- Сценарији који се предлажу у извештају такође су занимљиви, јер је већина њих фокусирана на регион Балтика, чак и када је реч о условним сајбер-нападима.
- Само је један сценарио посвећен Грузији, у оквиру којег се тврди да ће Русија тамо подржавати своју агентуру, уз претње употребом нуклеарног оружја.
- То сведочи о томе да је наглашени фокус на Балтичко море, где се налази руска ексклава – Калињинградска област – направљен сасвим намерно.
- Раније је RAND већ објављивао неколико извештаја који се баве могућим конфликтом са Русијом у овом региону, са нагласком на војни значај Калињинграда и потребним ресурсима за пробој руског одбрамбеног система.
- Због тога се овакви сценарији могу схватити као припрема терена за озбиљне провокације против Русије у будућности.
АУТОР: Леонид Савин
„Руска стратешка култура и нуклеарни сукоб ниског интензитета“ – под овим насловом објављен је нови извештај корпорације RAND, која је у Русији означена као непожељна, а који су припремили аутори из европског огранка те организације.
Судећи по изворним подацима из публикације, европска структура RAND-а налази се у Кембриџу, а сам извештај је представљен у Министарству одбране Велике Британије још у новембру прошле године (можда у верзији која се разликује од оне која је објављена јавно), што указује на посебну улогу Британије у формирању русофобичних наратива. Иако корпорација има и друге канцеларије у Европи – у Белгији и Холандији – постоји дубока веза са историјским језгром RAND-а, јер је још 1977. године сарадник компаније Џек Снајдер формулисао концепт „стратешке културе“, која је директно повезана са доношењем одлука о употреби нуклеарног оружја.
У овом случају, истраживачи су се фокусирали на могућност употребе тактичког нуклеарног оружја од стране Русије у контексту конфликта у Украјини. Ова тема је раније активно промовисана у западним медијима са циљем демонизације Руске Федерације и њеног руководства. У студији се такође разматрају идеје о сценаријима развоја стратешке културе. Оне узимају у обзир не само геополитичке и војне факторе, већ и стратешко културно размишљање, које, према мишљењу аутора, утиче на понашање Русије. Ти сценарији показују како би Русија могла да употреби тактичко нуклеарно оружје и који разлози би могли да стоје иза таквих одлука, укључујући стратешке културне претпоставке које могу довести до нуклеарне ескалације.
Узимајући у обзир да се у раду готово уопште не цитирају руски аутори и стратешки документи, може се закључити да извештај више одражава западну перцепцију руске стратешке културе и њеног утицаја на нуклеарну стратегију. Према томе, могућа реакција нуклеарних сила НАТО-а – САД, Британије и Француске – је заправо рефлексија западне тачке гледишта, створене у покушају да се разумеју механизми доношења војно-политичких одлука у Русији. По правилу, историјско искуство показује да Запад те механизме не разуме и да потцењује могућности Русије.
Уопштено, аутори пишу да је Москва склона теорији игре са нултом сумом и да међународне односе доживљава као бојно поље, где постоје апсолутне победе и порази. То се одражава и на стратегију нуклеарног одвраћања у циљу супротстављања претпостављеним претњама од стране НАТО-а и других противника.
Они истичу да је „улога нуклеарног оружја у руској стратегији динамична и да се мења у зависности од перцепције претње и процене конвенционалне војне моћи. Иако се употреба нуклеарног оружја сматра крајњим средством у одговору на претње по егзистенцију, праг за такве претње остаје намерно нејасан. На тај начин, руско одвраћање почива на стратешкој неизвесности, која је карактеристична и за друге нуклеарне силе, а промене у нуклеарној доктрини имају за циљ очување те неизвесности.“
То поново потврђује тезу да аутори екстраполирају сопствено виђење нуклеарног одвраћања и могуће ескалације. Ипак, управо је Запад, односно Сједињене Америчке Државе, једини који је у историји конфликата употребио нуклеарно оружје – против Јапана – и то у сврху геополитичког застрашивања.
