- `Године 1990. била је договорена – испоставило се последња – јадранска турнеја ансамбла Ренесанс: од Истре до Дубровника. Један од концерата је био заказан у Сплиту. Организаторка није смела да дође на концерт, замолила је да је разумемо – таква је била ситуација – наравно, ништа нисмо разумели; само ми у Србији нисмо знали шта се стварно догађа у Југи.
- Цело друштво са Шолте је дошло на концерт. Изљубисмо се и позвах их у хотелску собу да се дружимо после концерта. Тони, сјајан момак који је студирао у Загребу, дошао је посебно за тај догађај. Отишао сам са њим до једне ноћне самопослуге и накрцали смо се вином.
- Уз вино су кренули и дугачки разговори који су трајали до зоре. Од њих сам чуо свашта… било им је много жао и непријатно због новонастале ситуације.
АУТОР: Миомир Миша Ристић
Ових дана је музичар Миомир Миша Ристић (рођен у Београду 11. априла 1948) објавио књигу сећања под насловом „Дорћолске скаске“ (уредница Сандра Бакић Топаловић, Библиотека „Итака“, Одисеја–Београд, 2024).
Миша је рођен у Доситејевој 24 на Дорћолу, старом, романтичном београдском крају који је у великој мери био надахнуће за ове „скаске“. Заједно са потписником ове белешке, Миша је 1968. основао ансамбл „Ренесанс“, састав који већ више од пола столећа на историјским инструментима негује рану (средњовековну и ренесансну) европску и традиционалну српску музику. Са ансамблом „Ренесанс“ је концертирао диљем СФР Југославије, гостовао у целој Европи (у Француској и Шпанији по седам, а у Румунији чак девет пута!), у Сирији (1982), Алжиру (1986, скаска „Ренесанс и Ођила у Алжиру“), Ирану (2018)… Добар део књиге посвећен је сећањима на ове пријатне тренутке проведене на концертима и турнејама ансамбла Ренесанс, вероватно јединог музичког састава на свету који је преживео и поживео више од педесет пет година континуираног рада и постојања. Овде ћемо навести једну од најлепших (помало сетних) скаски Мише Ристића под насловом „Последња јадранска турнеја Ренесанса“. (белешка Д. Млађеновић)
„ПОСЛЕДЊА ЈАДРАНСКА ТУРНЕЈА РЕНЕСАНСА“
`Године 1990. била је договорена – испоставило се последња – јадранска турнеја ансамбла Ренесанс: од Истре до Дубровника. Један од концерата је био заказан у Сплиту. Организаторка није смела да дође на концерт, замолила је да је разумемо – таква је била ситуација – наравно, ништа нисмо разумели; само ми у Србији нисмо знали шта се стварно догађа у Југи. Цело друштво са Шолте је дошло на концерт. Изљубисмо се и позвах их у хотелску собу да се дружимо после концерта. Тони, сјајан момак који је студирао у Загребу, дошао је посебно за тај догађај. Отишао сам са њим до једне ноћне самопослуге и накрцали смо се вином. Уз вино су кренули и дугачки разговори који су трајали до зоре. Од њих сам чуо свашта… било им је много жао и непријатно због новонастале ситуације.
Инес, лепотица са Шолте, показала ми је прстен. Удала се. У свом стилу, питао сам: „Против кога?“ Рече ми: „За Херцеговца“.
„Значи за Србина. Само не знам којег је обреда…“
Каже: „Није, он је Хрват“.
Питам је има ли славу, или су икону склонили на таван.
„Немају они славу, они имају Дан куће“, одговори ми.
„Није шија него врат. То је оно што сам ти раније говорио на Шолти, да се Срби римокатолици данас зову Хрвати“, поентирао сам. Изљубили смо се, пожелео сам јој срећу, и рекао да не заборави да постоје само људи и нељуди.
Пред јутро, по испијеном вину, растали смо се знајући тада да је један животни период умро у нама… захваљујући глупости, сујети и болесним амбицијама поткупљивих политичара.`