- Пољски политиколози и геополитичари као сталну тему својих истраживања имају маршала Јoзефа Пилсудског – Józef Klemens Piłsudski (1867 – 1935), који се заједно са Романом Дмовским, сматра «оцем пољске нације», аутором идеологије «прометеизма», чиме је наставио дело организације Интермаријум – Међуморе. Овој идеји и организацији приписују се два стратешка успеха: стварање Румуније и румунске нације (чиме је пресечна веза између Руса и Срба) и рушење Совјетског Савеза.
АУТОР: Зоран Милошевић
Зато није случајно што је 2003. године у поздравној речи приликом отварања Центра стратешких и међународних истраживања, познати америчко-пољски геополитиколог, Збигњев Бжежински, изнео хвалоспев „Лиги Прометеја“ због победе над СССР-ом. Потом је у априлу 2015. године, шеф „Стратфора“, приликом посете Румунији, рекао је да је Интермаријум реанимиран. Пошто је «Стратфор» ипак «приватна» војна компанија, значај речи шефа ове институције не би имао довољну снагу да се као подржавалац идеја Пиулсудског није појавио и НАТО. Наиме, „Међуморе“, како оцењује руска професорица Лидија Мљеникова за портал „politikus.ru“ представља „лепо име за покварене намере“. Наиме, овако се назива пројекат уједињавања Пољске, Украјине, Белорусије, Мађарске, Румуније, држава бивше Југославије, Чешке, Словачке, прибалтичких држава и Финске у организацији НАТО савеза.
Све ово има и своју предисторију, која је добрим делом везан управоа за Пољску и пољску политику. Наиме, од 1989. године Пољска се окренула концепцијима Пилсудског, тежећи да постане „регионални лидер“, при чему у „дијалогу са Вашингтоном“ њено искуство у „продиру на Исток“ било онај аргумент који је односе превагу над другим америчким савезником – Румунијом. Тако је Пољска постала лидер „Источног партнерства“ (2008) у које су ушле Украјина, Белорусија, Молдавија, Азербејџан, Грузија и Јерменија. Радило се, како се тада оценило, о „торпедовању руских интеграционих иницијатива на постсовјетском простору“, као и о наношењу економске штете Москви и минирању њених енергентских планова. Но, реално учешће у овим антируским програмима учествовале су, а и остале у организацији само три државе – Белорусија, Азербејџан и Јерменија, да би 2015. године и Азербејџан изгубио интерес ка програмима „Источног партнерства“.
Ко је, дакле, Јузеф Пилсудски?
Пилсудски је политичку каријеру почео као социјалиста, поставши један од лидера Пољске социјалистичке партије, те је, између осталог, користио и социјалистичке идеје за формирање пољске државе, наводи Јежи Марек Новаковски (Jerzy Marek Nowakowski) у чланку „Пиулсудски против Лењина“, а који је објавио пољски портал Wprost. Поред тога, Пулсудски је социјализам користио за пропагирање „разбијања Руске империје“, неизбежном револуцијом.
Пилсудски је био крајње необична фигура, који није имао границе у моралу, али ни у употреби људи. Новаковски наводи да су савремици Пулсудског сматрали „лудаком који пати од маније величине“ (Пиулсидски је побегао са психијатријске клинике у Петербургу 1901. године, где је био на лечењу).
Тако, према пољком историчару Анџеју Новаку са јагелонског универзитета, Пуилсудски у одсудном моменту није помогао армији Антона Деникина, а када је према речима самог руског генерала, пољска помоћ могла да допринесе његовој победи. У том моменту војска Пилсудског је (имала је стаж од тек 10 месеци и бројно стање од 600.000 људи) прекинула је борбена дејства, иако је 1919. године заузела Минск. Мотив Пилсудског је био мржња према Русима, а одговарало му је да се Руси међусобно убијају. У том моменту је рекао: „Нека даве један другог, убијају се, мене то не интересује, све док се не тиче интереса Пољске“ (у разговору са Михаилом Косаковским). Пиулсудски је чак све радио да рат у Русији траје што дуже, јер ју је, како наводи Новак, сматрао „непријатељем број један“ и што је она слабија то је боље Пољској. Но, касније је помогао Лењину, пребацивши 40.000 војника да се боре против Деникина. Истовремено, други историчари наводе да је Пилсудски дозволио да преко територије коју је контролисао пређе чак 326.000 војника Црвене армије ради борбе са Дениконом. Због тога се сматра да је Пилсудски заправо помогао Лењину у борби са царском Русијом.
