Истакнути амерички аналитичар жестоко критикује реалност глобалистичког Запада
- Робертс истиче једноставну идеју: вештачки подстицана имиграција грађана из Азије, Африке и Јужне Америке доводи до тога да обојено становништво потискује белце у Америци.
- „Бела“ Америка ће убрзо постати „обојена“ и изгубиће свој културни идентитет.
- Пол Робертс пише: „За неколико година у Америци више неће бити места за белог човека. Отели су им земљу. Бели Американци су грађани другог реда, не заштићени Законом о грађанским правима из 1964.“
- Пол Крејг Робертс резимира ову, по њему, злочиначку политику демократа речима: „Ово својим народима – Американцима и Европљанима – не раде црнци, Руси, Кинези или Иранци. То им раде сопствени, бели лидери.“
- „У неколико европских земаља – посебно у Енглеској, Шведској и Немачкој – имигрантима-освајачима је практично дато право да силују беле жене, укључујући малолетнице, без икаквих последица.„
АУТОР: Валентин Катасонов
Пола Крејга Робертса многим грађанима Русије није потребно посебно представљати. Али ипак да подсетимо: он је познати амерички економиста, политички и економски коментатор. Бивши помоћник министра финансија САД за економску политику у администрацији Роналда Регана (1981–1982). Аутор је бројних књига. Једна од њих је преведена на руски и објављена код нас: Како је Америка изгубљена: од 11/09 до полицијске државе (Москва: Кучково поље, 2016).
Од времена председника Џорџа Буша Млађег, Робертс је заузео оштро опозициони став према унутрашњој и спољној политици Беле куће. Последњих година све чешће говори и пише о томе да Америка убрзано иде ка свом краху. Можда чак и ка распаду државе. У најмању руку, ка губитку статуса суперсиле. Но, по њему, у кризи није само Америка, већ и цео Запад који такође иде ка колапсу. Заузима проруску позицију, сматрајући да једино Русија може зауставити човечанство на путу ка глобалној катастрофи.
Већ годинама води сајт „Пол Крејг Робертс – Институт за политичку економију“. Једна од сталних тема његових текстова на сајту и у медијима јесте имиграција у САД и друге земље Старог света као претња западној цивилизацији. Само у последње две године, аутор овог текста је избројао најмање двадесет Робертсових чланака директно посвећених овој теми.
На пример, у тексту од 20. маја прошле године под насловом Белци се етнички замењују (White Ethnicities Are Being Replaced), Робертс истиче једноставну идеју: вештачки подстицана имиграција грађана из Азије, Африке и Јужне Америке доводи до тога да обојено становништво потискује белце у Америци. „Бела“ Америка ће убрзо постати „обојена“ и изгубиће свој културни идентитет.
У својим текстовима на тему имиграције, замене аутохтоног становништва и постепеног губитка културног идентитета Запада, Пол Робертс често се позива на роман-антиутопију француског писца Жана Распаја Логор светаца (1973). Оно што Распај приказује у свом роману, по оцени коментатора, још је драстичније од онога што је написао Хитлер у Мајн Камфу.
Робертс истиче да је у том роману Европљанима забрањено да ступају у брак с припадницима своје расе. У америчкој верзији романа, млади белци се буквално стерилишу операцијама промене пола. Амерички федерални судови увели су прописе који родитељима одузимају могућност да утичу на одлуке о стерилизацији сопствене деце. Упркос овој суровој тиранији, Америка и даље себе сматра „слободним друштвом“.
Према Робертсу, тај сценарио још увек није у потпуности остварен, али дискриминација белаца у Америци је очигледна. Она се спроводи под лукавим слоганом BLM (Black Lives Matter – „Животи црнаца су важни“), покрета који је настао у САД у лето 2013. године. Присилне стерилизације белих ученика у државним школама још увек нема, али се деца подвргавају интензивној идеолошкој обради. Морају да се осећају кривима пред обојеним људима, да им уступају и пружају све могуће привилегије.
