- Мултиполарни свет делује крхко и нестабилно, јер није могуће трајно „закуцати“ постојећи поредак и односе снага.
- Али, једнополарни свет није био само гори — он је био опасан, јер је угрожавао само постојање цивилизацијске разноликости човечанства.
АУТОР: Петар Акопов
Пре почетка свог говора на заседању Валдајског клуба, Владимира Путина су замолили да да упутства за примену концепта мултиполарног света. Иако је председник приметио да се упутства често траже само да би се касније игнорисала, у његовом даљем излагању били су јасно формулисани принципи новог, тек настајућег светског поретка. Формулисани су по први пут — и управо због тога, овај Валдајски говор може се сврстати међу најзначајније Путинове говоре током свих ових година. Као и у случају Минхенског говора, његово значење и суштина ће се постепено откривати.
То не значи да је Путин понудио програм конкретних акција — он је посебно нагласио да се све мења веома брзо, и то суштински, па се мора бити спреман на све. Међутим, поставио је дијагнозу и предложио параметре према којима се може тражити „терапија“. Путин нема чврст рецепт, али има разумевање онога са чиме се тренутно суочавамо када говоримо о промени светског поретка.
Сама појава мултиполарног света, како је Путин истакао, изазвана је покушајима да се „успостави и сачува глобална хегемонија“, и представља „одговор међународног система и саме историје на опсесивну тежњу да се све државе сврстају у једну хијерархију, на чијем би врху биле земље Запада“. Пропаст тог плана глобализације (англосаксонске, атлантске) била је, у суштини, унапред осуђена, и управо је Путин већ 2007. у Минхену говорио о томе. Али сада, када је крах атлантског пројекта постао очигледан свима, неопходно је формулисати принципе — ако не функционисања, онда барем обликовања новог светског поретка — и Путин је то учинио, исцртавајући оквир у којем данас државе делују.
Тих принципа је укупно шест:
- Већа отвореност која води ка општој неизвесности
- Динамичност промена
- Демократичност у смислу ширења броја актера
- Цивилизацијска разноликост
- Спремност за договарање у циљу решавања проблема
- Компликованост у постизању трајне равнотеже снага
Размотримо све тачке редом.
На прво место Путин ставља „много отворенији простор спољнополитичког деловања“. Чак га је назвао и креативним, али је додао да у њему „практично ништа није унапред одређено, све може кренути различитим токовима“. У том простору, „много тога зависи од прецизности, уравнотежености, промишљености и издржаности деловања сваког актера у међународној комуникацији“. То значи да расте не само одговорност светских лидера, већ и значај њихове стручности, искуства и мудрости.
Да ли многи одговарају на изазове времена? Путин то није директно коментарисао, али је приметио да је „на овом огромном простору лако изгубити се, изгубити оријентацију — што се, како видимо, прилично често и дешава“. У добу глобалних промена, важна су и уверења (светоназор, филозофија) политичког лидера који представља своју земљу, његове замисли о пожељном светском поретку, као и његово искуство, знање, способност да делује дугорочно и гради односе са другим актерима, његово виђење и разумевање сложености светског уређења.
Али, само усмерити се на дугорочну игру није довољно — брзина промена је огромна. То је други принцип мултиполарности по Путину: он га је формулисао овако:
„Простор мултиполарности је веома динамичан.“
„Промене се дешавају брзо, као што сам већ рекао, и понекад изненада, буквално преко ноћи. Веома је тешко припремити се за њих, а често их је немогуће предвидети. Мора се реаговати моментално, у реалном времену.“
На први поглед, све делује једноставно: у процесу стварања мултиполарног света, многи процеси се убрзавају, време се „сабија“, потребно је деловати брзо. Време постаје кључан фактор, а брзина реакције одређује твоју позицију на следећем „заокрету“.
Међутим, није реч само о убрзању протока времена, већ и о томе да за такву динамику постоје објективни узроци. Како унутарполитички (у многим земљама — од САД до Непала), тако и глобални: глобализација заснована на западној хегемонији је пропала, а проблеми који су се током ње накупили, били пригушени или потиснути, сада избијају на површину. Због тога је често немогуће предвидети где ће се следећи пут појавити „искре“, а реаговати се мора брзо — посебно ако сте велика или чак регионална сила. Нико од њих не може себи дозволити паузу и посматрање, јер тако ризикује да буде избачен из игре — најпре на локалном нивоу, а уколико се ситуација понови, и на глобалном.
Истовремено, број играча на светској сцени се повећао — и то је трећи принцип који је Путин означио: светски поредак је постао „много демократскији“. Ту нема ироније: „демократскији“ у смислу — више учесника. И то не само политичких, односно држава, већ и економских — ту су и националне корпорације и транснационалне, чија политика често не одговара политици држава из којих потичу њихови власници. Нарочито када је реч о формално јединственом Западу.
Путиново запажање да „никада на светској сцени није било толико земаља које утичу или теже да утичу на кључне регионалне и глобалне процесе“ није само последица раста броја држава у свету, већ знак сумрака глобалног англосаксонског пројекта: они који се јуче нису усуђивали да се супротставе хегемону, данас схватају да се свет мења, да могу не само да поврате стварни суверенитет, већ и да учествују у обликовању новог светског поретка.