За време Првог светског рата основао је Пољске легије – војне јединице, добивши тако велики утицај у пољској политици и поставши важном личношћу европске политичке арене. Године 1918. постао је шефом пољске државе, играјући важну улогу у стварању Друге Речи Посполите (која је 123 године била подељена између Русије, Немачке и Аустроуагрске монархије). Био је шеф државе до 1922. године, а за све то време његова држава је водила шест ратова, укључујући и један против Црвене армије, који је добио. Од 1922. до 1926. године Пољском политиком доминирају његови противници, али се после мајског преврата 1926. године враћа у политику и остаје шеф државе до смрти 1935. године.
Пилсудски је аутор политичког пројекта који је познат под именом «прометеизам», чији је циљ слабљење и подела Руске империје, а потом и Совјетског Савеза, путем подршке националистичким покретима на њеној територији. Истовремено, «прометеизам» је комплементаран пројекат идеји стварања конфедерације «међуморе», која треба да се протеже од Црног до Балтичког мора, чије би стварање, према замисли Пилсудског, дозволило Централној Европи да избегне доминацију Немачке и Русије.
Године 1917. започето је формирање политичког култа Пилсудског, који је имао свој врхунац после његове смрти. За време комунистичког периода (1945 – 1989) тема личности Пилсудског је била забрањена. Но, данас се Пилсудски, заједно са Романом Дмовским, сматра оцем пољске нације и представља скоро свакодневну научно-медијску тему, посебно у контексту актуелне русофобије у Пољској.
Колики је Пилсудски био русофоб, сведочи и податак даје 1904. ишао у Јапан (у контексту руско-јапанског рата), јер је у Јапану видео савезника против Русије. Пилсудски је Јапанце покушавао да убеди да Пољацима који су ратовали у саставу руске армије, а потом заробљени, доделе посебан статус, а чак је нудио и стварање пољске легије која би ратовала на страни Јапана. Но, реална сарадња остварена је само на нивоу обавештајних послова.
Јасно је да су све концепције Пилсудског имале антируски карактер, па је подржавао и отпочињање рата, сматрајући да ће велики рат ослабити руску државу. Зато је тражио савезнике међу државама које су ратовале против Русије, при чему је тражио одобрење да пољска формира своју армију. Тема пољског војног потенцијала је за Пилсудског била инструмент, како на унутрашњем, тако и међународном плану, да подигне на међународни ниво питање обнове пољске државности. Ситуација се за Пилсудског и Пољску значајно променила 1916. године, када су Централне државе решиле да формирају Пољско краљевство, као део операционализације немачке идеје стварања Средње Европе, као «тампон зоне» према Русији. Наравно, подразумевало се да ће новоформиране државе бити зависне од Немачке и да ће морати неговати русофобију. Пилсудски је ту «игру» прихватио и ствара привремни државни Савет, али Немци нису дозволили да Савету буде подчињена новоформирана пољска армија.
За даљи развој политичких идеја Пилсудског заслужан је Леон Василевски (Leon Wasilewski), који се разумео у источнословенску и јужнословенску тематику. Његове идеје Пислудски је тежио да претвори у живот. Кључни момент је настао 1918 – 1920. година, када је Пољска почела своје постојање и ступила у борбу за нове државне границе. У том контексту је развио федералне идеје уједињења Пољака, Литванаца, Белоруса и Украјинаца, која је доживела крах. Но, концепција није умрла него се трансформисала у концепцију «прометеизма», тј. борбе са Русијом. Ова концепција после Првог светског рата наишла је на подршку, на пример, Румуније, са којом је Пољска формирала војни савез ради одбране од евентуалног напада Русије.
«Прометеизам» је комплетиран идеји федерације «Међуморе». Идеологија је добила име по организацији «Прометеј» («Лига Прометеја»), основаној 1926. године у Паризу, а у чији састав су ушли представници Азербејџана, Донских козака, Грузије, Идел-Урала, Ингрије, Карелије. Организацију «Прометеј» подржавао је Источни институт у Варшави и научно-истраживачки институт Источне Европе у Виљну. Током XXI века традицију ових института и организације «Прометеј» наставио је Институт Источне Европе Варшавског универзитета и Колегијум Источне Европе «Јана Новака-Језеранског» у Вроцлаву.
Пилсудски потом са министром спољних послова Пољске Августом Зелеским и Јуефом Бекеом ставља тежиште на операционализацију идеје «Међуморе» – са којом је пољска желела да око себе окупи државе Источне и централне Европе. Идеја се развијала од 1926. године, а поново се обнавља у наше време. Истовремено, са Мајским превратом Пољска се оријентише на Велику Британију, која даје нове русофобске импулсе политици ове словенске државе.