А тих привилегија за обојене све је више. Закон о грађанским правима из 1964. забрањује дискриминацију по расној или националној основи при запошљавању. Али шта је у стварности? Америчка Комисија за једнаке могућности запошљавања, савезна агенција, игнорисала је овај закон и увела незаконите и неуставне расне квоте на штету белих Американаца. Од компанија са више од 100 запослених се захтева да пријављују расну структуру радне снаге. Агенција Bloomberg News добила је податке за 2020. и 2021. годину и открила да је 94% од 323.094 нових радних места отишло црнцима. У том контексту Пол Робертс пише:
„За неколико година у Америци више неће бити места за белог човека. Отели су им земљу. Бели Американци су грађани другог реда, не заштићени Законом о грађанским правима из 1964.“
Нарушава се не само закон, већ и Устав САД:
„Одредба о једнакој заштити из 14. амандмана више се не односи на белце. Корпорације, универзитети и америчка војска могу отворено дискриминисати беле Американце, и ништа се тим поводом не предузима. Губитак уставне заштите – то је први корак ка истребљењу (белог становништва).“
Овај чланак написан је у време када је Џо Бајден био у Белој кући, спроводећи политику Демократске странке, која се, према Робертсу, посебно труди да потисне белце. Он истиче да је под Бајденом „упаљено зелено светло“ за улазак миграната из земаља Трећег света. Такође су повећана буџетска средства за финансирање њиховог уласка и боравка у САД. Бели Американци као порески обвезници присиљени су да финансирају иницијативе демократа за замену аутохтоног становништва мигрантима.
У Америку не долазе само они који се квалификују као радна снага, већ и такозвани „избеглице“. Америка постаје уточиште за све који се сматрају жртвама прогона у својим земљама. Мигрантима је веома драг статус избеглице, јер им омогућава да живе на рачун државе – чак и без рада. Они долазе из 160 земаља света, највише у тзв. „плаве“ државе (где владају демократе). Али под Бајденом појављује се тенденција да се нове групе миграната шаљу у „црвене“ државе (где доминирају републиканци).
Пол Крејг Робертс резимира ову, по њему, злочиначку политику демократа речима:
„Ово својим народима – Американцима и Европљанима – не раде црнци, Руси, Кинези или Иранци. То им раде сопствени, бели лидери.“
А ево и чланка Пола Робертса од 8. августа ове године: „Како су црнци и имигранти-освајачи стекли расне привилегије и имунитет на закон“ (How Blacks and Immigrant-invaders Gained Racial Privileges and Immunity to Law).
И у овом тексту говори се о кршењу Закона о грађанским правима из 1964. године и Устава САД. Робертс наводи мноштво конкретних примера кршења закона који се манифестују као расна дискриминација белих Американаца. Имигранти-освајачи (под тим изразом Робертс подразумева све мигранте који не припадају белој раси) добијају законске привилегије које нису доступне белим грађанима – чак ни многим белим имигрантима.
Држава им обезбеђује смештај, храну, здравствену негу и новац преко дебитних картица – све о трошку пореских обвезника, док се амерички ветерани, који су служили земљи, налазе на улицама. А ево једног нарочито скандалозног примера који Робертс наводи:
„У неким демократским јурисдикцијама илегалним имигрантима дозвољено је да раде у полицији и хапсе америчке грађане. Како ти је, драги Американче, кад те ухапси илегални имигрант, коме су демократе помогле да пређе границу?“
У тексту се наводи да се сличне ствари дешавају и у Европи. Робертс, на пример, помиње Француску, где је недавно један мушкарац осуђен на затвор због спаљивања Курана, светог текста ислама. По шеријатском праву, то је богохуљење. Али по француском закону – није, с обзиром да је дозвољено чак и спаљивање Библије. Дакле, закључује Робертс, Француска практично примењује шеријатско право.
Полиција у Европи, наставља он, често жмури на кршења закона и отворене злочине које чине имигранти-освајачи (Робертс тако назива све небеле имигранте, било у Европи, било у Америци). Наводи пример:
„У неколико европских земаља – посебно у Енглеској, Шведској и Немачкој – имигрантима-освајачима је практично дато право да силују беле жене, укључујући малолетнице, без икаквих последица. Муслимански имигранти-освајачи не само да су заменили хришћанске цркве џамијама, већ намећу и шеријатско право и своје културне норме.“
Пол Робертс се пита: Како је Запад дошао до оваквог стања – или боље речено – до свог сопственог уништења? Његов одговор је: образовање. Оно игра кључну улогу у препрограмирању свести белих Европљана и Американаца. Деца и млади се подстичу да мрзе сопствену историју, па чак и живе чланове старијих генерација. Читаво прошлост се представља као низ расистичких злочина.
