- Пуниша Рачић заслужује не само улицу и споменик – већ књигу, документарни филм, мјесто у школским уџбеницима.
- Зато, умјесто да се стидимо Пунише Рачића, вријеме је да се запитамо: чега се заправо боје они који би да његово име затру? Да ли их плаши истина коју симболише – да Црна Гора није настала у празнини, већ на жртви и борби својих најбољих синова? Да ли их плаши сјећање на вријеме када је чојство било врлина, а не предмет подсмијеха?
- Црна Гора која не поштује Пунишу Рачића, није Црна Гора јунака и слободара, већ оних који би да им се прошлост прилагоди мјери данашњег страха и сервилности
Док Црна Гора данас уличним таблама и споменичком културом одваја себе од историјског памћења и везе са српским националним бићем, вријеме је да се ствари назову правим именом. Једно од тих имена – и то велико и незаобилазно – јесте име Пунише Рачића, народног посланика, српског добровољца, комите, родољуба и човјека који је цијелим својим животом носио терет борбе за слободу, јединство и част српског народа.
Рођен 1886. године у Слатини код Андријевице, Рачић је већ као младић учествовао у српским ослободилачким акцијама у Старој Србији – на Косову и у Македонији. Борио се у балканским ратовима и Великом рату. У вријеме повлачења српске војске преко Црне Горе и Албаније, Рачић је био задужен за пребацивање злата из Народне банке Краљевине Србије. По поразу Црне Горе и распуштању војске, одлази у комите, где се изјашњава против династије Петровић Његош и за присаједињење Краљевини Србији, заједно са осталим комитама се борећи као бјелаш по свршетку рата 1918. године.
Свој политички рад наставља као посланик Народне радикалне странке у Скупштини Краљевине СХС, гдје је представљао интересе српског народа и бранио идеју јединства. Догађаји из 20. јуна 1928. године, када је у Народној скупштини дошло до оружаног инцидента у ком је Рачић испалио више хитаца на хрватске посланике, и данас се користе као средство антисрпске пропаганде. Али тај чин није произишао ни из лудила, ни из мржње, нити из некакве службе – него из драматичног осјећаја да је држава на ивици распада, да се издаја слави, а српски интерес гуши и исмијава. Рачић није пуцао из хира, већ као човјек који је у сали Скупштине већ данима трпио понижења, увреде и пријетње народу који представља. Истина је да је догађај трагичан.
Подсјетимо, тада водећи хрватски политичар Стјепан Радић, предсједник Хрватске сељачке странке, пријетио је како се Хрватска већ спрема на отцјепљење од остатка државе. Својим жустрим говорима је изазивао неред, због чега га је предсједник скупштине Нинко Перић укупно 10 пута удаљио са сједнице. Врхунац сукоба је био када посланици више нису ни негирали да подржавају насиље у законодавном тијелу. Једном приликом посланицима владајуће већине са клупе довикнуо „Хајде, стоко, час горе, час доле!“. Када је неко из већине споменуо Велики рат и јунаштво у борбама „за краља и отаџбину“, Павао Радић је гласно упитао „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“
Истина је да је тај акт драматично убрзао политичке процесе у Краљевини, али исто тако је истина да је Пуниша Рачић био само коначни окидач – а не узрок свих подјела и нетрпељивости. Његово дјело можда јесте било прекорачење закона, али оно није било издаја, већ крик за правдом.
Пуниша Рачић се мирно предао жандармерији и изјавио да није имао никакве намјере да бјежи или се скрива, већ да је само хтио да обавијести породицу и своје бираче о свом чину, упутивши им писмо:
„ Драга браћо Срби из Црне Горе, бирали сте ме и изабрали за свога посланика против воље владе и режима… Ја сам до данас повјерену ми дужност савјесно и предано вршио… Радећи то за вас, правио сам се мањи од макова зрна, а скромнији од сваке дјевојке, кад сам ја лично био у питању… Али кад су били ваши морални и материјални интереси ја сам био прави Србин Црногорац… Данас су ме радићевци изазвали нападајући на моју част и национално осјећање, те сам се онемогућио да вас даље представљам. Црногорцима и не би требао представник који нема поноса, осјећања части, чојства и јунаштва… Хвала вам, браћо, на повјерењу!“
Симптоматично је да у времену када се широм Хрватске обнављају споменици усташама, диже усташка иконографија на зидове јавних установа, и када српска заједница у Хрватској живи у страху и маргини, највећи проблем појединим круговима у Црној Гори представља скромна спомен-плоча у родној кући Пунише Рачића. Зашто? Зато што се та плоча не уклапа у нову, антисрпску историјску матрицу. Али, не можемо дозволити да нам они који славе Мираса и Павелића – држе лекције о моралу и памћењу. Ако Гаврило Принцип може имати споменике у Републици Српској, Србији и широм свијета као симбол отпора империјама, ако Благоје Јовић може бити херој због елиминације усташког кољача Артуковића, зашто би Пуниша Рачић био „мрачни револвераш“ само зато што није пристао на понижење српства? Потреба да се у Андријевици, Беранама, па и Подгорици једна од главних улица назове по Пуниши Рачићу, није реваншизам, није провокација, није заборав – то је дуг. Он је био симбол епохе када се за Србију и српство не ломио само језик у скупштини, већ и кости по фронтовима и горама. Срамно је што се у Црној Гори још увијек крију и стиде оних који су најбоље и највише дали за њу. Срамно је што спомен-плоче хероја у Васојевићима сметају више од табли усташким креаторима „олује“ у Книну или од злочиначких ћутања у Јасеновцу, срамне плоче у Морињу. Вријеме је да Црна Гора покаже да поштује своје синове.
Пуниша Рачић заслужује не само улицу и споменик – већ књигу, документарни филм, мјесто у школским уџбеницима. Зато, умјесто да се стидимо Пунише Рачића, вријеме је да се запитамо: чега се заправо боје они који би да његово име затру? Да ли их плаши истина коју симболише – да Црна Гора није настала у празнини, већ на жртви и борби својих најбољих синова? Да ли их плаши сјећање на вријеме када је чојство било врлина, а не предмет подсмијеха? Црна Гора која не поштује Пунишу Рачића, није Црна Гора јунака и слободара, већ оних који би да им се прошлост прилагоди мјери данашњег страха и сервилности.
ИЗВОР:ИН4С