• обележава се (25. маја) још једна годишњица од оснивања Међународног трибунала за бившу Југославију. Правосудна институција, за чији је циљ проглашено успостављање правде, заправо је постала одраз лицемерја међународног правосуђа у рукама колективног Запада. О селективној осуди Срба већ је доста речено. Данас, међутим, можемо да видимо да је пажња поборника такве правде усмерена на још једну словенску земљу.
  • С тим у вези, било какве тврдње о Белорусији као агресору и покушаји да се Минск позове на међународну одговорност биће јасна манифестација политике двоструких стандарда и селективних приступа у потрази за међународном правдом.

Од интензивирања ратних дејстава између Русије и Украјине, један број западних политичара, који представљају углавном земље ЕУ и НАТО-а, готово одмах je упутиo апел да се Белорусија и њено руководство позову на одговорност. Заузврат, „лидери“ белоруског протестног расположења 2020, чији се интереси тренутно активно лобирају на разним платформама ЕУ, брзо су подржали ову тезу. Клишеи „земља агресор“, „ратни злочинац“ или „саучесник у злочинима против човечности“ постали су уобичајени за противнике званичног Минска. Међутим, да ли такве изјаве имају рационалну правну основу, или смо сведоци још једне селективне потраге за правдом?

Гледајући унапред, напомињемо да су се касније стручне процене показале суздржанијимa у погледу практичне реализације оваквих иницијатива.

Почнимо од тезе о одговорности Белорусије као државе и основног схватања да држава не може бити одговорна за чињење „ратних злочина”, „злочина против човечности”, „геноцида”. Ове врсте кривичних дела се појединачно инкриминишу, односно предвиђена је само кривична одговорност за лице које је учествовало у њиховом извршењу. Државе имају међународну обавезу да „предузму мере и кривично гоне оне који су одговорни за такве злочине“. Међутим, у контексту догађаја у Украјини, процесуирање починилаца најтежих злочина ограничено је на територијалну и личну надлежност Белорусије. Сходно томе, изјаве попут „саучесништва Белорусије у извршењу геноцида” које шире поједини политичари и медији нису ништа друго до новинарска грешка или намерна политичка инсинуација.

Чак и ако претпоставимо могућу одговорност Белорусије за умешаност, како се наводи, у извршење акта агресије, на основу тезе о давању на располагање своје територије Русији за извођење војних операција против Украјине, треба узети у обзир следеће.

У основи постојећих правосудних механизама за утврђивање одговорности држава је базични принцип сагласности саме државе да питање њене одговорности испита одређени суд. Такав пристанак се може дати директно суду или на основу међународног уговора. У универзалним међународним уговорима не постоје одредбе које предвиђају подношење на разматрање било ком суду спорова у вези са извршењем кривичног дела агресије који се приписује Белорусији.

Дакле, међународни правосудни механизми који су потенцијално у могућности да воде процесе како би се Белорусија као држава позвала на одговорност једноставно не постоје.

Истовремено, поставља се питање: да ли је и раније било преседана сличних садашњем контексту у Украјини и какве су биле последице? Године 2003. коалиција држава на челу са Сједињеним Државама и Великом Британијом извршила је војну инвазију на Ирак. Већина светских држава, међународних организација и независних светских лидера, попут тадашњег шефа УН Кофија Анана, отворено су изјавили да је агресија на Багдад супротна међународном праву. Међутим, чланови коалиције нису сносили било какве озбиљније последице. Истовремено, земље као што су Кувајт или Италија, које су дале своје територије за полазиште агресије, углавном су биле лишене сваке међународне осуде.

С тим у вези, било какве тврдње о Белорусији као агресору и покушаји да се Минск позове на међународну одговорност биће јасна манифестација политике двоструких стандарда и селективних приступа у потрази за међународном правдом.

Покушајмо сада да се позабавимо изјавама о међународном гоњењу белоруских највиших званичника. Треба почети од чињенице да белоруска војска не учествује ни у каквим ратним дејствима на територији Украјине. Конкретно, група експерата у оквиру Московског механизма ОЕБС-а „О кршењима међународног хуманитарног права и људских права, ратним злочинима и злочинима против човечности почињеним у Украјини“ закључила је у свом извештају од 13. априла да Белорусија није била страна у сукобу у време писања извештаја. Стога је немогуће тврдити да би поједини представници белоруског руководства могли чак и потенцијално лично учествовати у злочинима који им се приписују, издавати наређења, вршити контролу и имати намеру да их почине. Наведене радње саставни су елементи стандарда за утврђивање индивидуалне кривичне одговорности, садржаних у међународном кривичном праву.