Робертс то упоређује са ситуацијом у Немачкој после Другог светског рата, где су нове генерације натеране да се кају због Холокауста. Али не само да се кају, већ и да плаћају милијарде долара репарација Израелу – држави која, по Робертсу, сада сама води политику Холокауста према Палестинцима.
О улози образовања, Робертс пише:
„У савременим америчким државним школама, посебно у демократским областима, осмогодишњој белој деци се усађује мисао да су они, њихови родитељи и баке и деке – расисти. Управо то Запад ради последњих 75 година – уништава самог себе. Као резултат тога, беле етничке групе данас се клањају пред обојенима, који верују да су неправедно третирани, и пред којима осећају дужност да се подреде.“
У истом тексту Робертс упућује читаоце на чланак Доналда Џефриса од 8. августа под називом:
„Црначки умор и јеврејска супериорност. Јадници и извињења на паради“ (Black Fatigue and Jewish Supremacy. Cucks and apologies on parade).
Робертс снажно препоручује тај чланак. Аутор анализира ко све организује и подгрева BLM-идеологију на Западу. Наводи се, на пример:
„Једну од белих група која финансира покрет Black Lives Matter води Демократски савез, иза кога стоји бездан новчаник познатог нехришћанина Џорџа Сороса. Савез је основао Роб Стајн, који није био католик…“
Најновији чланак Пола Робертса по овој теми објављен је 22. августа и носи назив: „Још више рата је на путу“ (More War Is On Its Way).
Робертс овде почиње од Британије, која је, по њему, отишла даље од осталих у замени аутохтоног белог становништва имигрантима-освајачима:
„Мигранти имају неки правни статус, иако је њихов улазак у земљу незаконит. Нека само један бели човек покуша да уђе у Британију или било коју другу европску земљу без пасоша, визе или извора прихода! А зашто се, онда, то дозвољава имигрантима-освајачима?“
Иста ситуација се, према Робертсу, одиграва у САД. Трамп је у свом првом мандату покушао да заустави неконтролисани прилив имиграната, али су му демократи то онемогућили:
„Демократе нису дозволиле председнику Трампу да затвори границу с Мексиком. Обамина и Бајденова администрација не само да су оставиле границу отвореном, већ су користиле новац пореских обвезника да регрутују и финансирају имигранте-освајаче.“
Покренуте су тзв. „програми пружања азила“, који су у пракси били комерцијалне шеме – бизнисмени су профитирали отварањем центара за смештај имиграната, које су финансирали грађани кроз порезе.
Британија, по Робертсу, иде чак корак даље. Енглези су, каже, коначно почели да се буде и протестују. Нарочито у подручјима с великом концентрацијом миграната.
„Стална и растућа силовања и злочини изазвали су побуну у бројним британским заједницама.“
Како је британска власт одговорила? Не тако што ће решити проблем – него тако што имигранте равномерније распоређује широм земље:
„Влада Британије сада мора да распоређује велики број младих мушкараца-миграната, смештених у хотелима, по ширим територијама. У ту сврху покушава да одузме хиљаде станова како би расејала имигранте-освајаче и учинила их мање уочљивим. Кирија, комуналије, порези и одржавање биће плаћани новцем пореских обвезника.“
Робертс иронично додаје да је Лондон више забринут за заштиту граница Украјине од „агресивне“ Русије, него за сопствене границе.
Он поново указује на деструктивну улогу западног образовања: у школама и универзитетима се стално говори о расизму, али више се ништа не говори о западној цивилизацији:
„Деценијама су белци у учионицама представљани као расисти и експлоататори. У последње време, те оптужбе су стигле и у основне школе. Утврђивање вредности западне цивилизације је нестало из образовања.“
Сву ову политику „корумпираних“ и „глупих“ западних власти Робертс назива политички коректним термином – мултикултурализам:
„Данашњи програм је мултикултурализам – то јест, замена белих вредности и културе неком врстом Вавилонске куле. И управо у то су се претвориле све европске земље, Велика Британија, Канада и Сједињене Државе. А Вавилонска кула не може бити јединствена и нема заједничку сврху. И управо те Вавилонске куле сада се супротстављају трима моћним државама с много хомогенијим становништвом и можда довољно самопоуздања да пруже отпор.“
Иако Робертс не наводи поименце те три земље, јасно је да мисли на Кину, Индију и Русију.