ФОТОГРАФИЈЕ Биљана Живковић
Последњи интервју Милета Медића, знаменитог српског писца (2022.)
Чувар српског имена, лепоте, језикословац, писац. Са знањем ерудитским. Тихи стваралац, за кога ради будућност, исто онако, како је он цео живот стварао за свој народ, за поколења која ће доћи. Аутор је више од 30 књига, романа, збирки приповедака, публикација са националном тематиком. Остаће упамћен по чувеном Завештању Стефана Немање. Миле Медић није међу нама, али ми не заборављамо његове речи, дела.
Шта за Вас значи књига, језик, наше писмо?
– Језик то је душа народа, то је нешто толико важно, да сам предао себе целог нашем језику, писму, наравно и књизи. Књига је за мене потреба, као ваздух, нешто што човека тера на дубоко размишљање, да дубље сазна о животу, о добру и злу, а касније и да сам пишем књиге, онако како ја видим и разумем живот, људе, догађаје… Што се тиче писма, оно је део књиге, писмом је књига написана. Писмо има несагледив значај за човечанство. Писмо се, иначе не слави, не помиње, за разлику од неких других великих појава као што је Гутембергова штампарија, о томе се стално прича као о великом догађају. Писмо је успело да људски глас, који је малог домета, прошири на бескрајне даљине, тако се написана реч, написана мисао шире, без икаквих ограничења, мимо моћи људскога гласа. Мисао се писмом преноси на друге људе. Мислим да је писмо једно од највећих и најзначајнијих историјских, културних и научних достигнућа.
Многи језик и писмо везују за Вука Караџића, Ћирила и Методија. Као да до тада Срби нису писали, мислили, преносили историјско памћење на будуће нараштаје.
Немам уобичајено мишљење – да је наш језик створио Вук Караџић, те да су наше писмо створили Ћирило и Методије. То су одвојене чињенице, које немају толико велики значај за наш језик и писмо, ни за културу. Јер, језик постоји, од када постоји човек, и ми као народ, а не од када постоји Вук. Писмо, такође, настаје врло рано и то баш овде, код нас – у Лепенском виру. Подсећам вас на Лепенски вир о којем се толико не говори, нити му се даје место које му припада. Управо тамо се врло рано појављују писани знаци – значи писмо!
Ми немамо право да све сведемо на Ћирила и Методија или њиховог савременика „чувеног” Грка Чрноризца Храбра, из 9. века, који је написао да „Словни никада нису имали писмо”. Очигледно је да такав човек није имао широке видике. Он је све приписао Ћирилу и Методију. Дакле, да су само њих двојица, Словенима који су „били пагани”, донели писмо. А пре, тога, у 9. веку, он тврди да су Словени били без свога писма, што је велика неистина. Ко може, веровати у то, поготово, после тако очигледних сачуваних доказа која се и данас налазе у Лепенском Виру… Својевремено сам писао и сачинио доказе о томе, да то что је говорио Грк Храбар, нема никакве везе са истином. Није наш народ спавао хиљадама година. Долазио је у додир и са књигом и са писмом. Чак једна реч у нашем језику која се зове књига, нити је грчка, нити је латинска. Нико ту реч нема, само ми, Словени! Дакле, ако смо имали реч књига, значи да је књига и постојала. Касније сам истраживао порекло те речи и отишао много даље у историју… то је реч коју су користили Монголи. Како може неписмена руља, “словенски пагани”, да имају реч књига, тако рано? Монголи (за разлику од западњачке доктрине) били су источни народ огромне традиције и културе. Много од њихове културе се слило на тло Европе, на словенске народе, па и на Грчку. Тако је монголска реч књига ушла у наш језик. То треба проучавати, да би човек нешто знао. У свим словенским језицима, реч књига има исто значење и исти облик.
У крушевачкој Епархији
Бавите се очувањем нашег језика, културе, битком против туђица. Један сте од малобројних истинских зналаца српског језика. У каквом су положају данас наш језик, култура?
