ПОЛИТИКА КАО НАЦИОНАЛНА РЕЛИГИЈА САД

• Сједињене Државе су од оснивања утемељене на споју протестантизма и либерализма. У нашем времену дошло је до смене владајуће идеологије, од протестантских вредности ка воукизму

АУТОР: Зоран Милошевић

Последњих година појавио се читав низ интересантних наслова: „Америчка теократија“, „Шта је то америчка теократија?“, „Велика америчка теократија и превремена смена религија“, „Формирање хришћанске теократије у САД“, „Пуритански Масачусетс – теократија или демократија?“
Том темом се бавио и познати истраживач и политичар, Кевин Филипс, у књизи „Америчка теократија: опасност и политика радикалне религије, нафте и позајмљеног новца у 21. Веку“, објављеној 2006. године. Он је писао критички о републиканској коалицији и њеној политици у САД, али и на глобалном нивоу. У књизи представља америчку политичку стварност као кошмар идеолошког екстремизма, катастрофалне финансијске неодговорности, бескрајне похлепе и политичке кратковидости.
Књига „Америчка теократија“ не приказује конзервативну републиканску елиту као гомилу лудих и похлепних теократа. Она осуђује „злокобан“ упад радикалног протестантизма у републиканску политику.
„Америчка теократија“ уопште је заснована и на бројним проповедницима, а Филипс пише да их је заиста превише за државу какве су САД, али и за Републиканску партију. Заправо, у Републиканској партији су припадници протестаната доминантни, посебно евангелисти и пентекосталци. Истражујући емпиријски ово питање, Филипс је закључио да 40 посто Републиканаца припада евангелистима и пентекостлацима, чиме се не завршава њихов утицај на америчку политику.
То је било време председниковања Џорџа Буша млађег, који је изјављивао, како пише Филипс, да говори у име Бога. Стога је аутор указао на историјске лидере попут римског диктатора Јулија Цезара, који је износио сличне тврдње. Поред тога тврдио је да друштвени конзервативци гаје непријатељство према науци уопште и стављао посебан нагласак на пророчанства о последњим временима. За њих су заслужни тзв. апокалиптичари, које он назива хришћанским реконструкционистима.
Верници који су емигрирали у Нови свет пре америчке револуције, пише Филипс, били су верски аутсајдери, неконформисти и знатно радикалнији него што је тадашњи естаблишмент дозвољавао (због тога су напустили Европу), у периоду веома бурних верских пракси у 17. и 18. веку. Затим, тврди да је, након што се „фундаменталистичка религија“ (посебно евангелистичка и новоформирани пентекостални огранци) повукла из јавности, после суђења „вештицама из Скопса“, изгледало као да су претрпели непоправљив ударац. Међутим, пише Филипс, није било тако и цитира статистичке студије које сугеришу да је након тога фундаменталистичка религија брзо расла и освајала нове позиције, док су главне вере заправо опадале.
Он даље тврди да је религија далеко најтачнији предиктор политичких и идеолошких уверења. Филипс то наводи као главни фактор у одређивању ко је стао на коју страну током, како он назива, три велика грађанска рата између народа енглеског говорног подручја: енглеског грађанског рата у 17. веку, америчке револуције и америчког грађанског рата.
С друге стране, на порталу kornev.livejournal.com говори се о великој америчкој теократији и превременој смени религије (хришћанске). Наиме, у САД се појавило религиозно безумље (опскурантизам), које се још заразило и фанатизмом. Управо оваква религија се појавила у Америци – велику (либералну) демократију пред нашим очима замењују великом (тоталитарном) теократијом.

Смена на теократском врху Теократија сама по себи није негативан феномен, све зависи од карактеристика религије. Подсетимо се да су северноамеричке колоније у почетку оснивали верски дисиденти протестантских деноминација, а верски ауторитет је ту имао одлучујућу улогу. Након тога, доминантна америчка идеологија је постала спој класичног либерализма и хришћанских вредности (у њиховој протестантској верзији). Сваки здраворазумски човек европске културе (па макар не био хришћанин), могао би само поздравити утицај таквог духовног ауторитета на функционисање државних институција. У том смислу, „Велика америчка демократија“ је првобитно била „Велика америчка теократија“, а помињање Бога на доларским новчаницама и заклетва на Библији нису представљали празну реторику. Проблем последњих деценија, а посебно последњих година, заправо није „замена демократије теократијом“, већ радикална промена религије у америчком друштву. Хришћански либерализам се замењује тоталитарно-расистичким мрачњаштвом под конвенционалним називом „вокизам“. А фанатици ове нове вере третирају вредности старе вере и све оно што се некада сматрало „правом Америком“ једнако неприхватљивим, како то чине исламисти када је у у питању њихов однос према „идолима“ и „идолопоклоницима“.
Данас у Америци улогу касноантичких хришћана који уништавају стари свет играју управо они покрети који су усмерени на борбу против традиционалне „теократије“ републиканаца. Међутим, Трампова ера (или боље речено, „епоха борбе са Трампом“) донела је нека изненађења. Наиме, јасно се показала жеља утицајног дела америчке елите да „промени веру“: да одбаци и оцрни старе америчке вредности које су Америку учиниле великом, и да се уместо њих агресивно уведе нешто сасвим супротно (сатанизам).
Ако Америку ипак прогута нова агресивна религија, то не значи да ће држава нагло ослабити и увенути. Вероватније је, међутим, да ће покушај промене религије Америку гурнути у пометњу, која ће јој сломити кичму.