У извештају се наводи да земље НАТО-а треба да продубе своје знање о руској стратешкој култури како би избегле неадекватне потезе и развиле ефикасне механизме одвраћања. Такви напори би били вредни похвале када би се то знање представљало кроз носиоце саме руске стратешке културе. Али очигледно је да, упркос конкретним предлозима и изјавама руског руководства (сам конфликт у Украјини је могао бити избегнут да је Запад уважио предлоге Москве о заједничком креирању нове архитектуре безбедности у Европи из 2021. године), таква знања ће наставити да пружају аналитичари са уском и ограниченом перцепцијом стварности. Као резултат, русофобични наративи ће се наставити развијати по спирали. То се, узгред, предлаже да се ради заједно са сталним мониторингом (обавештајним активностима) локација распоређивања нуклеарног оружја и спровођењем војних вежби.
Занимљиво је и да они руску стратешку културу деле по категоријама:
- систем религиозног веровања – православље и месијанизам;
- политички систем – аутократија, одсуство владавине права, централизација;
- поглед на историју – стратешка доследност кроз читаву историју;
- приступ међународним односима – Запад представља претњу, као и унутрашњи непријатељи; Русија има своју регионалну сферу утицаја; понашање по принципу игре са нултом сумом;
- начин вођења рата – сила као основа стратешке интеракције; нагласак на обмани, асиметрији и дезинформацијама;
- приступ развоју – „стизање“ (catch up) Запада.
Очигледно је да низ тачака из ове класификације очито не одговара стварности. Почев од тога да у Русији не постоји једна, већ неколико традиционалних религија, а да се међу претњама налази и транснационални тероризам. Формулација о одсуству владавине права представља рециклирање старих пропагандних клишеа. Када је реч о методама ратовања, Русија има сасвим другачији приступ, док су обмана и извртање истине много прикладнији за земље НАТО-а. На крају, теза о наводној тежњи Русије да „стигне Запад“ је очигледно застарела. Можда је током шездесетих година прошлог века била актуелна (и то са становишта Никите Хрушчова, који је тада то и изјавио), али данас, у више области, управо Запад треба да стиже Русију (и Кину). Ипак, овај оквир – „стигни Запад“ – аутори представљају као унутрашњу стратегију Русије, засновану на целовитом и системском приступу. Несумњиво, Русија има глобалну визију и холистички светоназор, али он никако није повезан са идејом да „стигне Запад“, који се налази у техничко-економској стагнацији и морално-духовној деградацији. А када је реч и о природним и о људским ресурсима – ту напросто нема шта да се „стиже“.
Занимљиво је и то што се у извештају цитирају појмови које сами аутори очигледно не разумеју, али покушавају да их интерпретирају у контексту који њима одговара – на пример, појам „обломовштина“.
Аутори такође пишу да је страх од губитка утицаја подстицао Русију да предузима и оправдава различите акције које су представљане као „одбрамбене“. Као примери се наводе операције у Грузији 2008. године и у Украјини. Међутим, о покушају геноцида над Осетинима од стране Саакашвилијевог режима и о репресијама над рускојезичним становништвом у Украјини се срамежљиво ћути. Иако би, с обзиром на наратив заштите људских права, о којем се на Западу радо расправља (иако се у пракси та парадигма користи само за остваривање сопствених економских и геополитичких интереса), управо те теме требало прве да буду узете у обзир приликом разматрања примене војне силе. Уосталом, појам „хуманитарна интервенција“ је и настао на Западу, а управо је по иницијативи Канаде та концепција усвојена у УН-у.
Сценарији који се предлажу у извештају такође су занимљиви, јер је већина њих фокусирана на регион Балтика, чак и када је реч о условним сајбер-нападима. Само је један сценарио посвећен Грузији, у оквиру којег се тврди да ће Русија тамо подржавати своју агентуру, уз претње употребом нуклеарног оружја. То сведочи о томе да је наглашени фокус на Балтичко море, где се налази руска ексклава – Калињинградска област – направљен сасвим намерно. Раније је RAND већ објављивао неколико извештаја који се баве могућим конфликтом са Русијом у овом региону, са нагласком на војни значај Калињинграда и потребним ресурсима за пробој руског одбрамбеног система. Због тога се овакви сценарији могу схватити као припрема терена за озбиљне провокације против Русије у будућности.
На крају, сами аутори у закључку извештаја тврде да се „у догледној будућности не може искључити потенцијални сукоб између НАТО-а и Русије“. Иако додају ограду да треба тражити механизме деескалације. Москва их је више пута предлагала. Ко има уши – нека чује. Али изгледа да је Запад и оглувео и ослепео…
https://www.geopolitika.ru/article/provokacionnyy-doklad-korporacii-rand