Морамо и требамо да се боримо против туђица у нашем језику. Међутим, на челу наше науке о језику налазе се људи који су недостојни тог језика. У свом дубоком незнању, говорили су да стране речи у српском језику имају првенство. То су познати научници из САНУ, из Института за српски језик, најпре, међу њима бих поменуо Павла Ивића, потом два брљива човека који су владали нашом језичко-српском ситуацијом, Иван Клајн и Егон Фекете. Као одговор на њихова недела, написао сам неколико књига о језику, којима сам разбио таква, неприхватљива схватања. То су Најезда страних речи на српски језик, потом Обмане и заблуде, а данас бих рекао и Подвале поменутих људи српском језику. На моје велико изненађење, народ је те моје књиге прихватао од свег срца. Поменути могу да пишу подвале, али народу не могу да подвале. Наши, такозвани учени људи, које ја зовем учени а недоучени, нису могли да се ослободе тог „сјаја, злата и лепоте” страних речи. Ако би учени човек у Србији користио одговарајуће српске речи, а не стране, сматран је за глупог, примитивног, неученог, јер учен си само, ако користиш што више страних речи. Зато се огромни део тих, назови учених, красио туђицама. То се, на сву несрећу, преносило и на поколења која су пристизала. Сада, када погледамо где је стигао тај несрећни вал, можемо рећи да више нема реченице ни јавне ни тајне, ни службене ни приватне, у којој нема бар три четири стране речи, које су нам потпуно непотребне. Ми имамо много лепше речи, које све то боље, јасније и тачније исказују. Народ, подстакнут интелектуалном елитом, прима стране речи као заразу. Ко сноси одговорност? Наравно, они који су задужени, преплаћени да чувају српски језик, САНУ, Институт за српски језик, то су професори факултета, средњих школа, учитељи и наставници. Они који уче младе. Слушао сам предавања и читао књиге тих људи, који о српском језику говоре искључиво страним речима. Сви називи су страни, свугде. У самој науци о српском језику, угнездиле су се стране речи. Помоћу туђих речи се тумачи, објашњава, уче млада поколења о српском језику. То је стравичан пример у свету како се уништава матерњи језик. Практично, данас немате ниједне науке, у којој нису заступљене стране речи, енглеске, почев од медицине, технологије, технике. Шта смо са тим добили? Резултат је познат – из науке у Србији је избачен српски језик, а српски језик је један од најбогатијих језика на свету! Знам да су наши научници, лекари, који су створили медицинску науку у Србији и Медицински факултет, писали искључиво на српском језику. Они су писали у почетку прво нашу реч – у загради су писали како се то каже на латинском. А онда су дошли неки други, који су обрнули. Написали су прво главну реч – потпуно страну, па извесно време у загради су писали наше речи, а потом су избацили српске речи. Читава наша наука више није српска. Што је најгоре, ништа се не предузима ни у области језичких наука, и свих других. Српски језик има све речи, за скоро све стране изразе. Али, нико од младих нараштаја не зна те наше речи и не може ни да их употреби. Дакле, само су три човека смела да говоре о српском језику, а како су писали и говорили, то сада знамо. Због тога сам био принуђен да у УКС отворим јавну Језичку трибину на којој се слободно, отворено, гласно говорило о језику. Језичка трибина УКС је трајала две године. Резултати отвореног научног разговора су скупљени и објављени у књизи Дух језика. Учествовало је преко 80 професора, др наука, србиста, лингвиста, писаца, песника. С обзиром да су осећали и знали суштину, већина њих је подржала Језичку трибину, и била врло заинтересована за судбину српског језика.
Како званична наука чува наше историјско и културно благо? Благо које су нам у завештање оставили преци?