После смрти Пилсудског његову политику је наставио Бек, све до почетка 1939. године када јој је дошао крај, наводи пољски портал Forsal.
Како оценити Пилсудског?
У Украјини „оца пољске нације“ стављају у раван нацисте Степана Бандере, чудећи се зашто га Пољаци толико поштују, када је био националиста, који је уз све то организовао атентате и терористичке акције (Сергеј Грабовоски, портал „День“). Пилсудски је припадао радикалним организацијама и хапшен је од царске руске власти због покушаја атентата на цара Александра III, због чега је осуђен на петогодишње прогонство у Сибир. По повратку из Сибира у Кракову организује војну обуку, а према извештају начелника варшавске безбедности, Пилсудски је масовно обучавао „убице и лопове, као и револуционаре“. Борци Пилсудског су се масовно експонирали током Револуције 1905 – 1907. године у Руској империји, „експропишући“ новац и драгоцености из банака ради куповине оружја и финансирања партијског рада. Ослобађали су затворенике и убијали „провокаторе и агенте службе безбедности“. Свим овим „борцима“ руководио је Пилсудски, а 1908. године је у Галицији основао Савез активне борбе, који је у Лавову 1910. организовао легалну полувојну организацију под именом „Стрељачки савез“ (који је и званично понео епитет терористичке организације). Током Првог светског рата Пилсудски је био иницијатор стварања нелегалне Пољске војне организације, које је изводила диверзије у позадини руске армије, пре свега на територији Пољске, али и другде. Уз све то Пилсудски је био сарадник и аустријске тајне службе.
Према руском аутору, Сергеју Новопашину, експерту Института системских политичких истраживања и хуманистичких пројеката из Јекатеринбурга, Интермаријум – Међуморе, те идеологија «прометизма», као и сама организација, коју је у свет политике увео Јосеф Пилсудски реанимирана је од стране САД и Пољске, тачније „Стратфора“ и НАТО-а, као нови-стари покушај обудзавања и разбијања Русије. Суштина је да САД имају контролу над већим делом држава које би ушла у састав Међумора, а које би имале сврху „санитарног кордона“ који би делио Русију од Европе, док је Пољска само „извођач радова“. Међутим, пољска идеја Међумора нема подршку Немачке, због чега се и догађа опструкција у Евопској унији ове политике. Наиме, према законима геополитике „различити појаси“, „санитарни кордони“ и „тампон зоне“ по правилу контролишу треће стране и у њима се води „невидљиви рат“ (као у Украјини), због чега добри политичари не желе да виде своје државе у оваквим пројектима.
Посматрано историјскии Пилсидски није аутор пројекта „Међуморе“, већ Ватикан, јер је папа Инокентије IV, 1253. године размишљао на овај начин. После формирања Речи пасполите, православни су се нашли у незавидном положају, па је Ватикан затражио од картографа Гијома Левасерија де Бопланија да напише „правилну“ књигу о савременом стању Пољске. Тако се 1651. године појавио рад Боплана „Опис крајина Краљевства пољског, које се простиру до предграђа Москве и до граница Трансилваније“. Болан тада није нашао никакве Украјинце, али је стално писао да на границама Пољске живе Руси. После девет година ватикан је Бопланову књигу оценио као нетачну (1660) и објавио је друго издање у коме се појављује опис Украјине. Управо ова књига и идеје изнете у њој биле су основа Пиулсидском да формира геополитички пројекат Интермаријума („Међуморе“), прво као тајна међународна организација, што је учињено од стране Другог одељења пољског генералштаба после Совјетско-пољског рата 1919-1921. године.
Званични циљ Интермаријума био је „ослобађање западних територија које су улазиле у састав СССР и стварање пандунавске конфедерације држава од мора до мора“. Наравно, велики утицај у Интермаријуму имале су тајне службе Француске и Британије, које су биле заинтересоване за стварање „санитарног кордона“ између себе и Совјетске Русије.
Кадровску базу Интермаријума чинила је елита из редова римокатоличког свештенства, антируски аристократски кругови из Аустроугарске империје (из редова Мађара, Чеха и Словака). Припадници Интермаријума су посебно били активни у Румунији, Словенији, Србији, Пољској, Естонији, Литванији, Летонији и Естонији, као и на Западу Украјине.
Крајем 1930-их Интермаријум је потпао под контролу немачког Абвера, при чему није прекинуо везе са британском тајном службом, да би се крајем 1945. године вратио под окриље МИ-6.
