- Овај злокобни спис је непосредно после Великог (Првог светског) рата нагло изронио из анонимности и постао светски познат. Многи људи широм света, за које се никако не може рећи да су параноично поремећени, узимали су `Протоколе` крајње озбиљно. Да бисмо ово схватили, довољно је само да прочитамо шта о тајанственим `Протоколима` пише енглески новинар Лусијан Волф (ен. Lucien Wolf) у листу „Тајмс“ (The Times) 8. маја 1920:„Шта су ти `Протоколи`? Јесу ли аутентични? Ако јесу, који је злонамерни скуп сковао те планове и злокобно ликовао над њиховим излагањем? (…) Јесмо ли, напевши сваку струну свога националног бића, избегли `Pax Germanica` да бисмо упали у `Pax Judaeica`?“
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Амерички историчар Морис Комински (1901–1975) у својој књизи из 1970. године „Преваранти – обични лажови, отмени лажови и проклети лажови“ (Morris Kominsky, „The HOAXERS: Plain Liars, Fancy Liars, and Damned Liars“ Branden Press. 1970) анализира чувени заверенички (анти)јеврејски спис „Протоколи сионских мудраца“, који је у првој половини 20. века бурно продрмао светску јавност и у Другом светском рату пружио немачким нацистима идеолошку подлогу и оправдање за погром и сатирање европских Јевреја (холокауст) као „коначно решење јеврејског питања“. Комински у својој књизи даје кратак историјат „Протокола“:
„Такозвани `Протоколи сионских мудраца` су први пут штампани 1903. године у руском листу „Знамја“, па потом поново 1905. као дванаесто поглавље књиге руског правника, мистика и писца религијских памфлета Сергеја Нилуса (рус. Серге́й Алекса́ндрович Ни́лус, 1862–1929). Нилус је тврдио да рукопис потиче са Првог ционистичког конгреса одржаног од 29. до 31. августа 1897. у Базелу. Када му је скренута пажња на то да је конгрес био отворен за јавност и да су многи нејевреји присуствовали, променио је причу и тврдио да је рукопис потекао са тајних састанака одржаваних 1902. и 1903. да би коначно рекао да је текст добио већ 1901. године“. (Комински, стр. 209)
Овај злокобни спис је непосредно после Великог (Првог светског) рата нагло изронио из анонимности и постао светски познат. Многи људи широм света, за које се никако не може рећи да су параноично поремећени, узимали су `Протоколе` крајње озбиљно. Да бисмо ово схватили, довољно је само да прочитамо шта о тајанственим `Протоколима` пише енглески новинар Лусијан Волф (ен. Lucien Wolf) у листу „Тајмс“ (The Times) 8. маја 1920:
„Шта су ти `Протоколи`? Јесу ли аутентични? Ако јесу, који је злонамерни скуп сковао те планове и злокобно ликовао над њиховим излагањем? (…) Јесмо ли, напевши сваку струну свога националног бића, избегли `Pax Germanica` да бисмо упали у `Pax Judaeica`?“
Следеће године, The Times у бројевима од 16, 17. и 18. августа 1921. признаје своју грешку и објављује подужи чланак свога дописника из Цариграда Филипа Грејвса (Philip Graves, 1876–1953), који је тамо неочекивано и на чудан начин открио да су `Протоколи` добрим делом преписани из сатиричног дела „Разговор у паклу између Макијавелија и Монтескјеа“ (фран. „Dialogue aux Enfers entre Machiavel et Montesquieu“), француског правника и писца Мориса Жолија (Maurice Joly, 1829–78) написаног 1864. године као критика политике француског владара Наполеона Трећег (Charles-Louis Napoléon Bonaparte III, 1808–1873). (Норман Кон, „Позив на геноцид“, Матица српска – Нови Сад, 1996, стр. 68)
Ова два памфлета се слажу чак и у броју – „Разговора“ има двадесет пет, а „Протокола“ двадесет четири. Ево неких одломака који показују сличност Жолијевог изворника и плагијата (још увек) непознатог аутора:
Први разговор у паклу – Макјавели: „…Рђав инстинкт је јачи у човеку од доброг инстинкта… Ко од њих обуздава грабљиву звер звану човек? На почетку друштва постојала је брутална, необуздана сила; касније се претворила у закон, али је то још увек сила коју регулишу одређене форме… Политичка слобода је само релативна идеја“.