То је предмет мог великог и дуготрајног искуства и истраживања. Више од 40 година се бавим најблиставијим временом наше историје. То је наш Златни средњи век, кога су дуго називали “мрачни средњи век”. Било је то време несхватања, оно није везано ни за комунисте ни за капиталисте, нити за конкретне идеологије. Наша наука још увек није зашла у дубину Средњег века да бисмо могли сазнати, не само ко су били наши преци – него – и ко и шта смо ми. Код нас се то време свело на помињање некаквих имена, неки Стефан Немања, неки св. Сава, неки српски владари о којима се знају само историјске чињенице. А у то време Златног средњег века у Србији је раскошно цветала наша уметност, неимарство. На нашем тлу су изникле у време наших владара величанствене грађевине, као што су наши манастири чијој грађевинској лепоти се диви читав свет. Нико, рецимо није говорио на стручан начин о лепоти Грачанице, Високих Дечана, Пећке патријаршије, Студенице… дакле, о духовно уметничким драгуљима по којима смо препознатљиви у целом свету. Да се вратимо књижевности средњег века. У средњовековној Србији смо имали великане који су, по уметности, равни највећим писцима тога доба у Европи. Поменимо само Доментијана, Теодосија. То су грандиозни ствараоци средњег века. Али, шта је ту најинтересантније? Сви ти наши владари били су уметници, писци, песници, филозофи! А касније, они су постали светитељи. Поменимо св. Симеона Мироточивог и величанствену Студеницу, светог Саву и његова земаљска дела, св Стефана Првовенчаног, краља Владислава који је градио Жичу – чудо од градитељске и сликарске лепоте, па Стефана Уроша Првог који је изградио непревазиђене Сопоћане, чије су фреске више од ренесансних остварења, и претече ренесансе. Затим, монахињу Јефимију, блиставог песника и уметника, па деспота Стефана Лазаревића. Ако само погледате у Милешеви сликарски, фрескописни портрет светог Саве, краља Владислава, видећете колико лепоте, светости и живота, колико савршенства има тај уметнички израз. Непревазиђене фреске. Величанствена уметност. Ко то још има на свету? То су великани, који нису само наши. О томе сам писао у мом роману Путовање у Никеју. У тој књизи сам оживео ту страну нашег средњег века. То није само оно што смо учили у историји. Средњи век има далеко већи, јачи и богатији животни смисао. Средњи век у Србији је уметнички раван било којем европском раздобљу, и географском простору, можда и много више и значајније. Јер у Златном средњем веку у Србији, не заборавите, није било код нас ни инквизиције, ни индулгенције!
Ти наши великани су били изнад векова који ће тек доћи у Европи. Када говоримо о тзв ренесанси, ми и данас у Србији, нашим манастирима, имамо сачувана драгоцена сликарска дела, која несумњиво говоре о зачетку новог времена који ће се тек касније појавити у Европи. Потом је српски народ имао несрећу да је 500 година мучен у мраку крви, патњи, током многовековног терора Турака. Тада је у Србији све било замрло. Право је чудо је да смо и после тих несрећних 500 година остали здрави, нормални и читави. Све то говори о величини златног раздобља које, као да нас је припремало за пола миленијума патње и мрака, да све то преживимо, да наставимо оно што су наши великани у Средњем веку започели.
Какав однос имамо данас према тим нашим драгуљима културе и духовности?
Видите, о томе треба да се старају такозвани учени људи. Да то никада не забораве и да о томе причају својим студентима, ђацима. А шта су радили све ове претходне деценије такозвани учени а недоучени у Србији? Хвалили су друге, а кудили или се ругали српским великанима, нашим прецима. Видите како уосталом, о ренесенси и својој уметности, говоре Италијани, и цео свет, шта о одређеним сликарским и уметничким правцима и својим уметницима говори Русија, Француска, Холандија. Што се тиче самог српског народа, он је својим великанима, уметницима, светитељима, владарима остао веран кроз сва времена.
Вама су блиски Немањићи. Зашто сте се одлучили да своје стваралаштво, у првом реду, посветите св. Сави?
За мене је то сасвим нормално и велики је део мог живота и стварања. Знате, није тешко опстати у лепоти. Чини ми се да сам врло рано осетио величину и лепоту тог века. Везан је за великане који су дали немерљив значај нашој државности, црквеном животу, култури, уметности, традицији. Они који су поставили темеље савременој српској држави, на којој и данас све почива од СПЦ, до свега осталог. И није та епоха значајна само за нас, битна је за цео свет. Бити у свету српског средњег века је велико лично задовољство, али истовремено озбиљан задатак и обавеза да се значај тог времена сагледа изблиза, онако како сам то радио, боравећи у манастирима, оживљавајући времена у Студеници, Грачаници, Жичи, препознавајући светле стазе наших предака. Трагајући за њима, трагао сам, читао, записивао, листао црквене архиве. Бележио сам личне утиске, податке, да бих касније из тога писао своје књиге. Таква дела су и књижевна и језичка и научна.