Економска и политичка теократија На другим местима о САД се говорило као о економској теократији, која је заснована на наметању становништву обавезних правила и догми, које утичу на сав економски поредак. Због тога су САД безусловна теократија, чак снажнија него у Ирану. Манифестација теократије у економији је наметање услуга становништву од стране корпорација и олигархијских картела.
Јасно је шта друштво може да очекује када ослаби духовна нит која га (по)везује. На таквом тлу морало је да цвета најбизарније цвеће лицемерја свих врста и нијанси. Управо то се догодило америчким пуританцима, чим је идеја о Богу почела упорно да се замењује идејом новца.
Књига која је забележила ову најважнију духовну револуцију у историји звала се „Упутства младом продавцу“, аутора Бена Френклина. По стилу, ово је чиста пуританска проповед (имитација Калвинових института хришћанске религије), само што се уместо идеје Бога свуда појављује идеја новца.
Руски истраживач Дмитриј Галковски је један од бољих познавалаца прилика у САД и по његовом мишљењу, у овој држави се формирао поредак заснован на политичкој „теократији”. У једном од својих видео записа, описујући САД и њихову стварну државну структуру, Галковски их је назвао, не олигархијом, аристократијом или плутократијом (он, наравно, говори о квалитативним карактеристикама група америчких елита које владају овом земљом), већ политичком теократијом.
САД предводе англосаксонске протестантске елите, кланови и породице, које не представљају класичну олигархију. Оне то нису биле у периоду формирања и процвата, стицања светске превласти. Они су до одређене тачке били вођени чисто религиозним, тачније месијанским идејама. Били су богати, али их је спајала и моћна верска, тј. верско-политичка идеја. Само, за разлику од класичних теократија, на пример модерног Ватикана или данашњег Ирана, ово није директна и централизована теократија. У складу са духом протестантизма, који је и идеолошки и организациони скуп, мрежа, па чак и скуп мрежа разних секти, цркава, проповедника – а америчка протестантска теократија је била тако имплицитна, умрежена – отуда велика улога масонерије у оснивању земље и, уопште, самог њеног карактера. Једноставно, изгледа да није могло бити другачије.

Верско искуство Нове Енглеске Када се, дакле, истражују корени америчке теократије, не може се без оне олигархијске — теократије Масачусетса. Наиме, ово истраживање урадио је Владимир Можегов за лист „Завтра” (zavtra.ru) у коме је пратио стварање поретка у САД и развоја идеја о „изабраном народу“ до редефинисања у „народ изабраних“.
Политичку власт у колонији је имао Магистрат (губернатор и један број богатих грађана). Министри-проповедници су пратили поштовање општег тока религијског учења и моралног карактера радника. Свако одступање од правоверне линије анализирано је на „партијским састанцима“ конгрегација.
Најстроже мере примењиване су на отпаднике и колонисте који једноставно нису довољно водили свети начин живота, укључујући и протеривање (што је значило готово сигурну смрт). Тако су насеља Нове Енглеске прилично брзо очишћена од маргинализованих и представљала су заједницу примерних и поузданих грађана.
Формално је, дакле, црква била одвојена од државе. У ствари, „партија“ и „влада“ су биле блиско и недвосмислено спојене: власт светих (врх конгрегације) делегирала је извршне функције на владу (магистрат), вршећи потпуну идеолошку контролу.
„Иронично, пуританци су дошли у Нову Енглеску са циљем да одвоје цркву и државу“, примећује амерички историчар Пол Конкин. Они су мислили да су то и урадили. Конгрегација и градско становништво били су правно различити ентитети, али подједнако подлежу завету. Пуритански министар (проповедник) и магистрат обављали су потпуно различите функције, али су имали заједничке циљеве… Религија и политика биле су уједињене заједничким циљем: изградњом друштва заснованог на спасењу. У то време, религија је била најважнија брига човека у животу. Како се може одвојити од политике? Исто тако, црква је, као јединствени организам спасења и активне хришћанске делатности у благословеном земаљском врту, била принуђена да врши мисију Светог Духа у свим земаљским пословима. Ниједан хришћанин није могао да избегне испуњење политичке дужности и политичких обавеза. Истовремено, религиозност је значила покушаје да се обезбеди спасење друштва, да се град учини истински хришћанском заједницом. Дакле, политика и религија су биле потпуно неодвојиве, баш као што су морал и политика.“
Услови за приступање црквеним конгрегацијама били су изузетно строги. Само идеолошки беспрекоран човек, скоро светац, чија је светост много пута доказана и потврђена, могао је постати члан „Синедриона светих“. Одавде је уследила и потреба за тоталном контролом, која је постала природна позадина овдашњег живота, прожимајући не само сваки дом и приватни живот, већ и саму душу колониста.
У сваком тренутку, сваки члан „партије светаца“ био је под сталном контролом како сопствене савести, тако и целе скупштине у целини. И у исто време, није био нимало постиђен оваквим стањем ствари. Напротив, ентузијастично се укључивши у овај „лов на грешника у себи и ближњем“, „сам пуританац се преобразио у ревносног чувара своје верске стабилности, спојивши у једној особи доушника о себи и полицајца, судију и џелата“.

