрамбене индустрије.
То додатно доприноси новом таласу конфронтације између Атине и Анкаре. Тако је начелник Генералштаба грчке војске, генерал Димитриос Хупис, у средини априла ове године на Делфском економском форуму изјавио да су оружане снаге земље „спремне да интервенишу одмах, у било ком тренутку и на било ком месту. Турска и даље представља претњу за Грчку“, при чему је источни сусед назван „окупационом силом“ која је 1974. године отела северни Кипар, а затим тамо прогласила марионетску „републику“. Узнемирени Д. Хупис је такође рекао да „Турска води ревизионистичку политику и да грађани Грчке треба да се осећају безбедно упркос провокативној реторици Турске“. У стручним круговима у Грчкој и Кипарској Републици преовлађује мишљење да је турска политика условљена не само кипарским питањем и претензијама на егејски шљунак, где су још 1970-их откривени нафтоносни и гасни ресурси, већ и старом „огорченошћу“ због предаје Додеканезких острва Грчкој 1947. године, које је Италија 1913. године отела од Османске Турске. Иако је формално објавила рат већ умирајућој нацистичкој Немачкој тек у фебруару 1945. године, наследници Ататурка су полагали право на овај архипелаг и до данас су веома незадовољни што тај део спајања Егејског и Средоземног мора припада Грчкој.
НЕПРИЈАТЕЉСТВО МЕЂУ СУСЕДИМА ИЗРАЖАВА СЕ НА РАЗНЕ НАЧИНЕ
Тако је турско Министарство спољних послова оштро осудило манифестације у Грчкој и Републици Кипар 19. маја ове године поводом 105. годишњице геноцида над понтским (црноморским) Грцима у Османском царству. До сада је понтски геноцид званично признала, поред Грчке, и Јерменија, Република Кипар, Шведска, Холандија, Аустрија, Исланд и аустралијска савезна држава Нови Јужни Велс (Сиднеј).
ПОВОДОМ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ВОЈНЕ ПАРАДЕ У ИСТАНБУЛУ, 21. МАЈА ОВЕ ГОДИНЕ
Примећује се да је нови талас грчко-турских тензија временски поклопљен са традиционалном изјавом председника Ердогана 21. маја, поводом годишњице такозваног геноцида над Черкезима у Руској империји током завршне фазе Кавказког рата, који је пратила активна интервенција Лондона, Париза и Цариграда у послове новопридружених територија (1). Формулације су врло упечатљиве: „На 161. годишњицу незаконите и нехумане депортације Черкеза са њихове постојбине – Кавказа – молим за милост Свевишњег за оне који су изгубили живот и делим неописиву бол братског народа.“ Врло карактеристичан је и отворено русофобичан текст водеће владине новинске агенције Anadolu тог дана: „Прошло је 161 година од када је царска Русија освојила Кавказ, који је сматрала стратешки важним. Кавказко-руски царски рат, започет 1556. године у циљу освајања Северног Кавказа, трајао је 308 година. Руси, који су продрли у дубине Кавказких планина, уништили су Черкезе, натерали предате да се придруже царској војсци или да емигрирају. Почев од 21. маја 1864. године, черкеске заједнице су депортоване у разне делове света, првенствено у Османско царство. Према незваничним подацима, у року од месец дана депортовано је око 1,5 милиона Черкеза. Око 500 хиљада њих је страдало због тешких услова пута, епидемија и глади.“
Године 2017. у Ескишехиру је подигнут споменик Черкезима погинулим у Кавказком рату, чији датум турски аутори знатно померају уназад, мада не толико грубо као агенција Anadolu. Подсетимо, освајање Астрахана 1556. године од стране московског владара означило је завршетак прикључења целог Поволжја и појаву козака на Тереку. Навођењем управо те године као почетка Кавказког рата, идеолози неоосманизма настоје да докажу да је „колонијалну политику“ Русија спроводила не само према народима Северног Кавказа, већ и Средњег и Доњег Поволжја. Покушавајући да активно наметну становницима постсовјетских земаља и турских региона Русије наративе о „руској окупацији“, наследници Блиставе Порте супротстављају томе „благотворно“ дејство османских калифа. Осветљавање заузимања Казана 1552. године од стране турских пропагандних канала је довољно упечатљив и далеко од јединог примера оваквог приступа.
Као што видимо, тенденциозним представљањем информација и произвољним манипулисањем историјским чињеницама конструише се лажна пропагандна слика о „Русији као вековном тлачитељу“, без обзира на епоху, владајућу идеологију или политички поредак. Као и почетком 1990-их, суседи покушавају да Русији диктирају како треба тумачити поједине историјске чињенице, са очигледним политичким циљем. Може се с разлогом претпоставити да ће свака акција Турске усмерена против Русије по дефиницији изазивати живо интересовање у Бриселу.
Напомена:
(1) Видети, на пример: Гатагова Л., Трепавлов В. „Неопходан услов окончања овог рата“. Пресељење Черкеза у Османско царство / у зборнику: „Пред масом саплеменика са планина“. Проблематична питања историје и политике Русије на Кавказу (XVIII–XIX век). М., 2019. стр. 79–136.