Како сагледавате улогу светог Саве у нашем духовном и културном простору, уопште, у трајању српског народа?
Свети Сава је горостасна личност, не само у српском народу, него у целом православном свету. Непоновљива личност. Наш свети Сава је без сумње, свети човек и светост је добио током свог земаљског живота, заслуживши је пред Богом. Али, он није само светац, он је једна новострана, разноврсна, богата личност, која у себи носи свој народ, онакав какав је. Свети Сава је израз свога народа, он није, као што обично кажу, творевина неког византијског човека. Он је, према мом мишљењу, најпре једна митска личност. Ту његову митску страну, нико није изразио у нашем народу, у свету науке и културе, али зато је народ створио његову митску личност у невероватно много прича, које је изнедрио. Св. Сава је тај чудотворац, који се креће у народу, иде кроз свет, ствара чудеса, изворе и лековите воде, разрешава људске судбине, отвара само њему познате путеве, којима онда иде цео његов народ. То је та митска страна. Пошто је он наш светитељ, њега су сасвим несвесно свештеници затворили у цркву. Он је далеко изнад цркве. СПЦ је само једна од његових основних творевина и грађевина. Али, није то све у чему он живи и постоји. Дакле, осим митске личности, св. Сава постоји и као легендарна личност. Такође, легенду о светом Сави нити је створила Црква, нити је створио било који наш стваралац, културни посленик. Опет је народ створио легенду о свом св. Сави. Када би му се одузело то митско, то легендарно, то народно, а то је нешто највеће и најдубље у шта човек може да уђе, онда то не би била ова жива, увек у народу присутна величанствена личност, која живи кроз векове. Он је историјска личност, творац наше историје. О св. Сави као творцу наше историје, врло мало се зна. У мојој првој књизи о светом Сави Путовање у Никеју, описао сам тај његов огромни подвиг. Он је отишао у Никеју код византијскога цара Теодора Ласкариса и патријарха Васељенскога Манојла I да га рукоположе за архиепископа. То је тренутак, када је хиротонисан, и то се може ставити као велики датум који овде нико не слави. Васкрс 1220. године, ни ту се историчари не слажу, да ли 1219. или 1220. године! Али, добро, ни година није битна. Важно је да је он основао у Никеји Српску Православну Цркву, јер је рукоположен да води Христову веру у Србији, коју су до тада искључиво Грци водили. Ето, то је његов историјски и верски значај. И да је смо то учинио био би великан. То је велики, историјски, мудар потез. Али, није свети Сава путовао у Никеју само због наше Цркве. Он је, поставши архиепископ, стекао право да крунише краљеве. Само архиепископи могу крунисати краља, а цара могу само патријарси. Па је он учинио да он буде тај, који ће крунисати српске краљеве, тако да је крунисао свог брата Стефана Првовенчаног, који је већ на глави носио папину круну. Папина круна, је разуме се – имала цену: да се пређе у римокатоличку веру! Дакле, свети Сава је основао српску цркву, српску државу, српско краљевство! Тај датим треба да буде највећи празник у историји српског народа, Спасовдан 1220-1221. године. На великом црквено народном Сабору у Жичи, на Спасовдан 1221. године свети српски архиепископ Сава помаза свога брата Стефана на краљевство, јер га на православни начин венча за краља и самодршца Српске земље и државе. Од тада Стефан би назван Првовенчани краљ свих Српских земаља, јер тек од светога Саве дође право краљевство Стефану и његовим наследницима Немањићима.
Сава Немањић био је један од најобразованијих, најкултурнијих људи тога доба, не само у српским земљама, него на европском тлу, а можда и даље, будући да је за живота посећивао многе државе, наравно и Свету Земљу. Сусретао се са бројним краљевима, царевима, са другим народима, па чак и нехришћанским. На све је остављао дубок утисак, неизбрисив. Савременици његови су говорили о св. Сави са највећим поштовањем, чак и много пре него што је то схватио српски народ. Да не говоримо шта је све чинио за свој народ. Био је велики лекар, одлично је познавао медицину, осим светиња, градио је школе, сиротишта, болнице свом народу. Био је и велики књижевник, његово дело је сјајно дело нашег средњег века – Житије Св. Симеона Мироточивог.