Поставља се питање каква је дубина природе овог „принципа теократије“?
Површни амерички историчари обично пишу овако: „…Нема потребе ићи далеко у потрази за разлозима који су оживели принцип теократије. Ови разлози су били укорењени у себичним интересима световних и црквених вођа колоније. Боље средство за уједињење у једну целину две групе, магистрата и свештеника, давањем божанског оправдања прерогативима које су уживали на основу повеље, није се могло замислити…“.
Колико год такве изјаве биле категоричне, оне су исто тако бесмислене, јер не могу апсолутно ништа да објасне. У ствари, заиста нема потребе да се „иде далеко у потрази за разлозима који су оживели принцип теократије“. Све је крајње једноставно. И овде, као и у свему осталом, пуританци једноставно копирају своје духовне очеве – Јевреје. Тачније, они граде своје животе према изворним обрасцима Танаха. Пред нама је исти старозаветни принцип: Јахве је једини цар и једини Бог Израиљев.
Управо је потпуна мобилизација, заснована на најстрожој контроли и безобзирним чисткама, коју су спроводили „свети“, омогућила колонијама Нове Енглеске да створе ту „изабрану расу“ интелектуалне и духовне елите која је заузимала доминантан положај у америчким колонијама, које су касније постале авангарда америчке револуције.
Занимљиво је и то да се Магистрат, под влашћу „светаца“, заправо није бавио законодавством. Судски кодекс Масачусетса, према пројекту Ј. Винтропа, требало је да се у потпуности заснива на библијском кодексу Мојсија. Задатак Магистрата је био само да „тумачи и примењује ове законе“. Идеју о примату правосудног система у животу колонија довео је до коначног стадијума новоенглески теолог Џон Елиот (1604-1690), према чијем пројекту је живот у колонијама требало да се гради искључиво на Светом писму, а сва власт припала је новооткривеним Израиљевим судијама. Дужност потоњег је била да тумачи и преведе текстове Старог завета у практичне термине. И иако овај осебујни „пуритански бољшевизам“ никада није спроведен у дело, он је био потпуно природан за начин размишљања „светаца“. Отуда невиђена улога правосудног система у животу Америке.
О томе сведоче и данашњи амерички интелектуалци. Професор Дејвид Гелентер, са Универзитета Јејл, модерни американизам назива „обликом религије заснованом на „јеврејској ’Библији’ – Танаху”, док га Семјуел Хантингтон назива „социјалном религијом“ и „хришћанством без Христа“.
Строги истраживач би, међутим, могао рећи да се ова „кулминација светости“показала прилично неславном. Са суђењима „вештицама у Салему“, у којима је неколико жена у Масачусетсу обешено због вештичарења, и каснијим Законом о толеранцији из 1692, моћи „светаца“ у колонијама Нове Енглеске је дошао крај. Али, у светлу духовних енергија које је пробудио калвинизам, месијанских нада и тежњи огромних маса људи, то за политички живот Америке више није значило много.
У следећој ери, Масачусетс ће постати ковачница америчке револуције. Ћелије нових преокрета неће више бити „конгрегације светаца“, већ масонски и револуционарни клубови Бостона. Штавише, у зидовима истих конгрегација (а понекад и са истих усана) чуће се нови ватрени револуционарни говори…

ИЗВОР: Печат