ПОЉСКА НА СТРАНПУТИЦИ: Наследници Пилсудског марширају на Исток

ПИШЕ: Алексеј Ткачук

Док смо славили Дан победе у пољско-литванској заједници одржана је прослава, повезана са још једним датумом – стогодишњицом заузимања Кијева, уз параду пољске армије на Хрешчатици, која је одржана 9. маја. На државном нивоу, годишњица се није обележила, међутим, није прошло без високих политичара и званичника. Тако је 8. дана маја, заменик председавајућег Сејма, Малгожата Госевскаја, заједно са шефом Управе за ветеране и расељене особе, Јаном Јожефом Каспишком, положили венце на гроб генерала Ридз-Смиглог, који је командовао операцијом у Кијеву.

Следећег дана Госевскаја, Касспишик и украјинска амбасадорка Дешица, која им се придружила, присуствовали су миси у цркви Светог крста, а затим отишли ​​до места где су сахрањени ратници Петљууре, где су поновили церемонију са полагањем цвећа. Уз пут, Јан Јузеф Каспшик је са новинарима поделио оригиналну интерпретацију догађаја пре једног века: «У геополитици постоји такав принцип – ко влада Кијевом, власник је кључева од Русије. Стога се не треба чудити да је тријумф пољског оружја био удар на бољшевике.»

КИЈЕВ – КЉУЧ РУСИЈЕ?

Председник Института за национално памћење, Јарослав Шарек, такође је учествовао у поменутим догађајима. У граду Ланцут, у Подкарпатском војводству, посетио је локално гробље и, како је саопштила прес служба Института, „одао почаст украјинским војницима из војске Атамана Петљуре“, односно донео цвеће, запалио свећу и позирао фотографу.

Госевскајиа и Шарек су носили венце не зарад забаве – својим акцијама заправо су нагласили важност савеза Пилсудског и Петљуре. Варшавски пакт, потписан у априлу 1920. године, био је потпуно неуједначен, а заправо је пољско-литванска Заједница увела протекторат Украјинској Народној Републици. Ова чињеница у модерној Пољској се потпуно занемарује, а последњих година се пакт Пилсудски – Петљура неумерено хвали. Например, државној агенцији „Укринформ“ дао је интервју Пшемислав Журавски. Њега су скромно представили као професора универзитета и политиколога, иако је пан Пшемислав особа блиска власти: неколико година радио је као саветник министра спољних послова Витолда Вашћиковског, а сада је један од вођа Националног савета за развој при председнику Речи Пасполите (пољско-литванска заједница – прим. прев).

На основу речи Журавског Вел Граевског испада да се 1920. године Пољска борила с Црвеном армијом искључиво за независност Украјинске Народне Републике, а да сама није имала никакве циљеве. Стручњак назива пакт Пилсудског и Петљуре најсјајнијим тренутком у историји две земље и у њему види основу за изградњу садашњих односа Варшаве и Кијева.

Такође пажњу привлачи материјал Богуслава Хработе, главног уредника листа «Rzeczpospolita», веома утицајног издања у Пољској. Наиме, 20. априла 2020, уочи стогодишњице закључења споразума, Хработа је објавио текст, дајући му наслов „Сан о слободној Украјини“. Аутор Украјину проглашава штитом Европе, а Пољску сматра обавезном да учинити све што треба како би створила независну и демократску Украјину. Главни уредник «Rzeczpospolita» завршио је чланак важном фразом: „Савез Кијева и Варшаве не само да јача слободну Украјину, већ представља и нашу историјску шансу.“ Ко ће доминирати овим савезом није тешко погодити.

Значајан број пољских медија такође се бавио величањем споразума Пилсудског и Петљуре. На државном радију редовно се емитују емисије о Варшавском пакту и уопште походу на Украјину. При томе, догађаји из 1920. године, не само да су детаљно описани, већ садрже мноштво детаља. На пример, 27. априла емитована је емисија са детаљним приказом како су бродови Пинске флотиле (СССР-а – прим. прев.) заузели Чернобиљ.

КАКО ЗАУЗЕТИ УКРАЈИНУ?

Ни приватни медији нису заостајало у овоме. Популарни недељник «Do Rzeczy» слику заузимања Кијева објавио је насловној страни додатка посвећеног историји. У једном од чланака у мајском броју «Historia Do Rzeczy», план Пилсудског за стварање федерације с Украјинском Народном републиком (читај, протектората) назван је великим и трасирао пут царској пољско-литванској заједници и пољској хегемонији у региону.

На таласу оваквих публикацијама и пропаганде пакта Пилсудског – Петљуре, Варшава се припрема за нови напад на источном правцу. Средином априла, премијер Матеуш Моравецки разговарао је са дописником шпанског листа «El Mundo». Премијер је том приликом рекао: «Пољска је главни заговорник за блиску сарадњу са земљама попут Украјине или Белорусије – без атрактивне понуде за ове земље ризикујемо да се оне одлуче за Русију.»