Неки су покушали да избаце св. Саву српског из појединих основних школа на територији Србије! Зашто?
Рекао бих да је у питању крајња ускогрудост и непоштовање наших највећих вредности од припадника тзв. других нација који у исто време желе да се код „њих” све поштује, али, под условом, да се избаци све оно што је нама, српској историји и нараштајима које долазе – најсветије. Рекао бих и да је у питању завист и љубомора, а она је увек повод за многа зла. Величине св. Саве такви су дубоко свесни. Такви би хтели да нашег великог светитеља замене – својим садашњим политичарима.
Стефан Немања, односно, св. Симеон Мироточиви, такође је оставио дубок траг у нашем постојању.
Свети Симеон Мироточиви је био зачетник тог блиставог времена осветљеног нашим св. Савом. Сматрају неки историчари да је св. Симеон Мироточиви оснивач српске државе. Не бих се са тим сложио. Стефан Немања је био жупан српски, господар једне области у оквиру Византије. Он има своју величину, али такву, какву је имао његов најмлађи син Растко, он није имао. Није био ни оснивач цркве, ни оснивач државе. Све је то урадио свети Сава. Али, када сам гледао серију о Немањићима био сам згрожен. То говорим као добар познавалац средњовековне Србије и посебно улоге и личности св. Саве и св. Симеона Мироточивог. Човек који види колико је кроз ту серију понижен српски народ и његова историја, мора да се запита: ко су људи који стоје иза те серије?! Дошао сам до закључка да су то људи који немају никакве повезаности са нашом српском древном традиционалном културом, са нашом вером, духовношћу, са нашим златним средњим веком. Писац, сценариста, режисер серије о Немањићима, који су били ангажовани, до тада су стварали сасвим површне забавне емисије и разбибриге. Серија о Немањићима је накарадни пројекат, који је урађен свесно да се уништи, понизи, обезвреди оно што нам је најважније, најдрагоценије, најсветије. Ни данас ми није јасно КО стоји иза свега тога?! Ко су ти људи из сенки, који су јавно хтели да понизе наше највеће вредности и нас као народ?! А нису, срећом, успели – јер је народ, огорчен, са гађењем то гледао. Дакле, пројекат им се није остварио. Нису успели да нас понизе, ни св. Симеона Мироточивог, ни светог Саву, ни краља Стефана Првовенчаног, наше светле и свете личности, које данас живе кроз нас, нашу љубав и памћење. Ми још живимо и живећемо као народ духом наших великана.
Многи и после десетине издања на преко 30 језика, мисле и даље да је књига Завештања Стефана Немање дело самог св. Симеона Мироточивог, а не Ваше!
Ако бих хтео да прикажем све моје стваралаштво, онда је у његовом средишту књига Завештања Стефана Немање. То су она завештања која нам је он оставио. Најважније црте, одлике нашег постојања на овом свету, које су стваране кроз векове. То је, наравно, завештање земље на којој живимо, не живимо у ваздуху и нема народа који не живи на некој земљи, а онда има свој језик који је његов, своју природу, културу, уметност, па тако постоје завештања језика, љубави, песме, имена, славе, крви.
Моје последње дело Књига бесмертија сербского, управо говори о вишедимензионалној и несагледивој мисији св. Саве. То је друга књига о његовом животу. Назив је изворни, наравно српски – језик којим је говорио и писао свети Сава. То је мој целовит улазак у српски средњи век. Ту се говори, не само о светом Сави, у књизи се може прочитати о средњем веку, сјају, мисији, лепоти, духовности, животу, све оно што је створено и данас пулсира у нама и са нама, остало је сачувано, до данас. Књига бесмертија сербского за мене је веома битна. То је драгоценост коју на крају живота остављам свом народу.
Разговарала Биљана Живковић