Због тога се, природно, све регионалне, па и глобалне теме, спорови и конфликти — усложњавају. Али то је позитиван процес, не негативан.
Наравно, формално је било знатно лакше постићи договор у условима не само западне колонијалне доминације, већ и саме хегемоније Запада — било је довољно да се „бели људи“ међу собом договоре. Чак и у доба биполарног света, СССР и САД су могли озбиљно да утичу на регионалне актере и проблеме, иако је њихово ривалство понекад изазивало регионалне сукобе, а неретко су бивали увучени у спорове који им нису били од значаја.
Али, сви ти договори из доба западне или биполарне доминације били су привремени и често само имитација решења — често су постављали „темпиране бомбе“, јер нису узимали у обзир интересе суседних држава или регионалних сила.
Данас се ти актери не само појављују, него и јачају и намеравају да играју озбиљну улогу — како у решавању регионалних питања, тако и у изградњи новог светског поретка. То више нису изоловани случајеви, већ неколико десетина држава Глобалног југа, које се више не могу игнорисати — и нема потребе да се игноришу.
Русија управо на томе инсистира: на сложенијем светском поретку, јер се само тако ствара прави мултиполарни свет.
С тим је директно повезан и четврти Путинов принцип — цивилизацијски:
„Већу улогу него икада играју културно-историјске и цивилизацијске специфичности различитих земаља. Потребно је тражити тачке додира и подударности интереса.“
Јер више нико није спреман да игра по правилима која је одредио неко други, негде далеко, додаје председник, „како пева један наш познати шансонјер: ’тамо, иза магле’. Или, боље речено, тамо, преко океана.“
Управо то је суштина новог светског поретка — цивилизацијска разноликост.
Цивилизација у свету има знатно мање него држава, али око сваке се формира сопствена зона утицаја, заједничких вредности и интереса. Цивилизацијска разноликост је главна разлика новог поретка у односу на пропали атлантски пројекат глобализације, у којем је човечанство требало да буде стандардизовано, лишено својих националних, културних и цивилизацијских обележја.
Разлике међу цивилизацијама су велике, али различитим културама ће бити лакше да се међусобно договоре него са наднационалним, нецивилизацијским, а временом и постљудским (!) глобалистичким елитама.
А договарати се биће потребно о готово свему, и то је пети Путинов принцип — тражење равнотеже и хармоније:
„Било каква решења могућа су само на основу договора који одговарају свим заинтересованим странама или њиховој великој већини. У супротном, неће бити никаквог одрживог решења — само гласне фразе и бесплодна игра амбиција.“
У новом поретку, нико не може никоме да наметне своје мишљење, јер решење које је донето на силу — неће функционисати. Биће одбачено. Једини начин изградње новог светског поретка, па и нове архитектуре глобалне безбедности, јесте у убеђивању, компромису, уважавању интереса других — или барем искреном покушају тога.
Запад ће још дуго остати најмоћнији по збирној снази (војној, финансијској, информационој), али га више нико не прихвата као хегемона — ни као учитеља. Запад ће морати да научи да се заиста договара са „светском већином“, ако не жели да се она временом уједини у јединствени антизападни савез.
Наравно, у самој природи мултиполарног света постоје и ризици. Или, како је рекао Путин:
„Могућности и опасности мултиполарног света нераздвојно су повезане.“
„Слабљење диктата који је постојао у претходном периоду и ширење простора слободе за све — то је несумњиво добро. Али у таквим условима много је теже пронаћи и успоставити ту чврсту равнотежу — а то је само по себи озбиљан и изузетан ризик.“
Постизање одрживе равнотеже заиста је сложено. Путин је посебно нагласио да је:
„и актера много, и снаге тих актера су несиметричне, тешко упоредиве. Сваки има своје јаке стране и конкурентне предности, које у сваком конкретном случају стварају јединствену комбинацију.“
Штавише, мултиполарни свет делује крхко и нестабилно, јер није могуће трајно „закуцати“ постојећи поредак и односе снага. Али, једнополарни свет није био само гори — он је био опасан, јер је угрожавао само постојање цивилизацијске разноликости човечанства.
Одрицање од њега је објективно и неопходно. А сложеност новог поретка није мана — то је предност:
„Данашњи свет је изузетно сложен, многоаспектан систем. И да би се он исправно описао и разумео, нису довољни једноставни закони логике, узрочно-последичне везе и класичне закономерности. Потребна је ‘филозофија сложености’ — нешто слично квантној механици, која је у нечему мудрија и сложенија од класичне физике.“
Али управо захваљујући тој сложености света, општа способност за постизање договора — има тенденцију раста. Јер:
„Линеарна, једнострана решења више нису могућа, а нелинеарна, вишестрана захтевају веома озбиљну, професионалну, непристрасну, креативну, понекад нестандардну дипломатију.“
Тако изгледа Путинов позив на „филозофију сложености“ мултиполарног света.
ИЗВОР: https://ria.ru/20251004/putin-2046286186.html