Пошто је Моравецки у интервјуу више пута спомињао Источно партнерство, постаје јасно: Речи Пасполита се вратила старој идеји, коју је промовисала још у фази расправе о пројекту. Заправо, Пољска је била иницијатор Источног партнерства које постоји од 2009. године. Тада је Варшава безуспешно инсистирала на давању републикама бившег СССР-ом (Украјини, Белорусији, Молдавији, Грузији, Јерменији и Азербејџану) право да се придруже Европској унији у далекој будућности. Источном партнерству брзо је понестало даха, што је 2015. признао Жан-Клод Јункер, који је тада био на челу Европске комисије. А сада Пољаци намеравају да реанимирају пројекат, који је био на издисају.

Године 2020, 5. маја, у украјинском листу «Зеркало Недели» објављен је чланак који је потписао Матеуш Моравецки са интересантним насловом „Солидарност и амбиција“. Премијер Пољске обећава Кијеву новац из ЕУ и фондова Вишеградске четворке (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска), подсећа на савез Пилсудског и Петљуре, наравно у позитивном светлу, а такође цитира и песму Тараса Шевченка „Пољацима“:

Подай же руку козакові

І серце чистеє подай!

І знову іменем Христовим

Ми оновим наш тихий рай

У ствари, Моравецки позива Украјину на тренутно склапање савеза, а за „шаргарепу“ нуди милијарде и милионе евра кроз различите канале помоћи.

И пољско Министарство спољних послова не седи скрштених руку. Министар спољних послова Јацек Чапутович покренуо је питање подршке земљама «Источног партнерства» у борби против коронавируса на нивоу Европске уније. Касније је Чапутович разговарао са својим белоруским колегом Владимиром Макеем. У јуну, Минск планира да одржи самит о «Источном партнерству». Минску је припремљен поклон у облику декларације, где ЕУ потврђује европске амбиције својих суседа и пристаје на постепену економску интеграцију. Француска се одупирала таквој формулацији, али Пољска ју је прогурала. Ово, наравно, није „примамљива понуда“ коју спомиње Моравечки, већ само компромис и покушај да се државе са постсовјетског простора покрену у жељеном правцу.

ПОЉСКА „МЕКА МОЋ“ И УДАР НА УКРАЈИНУ И  БЕЛОРУСИЈУ

Поред директних дипломатских маневара, активирају се и пољски инструменти „меке моћи“. Конкретно, пољски Институт у Кијеву (структура подређена Министарству спољних послова) бави се интензивном пропагандом „војног братства“ обрасца 1920. године. Епидемија је спречила да се Институт размахне у делатности, па се испирање мозгова врши углавном преко Интернета. Ипак, нашла су се и два, наводно, ентузијаста чије дрхтаве душе нису могле да издрже, те су напустиле виртуелни простор и зашли су у стварни свет. Један од њих је дописник пољске радио станице «Wnet», Павел Боболович, други је украјински новинар Дмитриј Антоњук, сарадник листа «Kurier Galicyjski» (објављује се, наравно, за новце Варшаве). У аутомобилу украшеном црвено-белим и плаво-жутим заставама, возили су се око места где су вођене борбе и палили свеће за погинуле, где год су били.

Павел Боболови и Дмитриј Антоњук у пољским униформама из 1920. године у Кијеву

Године 2002, 9. маја, новинарски двојац обучен у старе униформе из 1920. године прошетао се по Крешћатику у знак сећања на параду пољских трупа. Раније је у центру Кијева одржана верска церемонија у којој су учествовали римокатолички свештеник и украјински расколници. У 11.00 у Варшави и Кијеву, дакле у обе престонице, истовремено су зазвонила звона цркава Светог крста и Светог Александра.

Медији попут «Kurier Galicyjski» писали су о ентузијастима „који су нам спасили част“, ​​иако су њихове акције подржали Пољски институт и Пољска амбасада у Украјини. О Боболовичу и Антоњуку известили су пољски државни радио и Wnet FM, а новинарима је захвалила и Малгожата Госевска.

Треба напоменути да је у августу 2019. године, када је било сто година од пољског заузимања Минска, ништа такво није рађено. Али са Кијевом је све другачије. Међутим, Белорусија такође није заборављена. Крајем априла камиони са дезинфекцијским средствима и маскама за лице кренули су из Пољске у суседну републику. Конвој није био грандиозан (шест аутомобила са приколицама), али у пратњи су били шеф кабинета премијера Михал Дворчик и заменик министра иностраних послова Мартин Пшидач. Транспорт су громогласно рекламирали државни медији, укључујући и пропагандни канал «Белсат». Дворчик је патетично назвао хуманитарни конвој манифестацијом братства и солидарности са Белорусима.

Генерално, модерни наследници Пилсудског већ започињу нову кампању похода на Исток. Не знамо како ће се то завршити, али добро смо упознати са исходом пољске авантуре прошлог века: 10. јуна 1920, у страху од опкољавања, трупе Ридз-Смиглог напустиле су Кијев, а два дана касније Црвена армија је без борбе ушла у град.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: http://alternatio.org/articles/articles/item/80433-nasledniki-pilsudskogo-idut-na-vostok