„Лига Прометеја“ створена је, како смо навели, у Паризу, а покровитељ је био пољски генералштаб, а имала је амбицију да заступа „све националне мањине бивше Руске империје“, али је у основи била организација украјинских и грузијских националиста. Финансирање „Прометаја“ преузели су Французи и Енглези, при чему су центри били у Варшави и Паризу, а филијале у Букурешту, Истамбулу, Хелсинкију и Прагу.
Потом се стварала „легенда о Прометеју“, као организацији која се бори за „добро човечанства“ које нарушавају Руси. Тако су формирали од Варшаве до Кавказа, као и од Балтика до Црног мора антируску дугу, у чему се и састојала идеја Интермаријума, како је то написао Антон Баумгартен у делу „Трећа Барбароса“.
Према плану пољског генералштаба, од децембра 1920. године, линија разграничења имеђу „цивилизоване“ Европе и „варварског“ Истока треба да иде рекама Двином и Дњепром и од Балтика до Кавказа. Нове државе које се на буду формирале на овој линији имају се увести у савез у виду федерације, у којој ће Пољска имати водећу улогу (други или резервни кандидат је Румунија).
Америчко присуство у зони Интермаријума (Међумора) „научно“ је засновао Сол Коен у чланку „Географија и политика у подељеном свету“, предложивши увести метод допунске класификације, засноване на подели основних пространстава на „језгра“ и „дисконтинуалне појасе“. Заправо Коен је модернизовао стару „добру“ америчку стратегију „Анаконда“, која је примењивана током Хладног рата средином прошлог века. Концепција Коена нашла је примену у доктрини Linkage („повезивање“), Хенрија Кисинџера. Доктрина је имала за циљ да повеже дисконтинуални појас Евроазије у заједничку територију под контролом Запада.
МЕЂУМОРЈЕ И СССР
Основу обнови идеје формирања „Међумора“, свакако, допринео је распад Совјетског Савеза. Идеја нема већу подршку у земљама које би Пољаци радо видели у „Међумору“. Делимична подршка постоји само у Белорусији, где ову идеју Пилсудског подржава партија Белоруски народни фронт (састављена углавном од припадника пољске националне мањине и белоруских националиста), а у Украјини ову идјеу подржавају две партије Народни рух Украјине и Слобода (са фашистичком идеологијом). У Пољској идеја „Међумора“ је званични програм владе, али у бројних других организација и политичких партија. Идеја „Међумора“ има и подршку САД, НАТО-а, док политичари Европске уније имају различит однос према овој политици.
Руске политичке публикације идеју „Међумора“ сматрају русофобском и крајње опасном за безбедност Евроазије.
О РУМУНИЈИ
Румунија се појавила касније него друге источноевропске државе, на пример Мађарска или Пољска. Ово касно појављивање на мапи држава Европе, по правилу се тумачи митолошки, посебно од стране румунских, али и аустроугарских историчара. Поред тога, „државност Румуније“ је под невероватно снажним утицајем (и заштитом) западне политике, иако је становништво у већини православно. Међутим, оно нема неки већи утицај на државну политику. Зна се да крајем епохе власти Римског царства у Дакији (106-275. година пре нове ере) нема помињања Румуна у познатим изворима. До 1000. године постоје књажевства, али се она везују за Србе, а не Румуне. Но, наступом новог миленијума етничка карта Дакије и Балкана се мења. Јавља се почетком XI века Краљевина Мађарска и Пољска, које су имале важан утицај на збивања на територији коју данас називамо Румунија.
Но, пре тога још један важан догађај ослабио је Словене на територији данашње Румуније – 1241. године догодила се најезда Монгола. Део словенског становништва бежи код својих сународника, државне институције су уништене, као и бројна историјска документа и споменици културе. Ова најезда је имала суштински значај за идентитите Словена који су остали да живе на територији данашње Румуније, који од тада морају да деле животни простор са Татарима, Турцима, Мађарима и бројним другим народима. Зато бројни историчари истичу да Румуни за свој настанак прво треба да се захвале Монголима, а потом Аустро-Угарској, односно организацији Интермаријум. Првима што је умањила број Словена, разбила државне институције, поколебала идентитет, а другој за давање идеологије и имена. Наиме, Аустро-Угарска је послала из Трансилваније мисионаре румунизма, који су у слабим кнежевинама Влашкој и Молдавији у државотворном и идентитетском смислу (коначни ударац задали су фанариоти које је послала Османска Порта) успели да преко уједињења 1895. године наметну и ново име – Румунија (у преводу Римљанија), односно Румуни.