Осим тога, тренутно једини универзални међународни правосудни механизам који је надлежан да се бави најтежим злочинима који изазивају забринутост читаве међународне заједнице јесте Међународни кривични суд. Међутим, Белорусија, као, на пример, и САД, Кина, Турска, Русија, ужива своје неотуђиво суверено право и не признаје надлежност овог суда.

Теоретски, Савет безбедности УН има могућност да ову или ону ситуацију поднесе суду на разматрање, али било која његова стална чланица може блокирати такву одлуку користећи своје право вета.

Дакле, може се тврдити да такође не постоје међународни кривично-судски механизми надлежни за кривично гоњење белоруских високих званичника.

Неки стручњаци скрећу пажњу на иницијативу бившег премијера Велике Британије Г. Брауна, која има за циљ уклањање правне празнине у могућностима процесуирања високих руских званичника, углавном за извршење кривичног дела агресије. Наравно, можемо се запитати зашто господин Браун није показао сличну иницијативу у односу на свог претходника Т. Блера, који је донео одлуку о инвазији британских трупа у Ираку 2003. године, али нека то питање остане реторичким. Обратимо пажњу на то да су поједини политичари видели могућност проширења ове иницијативе у односу на руководство Белорусије.

Међународна правна радна група коју предводи бивши британски премијер тренутно ради на стварању хибридног судског механизма по узору на специјалне трибунале за Либан, Сијера Леоне и Камбоџу. Особеност оваквих трибунала је да су основани резолуцијама Савета безбедности УН, а њихово применљиво право су биле норме националног кривичног права дотичних држава.

Пошто покушаји да се кроз Савет безбедности УН створи овакав трибунал за Украјину немају никакву перспективу, ова радна група, као главну опцију, планира да иницира успостављање таквог механизма усвајањем одговарајуће резолуције Генералне скупштине УН. Истовремено, једноставно читање Повеље УН показује да Генерална скупштина УН нема таква овлашћења, али управо у овом тренутку сваки Србин може имати изоштрен осећај за дежа ви. Међународни трибунал за бившу Југославију је такође створен без изричито предвиђених одговарајућих овлашћења Савета безбедности УН. Има ли сумње да ће овакви експерименти довести до уништења постојећег система међународног права, а могуће и светског поретка. Али је можда покретач процеса код аутора ове иницијативе позната изрека „Нека победи правда, па макар свет пропао”.

Поред тога, разлика између кривичног дела агресије и других тешких кривичних дела је у томе што ће се, проглашењем некога кривим за његово извршење, директно утврдити чињеница да је чин агресије извршен од стране државе коју представља оптужени, што ће неминовно утицати на права и обавезе ове државе. С тим у вези, према мишљењу најауторитативнијих стручњака из области међународног кривичног права, за утврђивање одговорности високог званичника за извршење кривичног дела агресије потребна је сагласност његове државе. Иначе ће бити прекршен принцип који је успоставио Међународни суд правде у случају „Монетарно злато“, према којем „суд не може донети одлуку без сагласности треће стране, ако се сам предмет случаја тиче легитимних интересе ове треће стране”.

Укратко, желим да напоменем да су најтежи војно-политички догађаји у свету обично праћени паролама, којима звучност придају речи које у друштву изазивају снажне негативне асоцијације, као што су „геноцид”, „ратни злочинац”, „агресија”. Овај осврт на ситуацију која се догађа са „правосуђем” сведочи да су овакве методе, праћене политичким тежњама, чешће усмерене на етикетирање и стварање имиџа „непријатеља човечанства” него што имају стварне правне основе. Не би била грешка претпоставити да аутори оваквих метода желе нешто више од праводуђа.

One thought on “Правосуђе у раљама геополитике”
  1. Пошто амерички војници и наредници имају самопроглашен “дипломатски имунитет“ с којим нико не може да им суди јер су правно заштићени по целом свету, без обзира шта чинили, и пошто је сам хашки суд створен на нелегалним поставкама међународог права – грешка је Србије и словенскох земаља да се повинава њиховим “судовима“!
    Ми, Словени имамо другчији осећај за правду и морали би имали сопствене судове за своје људе. Срамота је да смо дозволили да се Хаг деси и да нисмо бар неком герилском акцијом извукли хероје као Генерала Младића и Карађића који се борише против Бин Ладена и његових америчких, ЕУ, ватиканских савезника.
    Нека борба буде непрестана.

Оставите одговор на Суверена Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.