Протокол бр. 1: „Треба нагласити да су људи са рђавим инстинктима бројнији од добрих… Шта је задржавало грабљиве животиње које називамо људима? У почетку друштвеног уређења они су се потчинили грубој и слепој сили, касније – закону, који је уствари иста та сила – само маскирана. Политичка слобода је идеја, а не чињеница“.
Седми разговор у паклу – Макјавели: „…Организовао бих велике финансијске монополе, резервоаре јавног богатства, уз које би сва приватна богатства била тако тесно везана да би потонула заједно са поверењем у државу првог дана неке политичке катастрофе“.
Протокол бр. 6: „Убрзо ћемо почети да оснивамо огромне монополе – резервоаре колосалних богатстава од којих ће зависити чак и велика нејеврејска имања у толикој мери да ће она потонути заједно са кредитима својих држава сутрадан после политичке катастрофе“.
Дванаести разговор у паклу – Макјавели: „Попут бога Вишнуа, моја штампа ће имати стотине руку, и те руке даће израз свим нијансама мишљења широм земље“.
Протокол бр. 12: „Ти наши листови имаће попут индијског бога Вишнуа стотине руку, од којих ће свака осећати пулс неког посебног мишљења у јавности“.
(Норман Кон, „Позив на геноцид“, Матица српска – Нови Сад, 1996, стр. 289–291)
Цар Николај Други:
`Не може се праведан циљ постићи прљавим средствима`
Председник руског Савета министара, Петар Столипин, је 1905. спровео истрагу и закључио да су протоколи протурени већ 1897. године. Он је резултате своје истраге саопштио цару Николају II (1868–1918), нашта је владар одговорио да `Протоколе` треба конфисковати, јер се не може „праведан циљ постићи прљавим средствима“.
(Vladimir Burtsev, „The Protocols of the Elders of Zion: A Proved Forgery“, Paris, 1938, p. 106, Вл. Бурцев, „Протоколи сионских мудраца – доказан плагијат“, Париз, 1938, 106)
Неки историчари сматрају да су „Протоколи“ настали око 1890. године, и да их је написао Матвеј Головински (рус. Матве́й Васи́льевич Голови́нский, 1865–1920), руско–француски новинар и оперативац руске тајне полиције „Охрана“ (скр. за „Отделение по охранению общений бесплатной и оредан“, основана 1866. у Санкт-Петербургу). Ипак, ауторство овог списа–бомбе ни до данас још није поуздано утврђено. (В. Скуратовский „Проблема авторства `Протоколов сионских мудрецов`“, Дух и литера, 2001)
Стручаци за плагијате и фалсификате
Новији истраживачи „Протокола“ данас изражавају, правнички речено, оправдану сумњу да су аутори ове велике и опасне подвале агенти руске царске „Охране“. Руска тајна служба је несумњиво заслужна што је зао дух ослобођен из боце и што је затим по свету начинио голему и непроцењиву штету, али праве ауторе злокобног списа треба тражити на другој страни, међу ученим преписивачима службе која се преварама, плагијатима и фалсификовањем историјске и друге важне документације бави столећима. Погађате – реч је о ватиканској преписивачко–фалсификаторској „кујни“.
