- Постепено је постало јасно да је на средњи и дуги рок много боље бити поштен, одан и поуздан.
- Да част, достојанство и пословна репутација имају смисла.
- Да је поверење – најважнији капитал и појединца, и друштва.
АУТОР: Сергеј Худијев, публициста и богослов
ВЦИОМ је недавно објавио резултате истраживања о моралу и моралним вредностима у руском друштву. Социолози су закључили да „већина Руса за неморалне сматра поступке који, у буквалном смислу, подривају темеље како друштвених, тако и међуљудских односа – поверење. Ради се пре свега о издаји и превари. Другу најчешћу групу неморалних поступака чине злочини (убиство, крађа и сл.), а трећу – непоштовање према другим људима и сопственој отаџбини.”
Према подацима истраживања, „успех постигнут по цену компромиса са савешћу, постепено губи привлачност у руском друштву: у последњих 20 година број оних који су спремни да жртвују моралне принципе ради постизања свог циља – преполовљен је. Другим речима, фокус се помера са прагматичног, утилитарног приступа у духу ‘циљ оправдава средства’, ка новој етици успеха, која подразумева верност сопственим моралним убеђењима.”
Наравно, може се рећи да људи који одговарају социолозима настоје да се прикажу у бољем светлу, али сама промена у томе шта се сматра прихватљивим да се о себи каже – а шта је боље прећутати – значајна је. Још не тако давно људи су говорили: „Нисмо ми такви, таква је стварност” – што је значило да неморално понашање у потрази за успехом можда и није идеално, али ми не живимо у идеалном свету.
Људи су друштво у коме живе доживљавали као стање аномије – одсуство моралних норми, и сматрали су да се поштење и марљивост не исплате. Успех припада бескрупулознима, онима који су описивани популарним изразом из деведесетих – „без комплекса”. Заиста, поштење, верност и педантност су се често сматрали изразом психолошке затворености, „стегнутости” или чак „совјетског заостајања”.
Још се добро сећам полушаљивог слогана: „крајњи циљ наших напора – да се набере лова и [запали] у Бразил”. Тај слоган је добро преносио двоструко уверење – да је животни циљ „набрати лову”, и да ће сваки човек, чим добије финансијске могућности, побећи одавде било где – макар у Бразил, за који се ништа не зна осим да – није Русија.
Говорити о поштовању према својој земљи значило је навући на себе циничне подсмехе. Људи су с горчином констатовали општу атмосферу озлојеђености и неповерења која је Русију неповољно издвајала у односу на друге земље. А идеалистички позиви да се она сама промени, ломили су се о већ познато: „нисам ја такав – таква је стварност”.
Било је уобичајено рећи да елита живи по „вахтоном принципу” – овде зарађују (ако се та реч уопште може употребити), а њихов прави живот је негде „тамо”, у „цивилизованом свету” у који очајнички желе да се уклопе.
А та слика „успеха” сада се полако, али сигурно мења у нешто друго – нешто што више личи на „овде нам је место”. Ово је наша земља, у којој нам је добро, у којој ћемо остати, где ће живети наша деца и унуци. Нећемо је променити ни за једну другу. Ово су наши суграђани, са којима заједно градимо заједнички живот.
Та промена у начину перцепције одразила се и на то како човек треба да се понаша. Постепено је постало јасно да је на средњи и дуги рок много боље бити поштен, одан и поуздан. Да част, достојанство и пословна репутација имају смисла. Штавише – да су важни и да их треба чувати.
Да је поверење – најважнији капитал како појединца, тако и друштва.
Још увек се сећам времена (а било је то скоро) када је „руски пијаница” био популаран стереотип – популаран, између осталог, и међу самим Русима. Као да је то нека „национална традиција“ још од времена кнеза Владимира. Али испоставило се да није тако – исто то истраживање показује да се пијанство више не доживљава као стална пошаст друштва, а други подаци указују и на то да потрошња алкохола наставља да опада.
Људи су почели више да верују једни другима, више да цене своје здравље и своју земљу. Наравно, друштвене ране, иако ублажене, нису нестале – али правац у којем се креће улива наду.
Како је до тога дошло? Међу факторима на које вреди обратити пажњу је одређена друштвена стабилност, која људима омогућава да праве планове за будућност. То је она чувена „сигурност у сутрашњи дан”, када човек може да полази од тога да неће бити лишен плодова свог труда, и да се поштење и марљивост исплате.
А с друге стране – та стабилност је и сама резултат растућег поверења људи једних у друге. И управо тај капитал поверења важно је да сваки од нас чува и умножава.
ИЗВОР: https://vz.ru/opinions/2025/7/16/1345168.html