Млади српски историчар др Стеван Томовић, научни сарадник Института за националну историју у Београду, сматра да су ватикански стручњаци за кривотворење повесних докумената прави аутори овог изузетно опасног списа–бомбе који је у првој половини 20. века свим непријатељима европских Јевреја пружио савршену идеолошку основу и оправдање за „коначно решење јеврејског питања“. Ево како о томе пише др Стеван Томовић:
„Такође, за пример можемо навести чувене, озлоглашене `Протоколе сионских мудраца`, који се и до данас приписују Јеврејима, као тобожњим `владарима света`, а како то неки умеју да тврде. Но ипак, већ је доказано да је ово само још један фалсификат спремљен у кухињи Ватикана, овог пута устремљен против Јевреја, наравно из политичких и идеолошких побуда. Римска црква, са својим чедом Инквизицијом, била је и остала највећи извор антисемитизма, па зато и не чуди што је покушавала преко овог фалсификата да по ко зна који пут оптужи Јевреје за све недаће у свету. У том делу, а које се приписује Јеврејима, пише како они тобоже желе да овладају целим светом, и како су спремни да униште сваког ко им се у томе супротстави. Међутим, довољно је погледати текст тих „Протокола“, па видети да се тамо налазе све идеје које заступа у ствари Ватикан, а које су у потпуној супротности са законима јеврејске Торе. Неке од њих јесу: да политика нема никакве везе са моралом – и више но јасна асоцијација за Римску цркву; да народима треба владати силом – а како се папска религија ширила међу народима ако не силом?; да циљ оправдава средство – најпознатија крилатица језуита; тзв. право јачега (иначе, главно начело теорије еволуције); идеја о стварању Светске владе – заправо, за светску владу и тзв. Нови светски поредак јавно су се залагале римске папе; и постоји још низ других, бројних идеја из тих Протокола које је лако повезати са планом Римске цркве о владању светом, а које је она на крајње наиван начин покушала да припише Јеврејима. То се зове заменом теза. Римски фалсификатори су у те `Протоколе убацили неке од израза који су типични за Тору, мислећи да због тога неће бити откривени, попут израза „гојим“ за не-Јевреје, или библијског израза „Божији народ“, и томе слично. Тамо пише и да Јевреји желе да поставе неког `израелског цара` за владара света, и да желе да освоје Рим, како би тај њихов цар постао нови папа (?!); међутим, ми знамо да је истина потпуно друкчија – римске папе су те које су одувек желеле да освоје град Јерусалим, и папа је тај који жели да буде владар света. Још је наивније у тим Протоколима приказана сама Римска црква. За њу тамо пише да је извор највећег морала и главни стуб одбране човечанства од `злих Јевреја` и њихове `жидовско-масонске завере` завладавања целом планетом. Записано је да је Римска црква највећи противник Јевреја, те да им је зато главни циљ уништити Римску цркву. Наравно, истина је опет потпуно супротна – Рим је тај који је одувек желео да уништи Јевреје, и Ватикан је тај који Јевреје сматра главном препреком у остварењу свог циља завладавања светом!“
Веома је провидно у том фалсификованом делу Рим описан као једини спаситељ света од Јевреја и масона, а папа као неко ко нас наводно једини може одбранити од хаоса и ратова које исти ти „ционистички владари света“ изазивају. У Протоколима је чак записано и то да су заправо Јевреји били творци протестантске Реформације – опет, једног од главних противника Римске цркве у Средњем веку. Док се на једном другом месту у уста Јевреја стављају следеће речи: „Једино језуити могу да се пореде са нама“.
Целокупну искристалисану слику добијамо ако знамо да су нацизам створили управо језуити, и да је већина Хитлерових сарадника и официра била део окултних и језуитских друштава, попут Реда Малтешких витезова. И „Протоколе“ и ту „Моју борбу“ („Mein Kampf”)), у којима се Јевреји оптужују да су једини извори зла на планети, написали су дакле исти папини језуити, све у циљу да са себе скину белег геноцидних тирана света, а да га у исто време прикаче на оног ко им највише смета.
(др Стеван Томовић, „Ватикан – легло фалсификата“, Српска историја, 03.08.2016)